Бранко Бошковић, својевремено највећи таленат српско-црногорског фудбала, за “Глас” Због Батистуте “пуцао” по Загребу

Својевремено најталентованији играч југословенског фудбала, префињени техничар са “божијом” љевицом лако је убиједио челнике Црвене звезде да га доведу на “Маракану”, чији су се сводови тресли док је он коју годину касније погађао мрежу Динама из Кијева у утакмици са најтужнијим крајем те генерације “црвено-бијелих” фудбалера, али и римског Лација са идентичним исходом. “Делије” су биле у екстази када је давао голове у “црвено-бијелом” дресу, а нацију је ујединио ране јесени 1999. године једним голом и једним радовањем у дресу младе репрезентације Југославије. Било је то на гостовању вршњацима Хрватске у Загребу на стадиону у Крањчевићевој улици у оквиру квалификација за Европско првенство. Тај сусрет је завршио 2:2, као и онај чувени дан касније, који је националне “плаве” одвео на Евро у Холандију и Белгију. Полуволеј за 1:0 на асистенцију Бранка Јелића и славље “рафалом” по трибинама били су довољни да у том моменту, да никад послије ништа није урадио у каријери, остане заувијек у сјећању свима од Хоргоша до његове Будве, али и од Уне до Требиња. Тадашња “осмица” репрезентације Југославије за “Глас Српске” открива како је дошао на инспирацију за такву прославу гола.

- Хахаха јој немој ми то спомињати. Шалим се. То је било радовање у стилу Габријела Батистуте. Ни сам нисам знао шта ме је снашло. После дебакла у првом сусрету против Хрвата у Београду од 2:6, где сам био на клупи, када смо били фаворити и када су се ангажовали играчи из А репрезентације, у реваншу смо били ослабљени. Селектор Милован Ђорић се посвађао са доста играча и доста њих је отказало. У Загреб смо ишли буквално са екипом из наше лиге. Када сам дао гол, прво ми је у глави било како се Батистута радује и тако се десило да будем неки као херој - рекао је Бошковић.

ГЛАС: Гдје је и шта данас ради јунак из Крањчевићеве?

БОШКОВИЋ: Живим на релацији Београд - Црна Гора. Прије короне сам радио у Грбљу, у управи клуба. Тамо сам био са још једним бившим Звездиним играчем, Ненадом Масловаром. Он је био председник. Био сам доле две године. Када је корона почела вратио сам се у Београд, био с породицом. Иначе, увек ме зову бивши клубови, ДЦ Јунајтед, Рапид, распитују се око неких играча. Не бавим се менаџерством, али можда упловим у скаутске воде. 

ГЛАС: Из Могрена сте својевремено у Београд дошли као један од највећих талената југословенског фудбала. Остварила Вам се дјечачка жеља да пређете у Црвену звезду.

БОШКОВИЋ: Ја бих својевремено и пешке дошао у Звезду. Срамота ме је било да тражим било какве услове, да не бих покварио трансфер, да ми неко не би рекао: “Ајде мали, враћај се кући”. Мени је било само битно да дођем на “Маракану”. Да су понудили уговор на десет година, а не на пет колико сам потписао, ја бих пристао. Само ми је било битно да обучем тај дрес. На Звезду гледам као на Реал Мадрид, без обзира на резултате. Мислим да је Пижон Петровић рекао да прави навијач Звезде за њу навија и кад она није како треба. Нисам неко ко критикује. Никад не бих нешто негативно рекао за мој клуб. Тај клуб је за мене нешто више него било који други. За Звезду сам увек давао 30 одсто више него за било који други клуб. Када играш у Звезди нема везе које с друге стране терена. То бих волео да и ови играчи сада науче, јер морају бити свесни да представљају клуб који је био првак света. Испали смо тада од Бајера из Леверкузена, у Београду је било 0:0, а тамо су нас добили 3:0. Та екипа је играла оно чувено финале Лиге шампиона против Реала. У Београду смо могли играти са било ким.

ГЛАС: Какав је био осјећај у Звезди играти са идолом из дјетињства, Дејаном Савићевићем?

БОШКОВИЋ: Гледао сам га као идола у најјачој лиги, Серији А и одједном након пар година ја седим до њега у свлачионици и тренирам с њим. Први мој дерби против Партизана играо сам с Дејом. Био је играч утакмице, он је колико се сећам у новинама добио оцену 8,5, а ја 8. Наместио сам покојном Цунету Гојковићу гол. Иначе, на том мечу Горан Друлић је добио црвени картон и остали смо с играчем мање. Покојни Горан Буњевчевић је био либеро и сви су тако играли. Дејо му се након искључења Друлића окренуо и рекао:”Играћемо са четворицом у линији”. Ми се погледасмо, никад то нисмо играли и станемо у формацију 4-4-1. Извукли смо реми против јаког Партизана.

