Ирена Вранчић, кошаркашица из Бањалуке, шампион Бјелорусије са Хоризонтом: Титула брише све ружне тренутке

Обје сезоне украсила је са пехарима шампиона државе, а нашао се ту још понеки трофеј. Хоризонт доминира у првенству Бјелорусије гдје му остале екипе нису дорасле. Клуб има на располагању велику логистику, све је постављено на своје мјесто и нико не мора да води бригу о туђем послу. У интервјуу за “Глас Српске” Вранчићева је истакла да се титуле много разликују јер су освојене у различитим ситуацијама за које само они знају.

- Прошла сезона била је много боља јер смо освојили и Европску лигу која је трећа по јачини у Европи, а очекивали смо да ћемо доћи до плеј-офа. То је изненађујуће па је зато прошла била боља јер смо освојили три трофеја. Ове је било мало другачије. Играли смо Еврокуп гдје нисмо прошли даље баш као и у Европској лиги, али руски и бјелоруски клубови су касније избачени па је можда ово и боље испало по нас јер бисмо се борили и трудили ни за шта. Није лијеп осјећај када даш све од себе и онда те неко избаци због хира - нагласила је Вранчићева.

ГЛАС: До титуле ове сезоне стигле сте без пораза. Како Вам је то пошло за руком?

ВРАНЧИЋ: Прошле је био један пораз, сада ниједан. Иако смо перфектно одиграли првенство није било лако због короне која је мало јаче ударила екипу, па је то имало много утицаја на нас. Сезона ми је била мало необична јер сам се екипи прикључила почетком јануара и играла непуна четири мјесеца током којих сам имала још двије паузе. Прву због короне, а другу због повреде скочног зглоба. Ипак, на крају све то падне у заборав када се освоји титула.

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наставак каријере?

ВРАНЧИЋ: Не знам. (смијех). Сезона иза мене била је веома тешка, првенствено због повреде Ахилове тетиве након које је било напорно вратити се у прави ритам, а након тога имала сам корону, па повреду скочног зглоба. Све то ме исјецкало па не смијем ништа планирати унапријед. Сада је све на менаџеру па ћемо видјети шта ће он извући из ове ситуације. Сезона је тек завршена, понуде ће да стижу и вјерујем да ће бити нека која ће ме изненадити. Ситуација у Европи је тешка. Смањен је број клубова у европским такмичењима јер су избачени руски и бјелоруски тимови па ће много дјевојака, првенствено Американки, потражити уговоре у земљама Западне Европе. Тешко је сада правити планове јер нико не зна хоћемо ли идуће сезоне играти у Европи или само бјелоруску лигу или ће можда бити успостављена нека сарадња са Русијом. У зависности од тога биће формирана екипа. Баш немамо среће у Бјелорусији. Нема рата, али је близу у држави са којом граничимо па није нимало пријатно. То се одразило на цијене. Све је много поскупјело.

ГЛАС: До када планирате играти?

ВРАНЧИЋ: Нећу још у играчку пензију то је сигурно и планирам да одиграм још коју сезону, ако ме здравље послужи. То ми је жеља, али нико не зна шта ће бити сутра и треба ићи дан по дан.

ГЛАС: Током ове сезоне кратко сте радили са млађим категоријама бањалучких Орлова. Је ли то наговјештај тренерске каријере?

ВРАНЧИЋ: То ми је одувијек била жеља и планирам да се бавим тренерским послом. Гдје ће то бити тешко је сада рећи и ко зна гдје ће ме пут одвести. Остварила ми се жеља да из прве руке видим како је бити тренер, Орлови су ми дали шансу те им хвала на томе, иако су знали да се нећу дуго задржати јер сам се тада опорављала од повреде. Са Драганом Свитлица, тренером, познајем се још од малих ногу па смо сјајно сарађивале у Орловима и драго ми је што је она веома успјешна у том послу иако је практично почетник, а посебно ми је драго јер нема много женских тренера код нас.

