“Гласов” водич кроз свјетска првенства - Јужна Африка 2010.: “Фурија” коначно на трону

Домаћин је спремио десет стадиона у девет градова и то “Сокер сити” (84.490 гледалаца) и “Елис парк” (55.686)  у Јоханесбургу, “Грин поинт” (64.100) у Кејптауну, “Мозес Мабхида” (62.760) у Дурбану, “Лофтус Версфелд” (42.858) у Преторији, “Нелсон Мандела Беј” (42.486) у Порт Елизабету, “Ројал Бафокенг” (42.000) у Рустенбургу, “Петер Мокаба” (41.733) у Полокванеу, “Мбомбела” (40.929) у Нелспуиту и “Фри стејт” (40.911) у Бломфонтејну. Систем такмичења остао је исто као и на три претходна СП када су 32 репрезентације биле подијељене у осам група, а само је Словачка била дебитант. 

Србија је први пут заиграла у квалификацијама и одмах изборила пласман на Мундијал. Послије дебакла у Њемачкој, оставке Илије Петковића, лоше игре екипе под вођством Хавијера Клементеа и Мирослава Ђукића селекцију је преузео Радомир Антић. Легендарни Мистер смирио је тензије, посложио екипу која је квалитет показала у другом мечу квалификација иако је изгубила од Француске (1:2, а потом ремизирала 0:0). Након тога, одлично је заиграла у групи коју су још чинили Аустрија (3:1, 1:0), Литванија (3:0, 1:2), Румунија (3:2, 5:0) и Фарска острва (2:0, 2:0).

Жријеб за Мундијал поново је донио тешку групу, коју су прозвали групом смрти у којој су били сјајна Гана, неугодна Аустралију и стари знанац Њемачка. Почело је поразом од афричке селекције (0:1) коју је предводио Србин Милован Рајевац након неспретног пенала који је направио Здравко Кузмановић у 85. минуту, а који је реализовао Асамоа Ђан.  “Орлови” су посљедњих 16 минута играли без Александра Луковића који је добио други жути, односно црвени картон. Искупљење је дошло у другом колу када је након Чилеа 1962. године савладана Њемачка (1:0) чувеним голом Милана Јовановића из 38. минута у сјајној утакмицу на којој је Владимир Стојковић одбранио пенал Лукасу Подолском, а који је скривио Немања Видић игравши неопрезно руком у свом шеснаестерцу скоро идентично као Кузмановић на претходном мечу. Утакмица одлуке играна је против Аустралије.

Домаћи навијачи у Јужној Африци промовисали су вувузеле на трибинама. Ријеч је од дугачким трубама који су симбол народа у овој држави, а јак звук (око 200 децибела по труби) неколико хиљада вувузела нервирао је све играче, тренере као и гледаоце покрај телевизијских екрана.

Побједа је водила у осмину финала чак и реми у неким комбинацијама, али је екипа заказала (1:2). И поред велике борбе нису надиграли “кенгуре” који су постигли два лагана гола (Тим Кејхил 69, Брет Холман 73) тако да је Марко Пантелић у 84. минуту само ублажио пораз. Била је то Пирова побједа Аустралијанаца који нису прошли даље јер су заузели треће мјесто са четири бода, Србија је била посљедња са три (23. у коначном пласману), друга Гана са четири, а Њемачка прва са шест.

Нијемци су жељели корак напријед у односу на претходни Мундијал када су кући стигли до трећег мјеста да би то исто поновили у Јужној Африци иако су били легитимни кандидати за трон. Поред њих Бразил је играо добро, али недовољно за већи резултат и испао је у четвртфиналу од Холандије. Енглези се такође нису прославили и испали су од Њемачке у осмини финала (1:4) баш као и Португалија од Шпаније (0:1). Разочарао је свјетски шампион Италија који није прошао групу и имао само два бода. Пријатна изненађење постали су Уругвај који се врати на велику сцену као и Гана која је заблистала и стигла до четвртфинала. Помало из другог плана до финала су стигли Холандија и Шпанија. “Лале” су уписале све три побједе у групи (Данска (2:0), Јапан (1:0), Камерун (2:1)) затим са по 2:1 избацили Словачку и Бразил, у полуфиналу надиграли Уругвај са 3:2.