ГЛАС: Нажалост напустила су нас двојица сјајних играча из те екипе Горан Буњевчевић и Јован Гојковић.

БОШКОВИЋ: Велика трагедија. Буња је био сјајан човек, велики играч. Био је исправан, поштен момак. Увек је знао да балансира односе. Страшно ми је жао. Цуне исто, пронашао се у Грчкој. Када се десила та трагедија, остао сам без текста.

ГЛАС: Саиграч Вам је био и Срђан Бајчетић. Шта његов син Стефан, актуелни фудбалер Ливерпула, по Вама има од свог оца, које карактеристике?

БОШКОВИЋ: Срђан је веома образован човек. Професор на терену и ван њега и мислим да је Стефан имао шта наслиједити од оца. Поред технике, од њега је наслиједио управо ту интелигенцију, јер без тога не би могао бити тамо где је сад. Брзо игра и размишља, као и Срђан.

ГЛАС: Заштитни знак Ваше генерације био је тандем нападача Горан Друлић - Михајло Пјановић.

БОШКОВИЋ: Одличан тандем. Нема коме нису могли дати гол. Различити типови шпицева, а компатибилни. Страшно су се слагали. Друла је знао шта Пјана не воли да ради и обратно. Друлић је Звездино дете, а Пјановић је дошао да се докаже. И обојица су тај его расног голгетера подредили екипи. Никад нису гледали колико ће који дати голова, што је права реткост за нападаче. Остали су и велики пријатељи. Зато су тако добро и функционисали.

ГЛАС: Шта је тадашњи Ваш тренер Славољуб Муслин донио у Звезду?

БОШКОВИЋ: Он је донео нешто ново. Дошао је из земље тадашњег светског првака - Француске. Донео је њихову методологију коју је нама прилагодио и стварно нам је то пријало. По први пут смо сви радили бип тестове, који се раде и данас. Затим сатове за пулс. До тада смо пулс мерили тако што ставимо прсте на врат. Спремао нас је за Европу.

ГЛАС: Како сад гледате на велике мечеве које сте играли, против Динама из Кијева, Лација, Бајера из Леверкузена...?

БОШКОВИЋ: Мислим да смо ми тада на тим мечевима остварили својеврстан успех иако нисмо прошли у групу Лиге шампиона. Па ни данас се не би причало о тим утакмицама да их нисмо одиграли тако како смо одиграли. Изгарали смо на терену. Лично, увек сам волео да играм против што јачих екипа, јер на крилима препуне “Маракане” ми смо могли све. Осећали смо се јаче, доминантније. Многе нама околности нису ишле наруку. Југославија није била баш најпопуларнија. Њима није било у интересу да остваримо добар резултат. Били смо као “црне овце”. Нисмо се обрукали ни против Динама, ни Лација, нити било кога.

ГЛАС: Након одласка из Звезде 2003. године задужили сте дрес ПСЖ-а. Како памтите тај период?

БОШКОВИЋ: ПСЖ из мог периода и овај данас се доста разликују. Клуб има традицију. Клуб је велики, да ли због самог града или играча. Млад је клуб, али има реноме. Ко би одбио Париз? Ни ја нисам пуно размишљао. Иако сам пре трансфера имао понуде из Италије, али старији играчи су имали предност за одлазак, таква је била политика клуба. Није било као данас, одиграш три утакмице и продају те после шест месеци.

ГЛАС: Како је дошло до трансфера у Париз?

БОШКОВИЋ: Вахид Халилхоџић ме је гледао и довео, јер им се повредио један играч. Буквално у последњим минутама прелазног рока сам прешао у Париз. Пре тога сам са Звездом играо квалификације за Лигу шампиона. Помирио сам се да остајем. Позив је стигао изненада и са ове тачке гледишта, да сам имао иоле бољи уговор у Звезди рекао бих да бих размислио. Али, једноставно четири и по године сам провео на “Маракани” и нисам имао неки велики уговор. Тако да је то била одлука само да решим егзистенцију, а нисам гледао да ли ми клуб, лига и остало одговарају. Био сам млад. Писало се да мењам Роналдиња, али мене је искрено срамота када неко то прича, јер је Бразилац био најбољи играч света. Све ми је то натурено, има позадина зашто нисам показао све колико сам могао. Рецимо мој број никад није био 10, већ 11. Број сам узео на њихово инсистирање и сав терет је пао на моја плећа, али нема везе, никад нисам бежао од одговорности. Мислим да сам ипак оставио неки траг.

ГЛАС: Какав сте однос имали са тренером Халилхоџићем? У једном интервјуу он је рекао да сте највећа његова грешка, након што сте рекли да Вам не да да играте јер сте Србин.

