Доситеј Перић, координатор млађих селекција РК Борац, за “Глас”: Борићемо се за свако дијете

Посао је то на којем ради координатор омладинске школе Бањалучана и тренер јуниорског тима Борца Доситеј Перић. Актуелни селектор јуниорске репрезентације БиХ ухватио се у коштац са проблематиком екипа испод првог тима и након шест мјесеци на функцији првог човјека млађих селекција “црвено-плавих” има чиме да се похвали. Почео је, како је рекао у разговору за “Глас Српске”, борбу за свако дијете.

- Можда сам мало субјективан, али већ видим прве резултате, рецимо по броју дјеце која су нам се јавила да тренирају у Борцу. Рецимо доста дјеце је успјело за кратко вријеме да надомјесте неке техничке ствари које су пропустили. Неке навике је најтеже исправити, али у генерацији 2009 и 2010. годиште имамо два, три момка, која бих ја већ за сљедећу сезону кандидовао да иду на припреме са сениорима. Да прођу тај дрил, да виде како то изгледа. Не сад да они одмах играју, већ да буду ту, да уче. Зашто може Цеље или Барселона са Петром Цикушом од 18 година у Лиги шампиона да то раде, а ми не можемо?! Стварно не видим разлог. У наредном периоду ми тренери морамо још више између себе сарађивати. Ово наше ће дати резултате тек за пар година и родитељи су то препознали. Имао сам састанак са родитељима све дјеце. Рекао сам им да сва дјеца у свим категоријама морају да учествују у игри, јер тешко је у датом моменту процијенити ко је таленат, а ко не, то се преко ноћи окрене. Примјера такве дјеце је пуно. Борићемо се за свако дјете - истакао је Перић.

ГЛАС: Које су Ваше жеље, визије?

ПЕРИЋ: Прво што желим је да вратимо Бањалуку као центар рукомета у БиХ, што она објективно и јесте. Сад је то номинално. Ми треба да успоставимо сарадњу са свим клубовима у БиХ и шире о размјени играча, о каналисању те дјеце из мањих клубова ка Борцу. Причам о дјеци која су још у пионирској категорији. Ми бисмо их пратили, њихов развој. С времена на вријеме би они долазили код нас на тренинге и враћали се у свој матични клуб. Е сад, ми бисмо ту дјецу доводили на прелазу између другог и трећег разреда средње школе или кад крену на факултет. Такође и тренери морају бити едуковани, имати сертификат, лиценцу да пренесу то своје знање. Ми дјецу морамо са улица довести на спорт, јер се дјеца не баве спортом. Није тачна прича да нам дјецу узима фудбал или кошарка.

ГЛАС: Да ли сте већ направили прве кораке ка томе?

ПЕРИЋ: Јесмо, успоставили смо сарадњу са екипом из Котор Вароша. Њихова најталентованија дјеца долазе на тренинге у Борац. Они ће остати њихови играчи, али полако да улазе у систем Борца, да се осјете битним. Неко је дошао да их гледа, прати. Нека буду једном седмично у Бањалуци на тренингу Борца, па сами нека одлуче да ли им се свиђа све то или не желе више. Већ смо довели Славена Пејановића (2004. годиште) из Челинца. У питању је потенцијални јуниорски репрезентативац БиХ.

ГЛАС: Како је попуњен Борчев “магацин” у млађим категоријама?

ПЕРИЋ: Ми у овом тренутку имамо секцију мини-рукомета (тренери: Деан Кнежевић, Милорад Кецман, Саша Видимлић, Драго Комленић и Александар Међедовић) у школи “Борисав Станковић” у Буџаку, те у школама на Старчевици, Петрићевцу, Лаушу и у “Бугарској” школи. Ту имамо све услове и наше тренере који раде са дјецом, од којих су тројица професори физичке културе и остале едуковане тренере. Та дјеца играју и лигу коју је формирао Рукометни савез Бањалуке. Сву ту дјецу ми окупљамо викендом на једном мјесту, како бисмо видјели шта имамо и даље правили селекције - “плаву” и “црвену”, које иду ка горе. Имамо и генерације 2011. и 2012. годиште  (Горан Гарић), које играју Омладинску лигу, те генерације 2009. и 2010. годиште (Срђан Биланџић) које играју исто Омладинску лигу, затим 2007. и 2008. годиште (Александар Међедовић), они играју Другу лигу Републике Српске и момке које ја водим, 2005. и 2006. годиште који играју Прву лигу Републике Српске. Укупно имамо око 150 дјеце у нашим млађим селекцијама. Циљ је да имамо јаку базу. Имам одријешене руке од управе клуба. Хоћу да направимо сљедеће ствари. Да све буде пирамидално. Кад клинци дођу у јуниорски састав да имамо 24 до 26 играча који конкуришу за сениорски погон, у којем у сваком моменту морају бити три, четири играча из јуниорског тима. Гледаћемо да резултати млађих категотрија не буду у првом плану, већ развијање те дјеце. То просто мора тако. Тежак је процес, али спортиста мора да се намучи и истраје. Успјех у школи нам је исто битан. Наши тренери обилазе школе, прате какви су им клинци, њихове оцјене. Имали смо мало отпор родитеља у томе, у смислу: “Како ће неко пратити моје дијете”? Па, не можеш се бавити спортом ако си лош ученик. Морамо дјецу изградити као личности, да уписују факултете.