ГЛАС: Са 13 година дебитовали сте у сениорској конкуренцији. Како Вам то сада изгледа?

ВРАНЧИЋ: У то вријеме Лига БиХ било је доста јача него је сада, а за мене то је било велико искуство да се такмичим са много старијим од себе. Услиједио је пут у Србију гдје је лига била за степеник квалитетнија у односу на БиХ. Ипак, тада сам направила неке грешке. Могла сам одмах у неки европски клуб, али обећање нисам могла да погазим иако ме то често коштало у животу и ударало по леђима. Остала сам и схватила сам да поштењем ништа не можеш добити. Сад, када погледам уназад видим да је можда могло бити боље и другачије. Свако бира свој пут, али не жалим толико, јер је све било лијепо искуство и поред тешких ствари које су ме задесиле.

ГЛАС: Кошаркашки пут водио Вас је широм Европе по Србији, Шпанији, Чешкој, Румунији, Пољској, Бјелорусији... Гдје се игра најквалитетнија кошарка, а гдје је најљепше за живот?

ВРАНЧИЋ: Шпанска лига је дефинитивно најјача. Играју много брзу кошарку и на почетку ми је требало десет дана да их стигнем на тренингу јер су заиста сви били брзи па мораш бити физички спреман, а то се види у игри њихових мушких и женских репрезентација. Ипак, најљепше је било у Чешкој и Бјелорусији. Те двије државе су ми друга кућа. И дан-данас када љети одем у Чешку осјећам се као код своје куће. Неко ће рећи да нам је сличан менталитет, али није тако. Једноставно се погодило. Рецимо, мојој цимерки у Хоризонту која је из САД много се свиђа Бјелорусија док другој бившој играчици тима која је играла прије нас није толико одговарало.

ГЛАС: Да ли имате жељу за повратак у Бањалуку и наступ за неки клуб?

ВРАНЧИЋ: Од када сам отишла у иностранство никада нисам имала жељу да играм за неки клуб у БиХ. Десила се та ситуација са Бановићима када сам се на неки начин вратила кући, али не вјерујем да ћу нешто тако поновити. Имала сам прелијепо дјетињство као и тинејџерски период, али од првог одласка “преко границе” нисам имала претјерану жељу да се вратим кући. Дођем сваке године да будем са породицом и посјетим фамилију, али више волим иностранство.

ГЛАС: Да ли сте планирали да заиграте за неки клуб у завршницама њихових првенстава?

ВРАНЧИЋ: Не бих прихватила да играм ни за један клуб јер ми треба одмор због Ахилове тетиве и повреде зглоба од прије мјесец дана па не желим да ризикујем. Уједно, прошли су и прелазни рокови тако да нема понуда, али и да их има не бих их прихватила.

ГЛАС: Слиједи дуга такмичарска пауза. Чиме испунити вријеме?

ВРАНЧИЋ: Све лиге у женској кошарци трају до краја априла или половине маја и онда слиједи баш дуга пауза до септембра када клубови крену са попуњавањем тима и почетком припрема. Чека ме краћи одмор, не предугачак, јер ћу радити и током љета да останем у форми те спремна дочекам нову сезону. Сада ће ти тренинзи бити мало лаганији,  касније интензивнији. Уједно ме очекује и камп на Менорки тако да неће бити досадно.

Сарадња са Прешићем

ГЛАС: Каква је Ваша сарадња са помоћним тренером Хоризонта Златаном Прешићем који је из Добоја?

ВРАНЧИЋ: Са његовом кћерком Невеном дружила сам се неколико година, а њега упознала тек када сам стигла у Хоризонт. Шта да кажем о њему? Није ми отац, али као да јесте. Пријатељ, друг, јаран. Чак и ван терена проводимо много времена заједно и ту смо једни за друго. Судбина нас је спојила и све се договоримо у двије ријечи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.