БОШКОВИЋ: Стварно смо имали добар однос. Мени је сметало рецимо, дам Олимпику из Марсеја два гола, а он ме не поведе на следећи меч и каже ми да одморим. Нисам као млад играч могао да се носим с тим топло-хладно системом, час играм, час сам на клупи. Да сам био искуснији знао бих како бих се поставио. На мени се све сломило. Са Љубојом је имао проблем на националној основи, јер је јавна тајна да је Љубоја причао да су му једина два тренера која су га спутавала у каријери били Халилхоџић и Фарук Хаџибегић.

ГЛАС: У Паризу сте друговали са Данијелом Љубојом.

БОШКОВИЋ: Он је одличан. Дан-данас се исто чујемо. Кад дође у Београд, видимо се. Он живи у Француској. Велики пријатељ, одличан играч. Са њим је увек било свега. Другачијег је темперамента. Не трпи неправду, одмах реагује. Нема код њега да он изброји до десет. Ја сам трпео у себи, а и био сам млађи. Он је и причао француски, био је комуникативнији. Паулета је био неприкосновен, али Љубоја је био разноврснији. Али кад те наш тренер доведе, и верује у тебе. Кад дође неко други, испадаш из игре.

ГЛАС: По одласку из ПСЖ-а, причало се да сте преговарали о повратку у Звезду. Колико има истине у томе?

БОШКОВИЋ: Тачно је. Након две сезоне у ПСЖ-у имао сам понуду да се вратим назад. Стојковић је постао председник и контактирао је са мном, али једноставно, свеже сам отишао у иностранство. Хтео сам да останем у Француској, а пре тога сам четири и по године био у Звезди. Није баш био прави тајминг за повратак.

ГЛАС: Након Париза пут Вас је водио у Троу.

БОШКОВИЋ: Прелазак у Троу је моја највећа грешка у каријери. Све је то супер, мали клуб, добра средина, али једноставно није ми одговарало да се целу утакмицу браним. Као лево крило више сам играо левог бека, јер смо се стално бранили. Борили смо се за опстанак и ту је била грешка у мом избору, али наговорили су ме, притискали су ме, што из клуба, што менаџер, што и људи из Трое.

ГЛАС: За разлику од Трое, одлазак у Рапид био је пун погодак, уосталом у Бечу сте и окачили копачке о клин.

БОШКОВИЋ: Рапид је био одличан потез. Њима одговарају наши играчи, а и нама одговара тај темпо, менталитет. Ево, не знам ниједног играча из бивше Југославије који се није тамо добро снашао. Кад сам ишао консултовао сам се са Дејом Савићевићем. Он ми је рекао дођи, јесте хладно у Бечу, али уживаћеш у фудбалу, кад заманеш једном финту, одмах двојица проклижу хахахаха.

ГЛАС: Каква су Вам искуства из САД из ДЦ Јунајтеда?

БОШКОВИЋ: Америка је чудо. Да хоће могли би дићи фудбал на највиши могући ниво. Такву организацију и маркетинг нигде нисам видео.

ГЛАС: Занимљиво, играли сте за три репрезентације Југославију, Србију и Црну Гору, онда најдуже за Црну Гору.

БОШКОВИЋ: Када сам прешао у Француску, мислим да је тада Петковић преузео репрезентацију. Био сам ту, играо квалификације. Позиван сам био на све турнеје и када је изашао списак за Мундијал, нисам само ја био склоњен, склонили су још доста момака, а у Немачку су ишли и неки повређени играчи. Баш сам био разочаран. Једном се иде на Светско првенство у каријери. Нико ми се после није јавио. Одиграо сам доста утакмица. Против Италије асистирао сам Саши Илићу за гол.

Скочио против Јанг Бојса

ГЛАС: Колико пратите мечеве Црвене звезде данас?

БОШКОВИЋ: Кад год могу гледам утакмице, све пратим. Драго ми је што је генерација коју је водио Владан Милојевић успела да уради оно што ми нисмо. Било ми је пуно срце, први пут сам себе против Јанг Бојса ухватио да реагујем као навијач, обично мирно пратим утакмице, али су ме момци силно обрадовали.

Видић право рјешење

ГЛАС: Ко је Ваш фаворит на предстојећим изборима за предсједника ФСС?

БОШКОВИЋ: Мислим да је Немања Видић право решење на дуже стазе и по годинама и по свему осталом. Има вољу, референце, бивши је капитен Манчестера, а подржава га и председник УЕФА Александер Чеферин. А знајући Драгана Џајића, мислим да је он наговорен да то прихвати, да угаси пожар, почев од Мундијала до свега осталог. И он је велика легенда, јако је ружно да их стављају да иду један против другог. Џаја нам је свима идол, ментор, може доста да се научи од њега или да буду заједно, али никако један против другог. Мислим да је политика ту умешала прсте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.