ГЛАС: Какву сарадњу имате са другим клубовима?

ПЕРИЋ: У протеклом периоду смо потписали сарадњу са Академијом Цеља, имамо јако добру сарадњу са њемачким Гумерсбахом, са Нексеом, ПИК Сегедом. Са Цељанима и Нексеом смо договорили да њихови тренери долазе код нас и наши да иду код њих, да размјењујемо искуства. Желимо да препишемо њихова искуства. Узели смо све њихове мастер планове, како они раде по категоријама и те планове ћемо прилагодити за наше поднебље овдје. У складу са овим мастер плановима, отворићемо психолошки картон сваког дјетета, да видимо са чиме располажемо, да видимо какав је ко као човјек, као спортиста, као карактер, да ли се уклапа у Борчеву причу. Може неко бити врхунски играч, али има проблем у свлачионици и на улици и одмах није добар као такав за нас. Тачно ће се по категоријама знати шта дијете у одређеној категорији мора знати. Тестираћемо и њих и тренере на тај начин. Ми од најмлађе селекције до првог тима покушавамо да уведемо идентичан систем игре за сву дјецу. Дакле, играч који нам дође у први тим, када тренер нешто нацрта на табли, да он то примијени, то је резултат тих мастер планова о којима сам причао. Хоћемо и ниво физичке припреме да дигнемо на виши ниво. Имамо и велику помоћ професора Ненада Рађевића. Дјеца у модерном рукомету се уводе у теретану већ са 14 година, раде припрему за улазак у исту. Не дижу они тегове, већ се уче неким основама.

ГЛАС: Теоретски све ово лијепо звучи. Вјерујете ли да можете све спровести на терену?

ПЕРИЋ: Наравно да можемо. Нема разлога да не успијемо. Мало је проблем што нама тренерима рукомет није примарни посао, не можемо се цијели дан бавити са њим, јер имамо своје послове. Кад би се могли посветити овоме 24 часа, за шест мјесеци би се видио резултат 100 одсто. Морамо развити своју скаутинг мрежу, јер је то Борац исто некад радио, прије рата. Људи су били професионалци, па су довели у Борац једног Патрика Чавара, Сењанина Маглајлију, Истока Пуца...

Лука

ГЛАС: Ваш син Лука је примјер да Борац и данас може направити играча који за Лигу шампиона?

ПЕРИЋ: Имамо ми још таквих момака који имају потенцијал и само им треба дати шансу, мали Филип Стојановић, Огњен Каламанда, Амар Грачић, Никола Миливојевић, да не набрајам сад све, сви они имају озбиљан потенцијал. Лука је схватио да је са 21. годином добио прилику да изађе на свјетску сцену. Његово је сад да тренира и да све од себе.

Чланарина

ГЛАС: Једно вријеме у Борцу се није плаћала чланарина. Какво је сад стање?

ПЕРИЋ: Имамо симболичну чланарину која износи 20 КМ. Апсурд је кад нисмо наплаћивали чланарину, дјеца нису хтјела да тренирају?! Ваљда кад она постоји, онда их родитељи тјерају да иду на тренинге.

Притисак

ГЛАС: Како се дјеца носе са притиском?

ПЕРИЋ: Дјеца у иностранству лакше подносе притисак у игри, који им, да кажем, прија, воле га, а код нас он веже руке. Па има ли шта љепше него да изађеш на терен и покажеш све што знаш, свима и навијачима и родитељима и дјевојци...Дјеци морамо да усадимо да притисак треба да буде привилегија, а не оптерећење. То је мукотрпан рад. Инсистирам и да тренери буду едуковани, лиценцирани од стране ЕХФ-а, да буду обучени за рад са дјецом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.