Данијел Љубоја ексклузивно за “Глас Српске”: Кежман није смио изаћи да се потучемо

Луцидни голгетер са препознатљивом фризуром, кроз читаву каријеру није био неко ко се гурао да буде у новинама, више је волио да “прича на терену”. Међутим, овај пут је пристао да да интервју за “Глас Српске”. Имао је само једну молбу. Да пренесемо његов одговор некадашњем његовом саиграчу из репрезентације - Матеји Кежману. Бивши нападач Партизана објавио је аутобиографску књигу “Само ми Бог може судити” у којој је испрозивао нашег саговорника. Некадашњи нападач бројних француских клубова преко нашег листа послао је јасну поруку.

- Мене нема по новинама, нити сам се кад препирао преко њих, али морам да реагујем овај пут. Видим да се моје име поново провлачи. Мислио сам да се с тим завршило. Нисам хтео да коментаришем, али због Кежмана и његових објава поново се Данијел Љубоја помиње у негативном контексту. Мислим да је време да и ја кажем на ту тему нешто. Досад нисам хтео да се оглашавам поводом те лажне аутобиографије. Изнесене су бројне лажи што се мене тиче, али и неких других детаља из књиге. Ово је права истина. На Мундијалу у Немачкој 2006. године, у сусрету против Холандије, у 75. минуту утакмице заменио сам Кежмана. Он се тад погубио и препао да ће изгубити место у стартној постави, односно да ћу ја имати предност у односу на њега, па је два дана пред меч са Аргентином, за вечером пред свим играчима, почео да ме провоцира. Причао је неке ствари које нисам могао да разумем, у смислу да ја кварим атмосферу. Стварно је прешао границу. У једном моменту сам му рекао да престане, али није стао. Након тога сам му рекао да изађе напоље, да решимо то као прави мушкарци. Нисам имао другог избора, јер је баш претерао. Рекао је да нема проблема. Чекао сам га испред хотела, али “велики мангуп” Кежман није смео изаћи. А колико он воли репрезентацију говори чињеница да је намерно добио црвени картон на истом том Светском првенству против Аргентине на 3:0 за њих и оставио нас на цедилу. Циљ му је био да оде са Мундијала и не игра последњу утакмицу против Обале Слоноваче да не трпи критике. Што није написао да није смео изаћи напоље? Мајсторе, ако пишеш аутобиографију, онда кажеш све, а не напола истину. Ми смо се помирили након Мундијала, међутим онда је изашла та његова аутобиографија након које ми је послао поруку: “Праштај брате”. Ево сад кажем да му праштам, јер је прошло доста од тога, желим му све најбоље, али свако иде својим путем - у даху је поручио Љубоја и додао:

- И та ситуација са Видићем на тренингу и то је преувеличано, као он је њега дигао у ваздух. Био сам на тренингу, није то баш тако било.

ГЛАС: Гдје је и шта данас ради Данијел Љубоја?

ЉУБОЈА: Радим као саветник фудбалерима. Живим на релацији Београд - Париз. Стварно ме јако слабо има у медијима. Не гурам се, што би се рекло, али за моје људе у Републици Српској ми никад није проблем издвојити време.

ГЛАС: Тешко Вас је препознати данас, пустили сте браду, имате нови имиџ.

ЉУБОЈА: Тако се поклопило. Није то сад ствар имиџа, спонтано се десило. Тако ми је дошло.

ГЛАС: Као играч сте исто имали специфичну фризуру.

ЉУБОЈА: Што се тиче фризуре из играчких дана, то је био чисти маркетинг, јер сам хтео да се разликујем од других фудбалера, да будем другачији. Било ми је то тад интересантно. Гледајући из овог угла, није то била најлепша фризура, али је мени била интересантна. У Француској је то просто нека мода, има доста играча и свако има нешто своје. Хтео сам и ја нешто да променим и био сам међу првима који је имао такву фризуру. Бар се нисам тетовирао, фарба се може склонити, али тетоважа не.

ГЛАС: Каријеру сте почели у винковачком Динаму. Како је даље ишла прича прије одласка у Француску?

ЉУБОЈА: Да, почео сам у Винковцима. Било је доста талената у том Динаму. Играо сам мало и у Осијеку. Онда, 1991. године кад је заратило отишао сам код баке у Чачак, мало сам играо у Борцу и после сам дошао на пробу у Црвену звезду. Требало је да потпишем за “црвено-беле”, међутим нису ми дали никакав одговор, а у међувремену ме је Ласло Селеш, бивши играч Сошоа, одвео на пробу у тај клуб са 13 година и ту је почео мој прави фудбалски развој. До тада сам исто био велики таленат, али сам у Француској експлодирао. Касније се опет Звезда јавила, али већ сам имао договор са Сошоом.