Шпанија је кренула поразом од Швајцарске (0:1), затим надиграла Хондурас (2:0) и Чиле (2:1). Наредне четири утакмице добили су са по 1:0 и то Португалију, Парагвај, Њемачку и Холандију. Очекивано, финале није донијело ватру на терену због високог улога, а пресудио је Андрес Инијеста у 116. минуту што је најкаснији гол у финалима. Шпанија, коју је са клупе предводио Висенте дел Боске, постала је осма репрезентација која је стигла до титуле и прва европска која је то урадила ван Старог континента. Једини су тим још од 1978. који је стигао до трофеја, а изгубио је први меч на СП. Уз Западну Њемачку једино је “црвена фурија” као шампион Европе стигла до свјетске титуле.

Шест од десет стадиона смјештени су на више од 1.200 метара надморске висине, од чега два у Јоханесбургу на 1.750 мнв, док су три била у приморским мјестима на нула метара надморске висине.

Марадона на клупи

Легендарни Дијего Марадона поново је био актер Мундијала, овај пут као селектор своје Аргентине. Репрезентацију је преузео 2008. године од Алфија Базилеа, али се није посебно прославио. Послије три побједе у групи, која је личила на групу са СП 1994. у САД, над Нигеријом, Јужном Корејом и Грчком, “гаучоси” су у осмини финала надиграли Мексико са 3:1. Четвртфинале донијело је епског ривала - Њемачку. Била је то реприза исте рунде такмичења од прије четити године када су Нијемци прошли након бољег извођења пенала. Сада пенала није било, као ни освете већ трагедија Аргентине. Марадонини момци поражени су са 0:4 што је један од најтежих пораза “гаучоса” у историји СП. Марадона ће остати запамћен и по два сата на руци. Један који је показивао локално вријеме у Јужној Африци и други који је показивао вријеме у Аргентини.

Једина непоражена екипа био је Нови Зеланд који је уписао три ремија у групи са Словачком (1:1), Италијом (1:1) и Парагвајем (0:0), али није прошао даље. Парагвај је имао пет бодова, Словачка четири, а Италија два.

Рекордан наградни фонд

Наградни фонд износио је 420 милиона долара укључујући и накнаде клубовима који су дали играче за СП што се десило по први пут. Било је то повећање од 60 одсто у односу на претходни Мундијал. Свака селекција добила је осам милиона за наступ, а шампион је инкасирао 30 милиона долара док је вицешампиону припало 24 милиона.

Милер први међу једнакима

Тек трећи пут у историји титулу најбољег стријелца СП подијелило је више играча. Први пут било је то у Чилеу 1962 (шесторица по четири гола), а други у САД 1994. године (двојица по шест голова). Четворица су дала по пет голова и то Уругвајац Дијего Форлан, Нијемац Томас Милер, Холанђанин Весли Снајдер и Шпанац Давид Виља.

Форлан је два пута погађао против Јужне Африке, по једном против Гане, Холандије и Њемачке. Милер је био стријелац против Гане, Енглеске (два пута), Аргентине и Уругваја. Снајдер је дао гол Јапану, Словачкој, Бразилу (два) и Уругвају, а Виља Хондурасу (два), Чилеу, Португалији и Парагвају. Сва четворица су одиграла по седам утакмица и ниједан од њих није постигао гол из пенала. За првог међу једнаким изабран је Милер који је имао и три асистенције, понио је титулу најбољег младог играча шампионата, а са 20 година и 273 дана био је најмлађи стријелац на овом шампионату. Он је трећи Нијемац након Герда Милера и Мирослава Клозеа који је био најбољи стријелац Мундијала. Преостала тројица једини су фудбалери својих земаља који су били најбољи стријелци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.