Како су се бањалучки олимпијци присјетили освајања медаље у Лос Анђелесу

Два рукометаша Борца су били чланови репрезентације Југославије која се окитила златном медаљом и искористила је изостанак Совјетског савеза па је и женска селекција дошла до злата што је јединствен случај да су обје селекције у једном спорту биле најсјајније.

Златан Арнаутовић је тих година уз Мирка Башића био на врхунцу каријере. Сјајне одбране су дале значајан учинак. Југославија је након олимпијског злата двије године касније постала и свјетски шампион.

Занимљиво је да је голман пропустио отварање Олимпијских медаља.

- Имао сам пред турнир проблем са кичмом и тражио сам од стручног штаба да будем поштеђен. Сама церемонија са припремама за излазак на стадион траје шест-седам сати и само би погоршала повреду. Зато сам тражио да ме ослободе те обавезе. Умјесто на церемонију отварања Олимпијских игара, отишао сам у базен гдје сам са покојним Драженом Петровићем гледао отварање, а Американци су нас само служили. Било је то најљепше отварање за мене јер сам заиста уживао, иако нисам био на стадиону. Гледао сам га из базена и било је супер. Таман сам се спремио за мечеве на прави начин - уз осмијех се сјећа Арнаутовић.

Турнир није почео добро по национални тим, Југославија је ремизирала против Исланда 22:22, али то није обесхрабрило екипу. Услиједиле су побједе и посебно значајна над Румунијом за прво мјесто у групи. Финале је одиграно у дворани гдје своје мечеве играју Лос Анђелес Лејкерси.

- Није нас обесхрабрио тај реми. Вјеровали смо у успјех и тако се понашали. Били смо сјајна екипа у напону снаге. Изненадили смо ривале нашом одбраном 3-2-1. На њу ривали нису били спремни. Морам признати да ми је утакмица против Румуније била тежа од финала јер су предвођени Василеом Стингом били веома јака селекција. Кад смо њих побиједили онда смо знали да ћемо освојити злато. Једноставно квалитетан рад током свих тих година морао је да дође на наплату - истакао је Арнаутовић.

У то вријеме конкуренција у репрезентацији је била  баш велика. Сам улазак у национални тим био је велики успјех и доносио је огроман притисак јер се од репрезентације увијек очекивало да донесе медаљу са такмичења. 

- Заиста је била нестварна конкуренција и веома је тешко било доћи до репрезентације. Некад смо у шали говорили да је теже постати репрезентативац, него освојити медаљу на такмичењу. Имали смо заиста квалитетне тимове и појединце. Нама је срећа, мени и Белом (Здравку Рађеновићу), била то што смо прошли Борчеву рукометну школу, а и животну па смо успијевали да се носимо са свим тим изазовима. Навикнеш на квалитетан рад и тренинге и онда ништа ти није тешко и можеш да одговориш свим захтјевима у репрезентацији, а ми смо додатно имали тај виц у игри, креацију и способност да извучемо најбоље у датом тренутку - истакао је Арнаутовић.

Прослављени голман истиче да у Лос Анђелесу нису ни били свјесни шта су направили и да ће то остати успомена за цијели живот.

- Искрено кад смо освојили злато у први мах нисмо били свјесни успјеха. Тек послије схватите шта сте направили. Када смо схватили да смо олимпијски шампиони, услиједили су бројни дочеци, фотографисања и постанеш свјестан колико је то велики резултат и нешто чега ће се сви сјећати у будућности - присјећа се Арнаутовић.

Међутим, Бањалука је имала и свог рукометног Моцарта. Био је то Здравко Рађеновић, који је својим финтама излуђивао ривале. Лагано их је пролазио. Грациозна техника, сјајан шут и креативност красили су игру рукометаша који је освајао срца у свим клубовима гдје је наступао. Два пута је био проглашаван за најбољег спортисту у избору “Гласа Српске”.

- Свака утакмица је била тешка на свој начин, али тај дуел са Румунијом за финале је био посебно психички тежак. Знаш да побједа доноси сигурну медаљу. Ипак, имали смо ту предност јер смо Румуне редовно побјеђивали па смо имали вјеру да тако можемо и у том дуелу. Кад смо отишли у финале било је лакше јер смо већ осигурали медаљу и онда смо жељели злато. Одиграли смо заиста добро финале и славили. На тим играма је била јединствена ситуација да су обје селекције мушка и женска освојиле злато за Југославију и на то смо поносни. То је нешто што није било забиљежено у историји нашег спорта и највећи успјех националног тима Југославије - истиче Рађеновић.

Финале је за њега било емотивно јер је ривал на другој страни терена био његов тимски колега из Швабинга Улрих Рот.

- Била је то једна заиста лијепа прича. Два капитена из истог клуба у финалу Олимпијских игара у Лос Анђелесу. У Њемачкој су о томе испричали баш лијепу причу, медији су то баш лијепо испратили. Након повратка у клуб било је наравно приче о финалу, а лијепо смо то прославили уз Левенбрау. Лијепа успомена за нас обојицу. На крају смо ето ми славили - истакао је Рађеновић.

Олимпијске игре у Лос Анђелесу су биле и посљедње са којих су бањалучки спортисти донијели олимпијска злата. Нажалост, услиједио је рат, бивша земља је подијељена, а сад се и само појављивање на играма може сврстати у велики успјех. Зато је важно подсјећати младе на ове резултате јер су они прави примјер како се уз квалитетан рад може доћи до успјеха, а златни олимпијци су и даље у контакту.

- Заиста користимо сваки моменат да се дружимо. Ево и сад приликом доласка у Бањалуку сам прво срео Анту Јосиповића. Са Белим сам најбољи пријатељ, стално смо у контакту и кад год сам у Бањалуци сједимо у истом кафићу евоцирамо успомене на прошла лијепа времена. Нисмо заиста очекивали да ћемо ми бити посљедњи спортисти који ће донијети олимпијско злато у град на Врбасу. Тад је била сјајна рукометна, боксерска школа тако да смо очекивали да неко настави тај низ - рекао је Арнаутовић и онда уз осмијех додао: “Рачунам само злата јер се она освајају побједом на крају”. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.