ГЛАС: Из Сошоа сте отишли у Стразбур. Чини се ниво више у каријери.

ЉУБОЈА: Дошао сам у клуб који је већи од Сошоа. Освојили смо Куп Француске. Задржао сам се ту три и по године и у потпуности сам стасао као фудбалер и као човек. Био сам један од најбољих играча у клубу.

ГЛАС: У Стразбуру једно вријеме саиграч Вам је био чувени парагвајски голман Хозе Луис Чилаверт. Какав је утисак оставио на Вас?

ЉУБОЈА: Специфичан је тип. Добри смо били. Супер је момак. Када је дошао код нас можда је имао и мало више килограма, али је био мајстор с лоптом. Када дегажира лопту сваког је могао прецизно да погоди на терену, то нисам видео ни код једног другог голмана. Имао је добар шут левом ногом, јер је шутирао и слободњаке.

ГЛАС: Након Стразбура наредни корак био је ПСЖ.

ЉУБОЈА: То је уз Марсеј најпопуларнији клуб у Француској. У правом моменту сам стигао тамо, стекао још веће име, што се каже. Наместило ми се да чим сам дошао, одмах сам у првих пет, шест кола дао исто толико голова. Навијачи су ме тамо баш волели, и данас се сете мојих добрих игара, прија ми то. Стварно сам добро играо, али мењали су се често тренери, па сам после отишао у Штутгарт.

ГЛАС: Дерби ПСЖ - Олимпик је нешто посебно у Француској. Какве су прославе након тријумфа?

ЉУБОЈА: То још нисам видео да се тако нека победа слави у свлачионици. Тај амбијент, то се не заборавља. Кад играмо против Олимпика, то је нешто посебно, сличан ривалитет као Партизан - Црвена звезда. Сећам се чак и одлазака аутобусом од хотела до стадиона. Гађали су нас флашама навијачи. Никад није било пријатно, али то ми је дизало адреналин и на таквим утакмицама сам највише давао.

ГЛАС: Како памтите друговање са Бранком Бошковићем у Паризу?

ЉУБОЈА: Били смо цимери, доста тога смо заједно прошли. Знало се десити да навече у соби наручимо неки десерт, да се почастимо. Није се смело тад наравно, али волели смо да у ситне сате наручимо клопу. Излазили смо заједно, били смо млади и уживали.

ГЛАС: Услиједио је одлазак у Штутгарт на инсистирање чувеног тренера Ђованија Трапатонија.

ЉУБОЈА: Трапатони је јако једноставан човек, јер што си већи тренер то си једноставнији. Такви су му и били тренинзи. Доста се играло на тренингу. Имао сам супер однос с њим.

ГЛАС: Радили сте у Волфзбургу са још једним великим тренером Феликсом Магатом, а саиграч Вам је био Един Џеко.

ЉУБОЈА: Код њега су били најтежи тренинзи, јер смо знали имати три тренинга дневно, али био је коректан према мени. Био сам тамо годину дана, а доста сам се дружио са Едином Џеком.

ГЛАС: Како памтите период проведен у Греноблу, гдје сте имали пуно саиграча са простора бивше Југославије.

ЉУБОЈА: И то је био јако занимљив период. Хоћу да вам нешто испричам. Тадашњи штопер Зоран Ренудлић био је један од момака из те наше “колоније Југовића” у Греноблу. И као играч имао је тренерске визије. Сад ради у Звезди. Кад смо причали о фудбалу, видело се да је тактички много квалитетан. Имао је и тада добар поглед на фудбал. Мислим да ће бити велики тренер.

ГЛАС: Какво искуство носите из варшавске Легије?

ЉУБОЈА: Две године сам био тамо. Било је супер у Легији. Освојили смо првенство и куп. Играли смо добро у Европи, испали од Спортинга.

ГЛАС: Посљедња станица у каријери био је Ланс?

ЉУБОЈА: У Лансу сам одиграо годину дана, ушли смо у Прву лигу и онда сам одлучио да окачим копачке о клин. Осетио сам да је крај и тај улазак у елиту по мени, био је прави моменат да се опростим од фудбала.

Звезда

ГЛАС: Да ли сте имали понуду да касније током играчке каријере дођете у несуђени клуб Ваше младости - Црвену звезду?

ЉУБОЈА: Имао сам контакт са “црвено-белима” кад је Драган Стојковић Пикси био председник. Хтео је да дођем у Звезду, али сам у том периоду био у Волфзбургу и није се наместило. Звезда ми није била суђена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.