Бивши играч Црвене звезде Милорад Ратковић присјетио се утакмице против Коло Кола: Нисмо гледали на националност, зато смо успјели

Тако је за “Глас Српске” започео евоцирање успомена на меч Црвене звезде и Коло Кола некадашњи првотимац Београђана Милорад Ратковић, који је само неколико мјесеци раније носио дрес бањалучког Борца, а недуго послије Токија преселио се у Шпанију, гдје и данас живи и ради.

- Рат је већ бјеснио у Хрватској, све је мирисало на много веће сукобе и у осталим крајевима Југославије, али на националност нико на “Маракани” није гледао. Поготово ми играчи међу собом. Увијек је између нас владало заједништво и наш једини циљ је био успјех на терену. Били смо свјесни да држава у којој смо рођени и одрасли полако нестаје. Било је све више национализма и радикализма, али за то у свлачионици нисмо уопште марили. Отишли смо у Токио са намјером да побиједимо Коло Коло и у томе смо успјели - рекао је на почетку Ратковић.

На Олимпијском стадиону дочекао их је предиван амбијент и 60.000 гледалаца, који су се ту нашли са жељом да сазнају ко ће бити клупски шампион свијета за 1991. годину.

- Била је то стварно грандиозна представа у којој је улог био огроман. Насупрот себе смо имали најбољу екипу Јужне Америке која је у финалу тада побиједила Боку јуниорс, а у финалу тада моћну парагвајску екипу, Олимпију из Асунсиона. Међутим, знали смо колико вриједимо и изашли смо на терен са жељом да и овај задатак успјешно приведемо крају - наставио је Ратковић.

Тада најмлађи првотимац “црвено-бијелих” Владимир Југовић начео је Чилеанце у 19, потом дао други гол у 58, да би све то зачинио Дарко Панчев трећим голом у 72. минуту.

- Није било нимало лако, јер се ривал показао као јако компактна екипа са сјајним појединцима, али се на крају испоставило да смо ми ипак комплетнији тим. Великом борбеношћу, сјајном игром у одбрани успјели смо да у раној фази утакмице поведемо послије одличне дијагонале Дејана Савићевића иза леђа одбране ривала. Донекле нас је пореметило његово искључење у 42. минуту. Једноставно, није више могао да истрпи провокације једног играча Коло Кола који је имао стриктан задатак да игра “фластера” и буквално му је био стално на леђима - рекао је Ратковић.

У свлачионици на полувремену договор са тренером Владицом Поповићем и закључак да ни играч мање неће пореметити планове да се из Токија врате са пехаром.

- Ни у једном тренутку то се није осјетило на терену. Нисмо сумњали да ћемо добро одиграти одбрану, били смо добро позиционо постављени и једноставно смо вјеровали у побједу. Гинули смо један за другог на терену и знали смо да ће Чилеанци, како утакмица буде одмицала, бити све нервознији, што ће нам омогућити да играмо лакше иако смо бројчано ослабљени. То се убрзо исплатило. Југовић је прозрео намјеру Душка Радиновића и послије покушаја Дарка Панчева нашао се на правом мјесту, што је резултирало другим голом. Послије тога њихов тренер Мирко Јозић је бацио све карте у напад, што нам је омогућило да се уз сјајну одбрану брзо трансформишемо у фази контранапада и тако је дошло до трећег гола. Акција је кренула од мене, потом је Радиновић упослио Синишу Михајловића, а овај Панчева, који је био неумољив - вјерно је описао сваки погодак Ратковић.

На крају утакмице почело је велико славље у Токију.

- Да смо сви још вјеровали у тај југословенски фактор, најбоље говори чињеница да смо на терену били са заставом која је имала петокраку. Морам одмах да кажем да је међу гледаоцима на стадиону било неколико хиљада навијача Црвене звезде и то из свих крајева бивше државе. По повратку у Београд наши навијачи су нас дочекали већ на аеродрому, а потом су колоне аутомобила ишле за нашим аутобусом и била је то сцена која се не заборавља - истакао је Ратковић.

Сматра да би тадашња генерација Црвене звезде, иако у њој више није било Роберта Просинечког, Рефика Шабанаџовића, Слободана Маровића, Стевана Стојановића и Драгише Бинића, без проблема одбранила титулу првака Европе.

- Прошли смо лако прва два ривала, али смо били онемогућени због санкција према Југославији да домаће утакмице играмо на “Маракани”. Ривале у групној фази смо дочекивали у Будимпешти, Сегедину и Софији. Убијеђен сам да бисмо добили тај одлучујући меч против Сампдорије, који смо играли у Бугарској, на “Маракани” посматрало 100.000 људи. Међутим, овако смо изгубили од Италијана са 1:3 иако смо повели. Тада је Сампдорија предвођена Вујадином Бошковом са клупе имала страшну екипу у којој су највеће звијезде били Роберто Манћини, Ђанлука Паљука, Срећко Катанец. Међутим, све је то сада историја, која се не може вратити - додао је на крају Ратковић.

Борац

Милорад Ратковић у првој половини 1991. године играо је шест мјесеци на позајмици у Борцу.

- За Бањалуку и Борац, који је тада са клупе водио Владица Поповић, вежу ме и те како лијепе успомене. Борац је имао стварно добру екипу коју су предводили: Дамир Шпица, Стојан Малбашић, Милорад Билбија, Антон Јаковљевић, Вито Штављанин, те млађе снаге Марио Матаја, Фуад Шашиваревић... и били смо јако негостољубив домаћин и веома незгодан гост. Међу нама је владало велико другарство, били смо права породица и на терену и ван њега. Никада нећу заборавити да су моје добре игре у дресу Борца биле разлог за повјерење које ми је по повратку на “Маракану” указао тадашњи тренер Црвене звезде Поповић, који је у исто вријеме када и ја отишао са Градског стадиона у Бањалуци - рекао је Ратковић.

Селта

Добре игре у дресу Црвене звезде омогућиле су Милораду Ратковићу да се већ у љето 1992. године пресели у Шпанију, гдје је шест сезона играо за Селту и једну за Севиљу.

- Од тада живим у Шпанији, а по завршетку каријере сам остао да радим у Селти. Сада радим у техничком секретаријату клуба као скаут професионалног погона. Био сам тренер свих млађих категорија, а од 2009. године сам у клупском секретаријату - нагласио је Ратковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.