Животна прича Жарка Паспаља, легендарни кошаркаш преживио два срчана и мождани удар

Прослављени кошаркаш је оперисан због јаких аритмија због чега се није појавио на једној свечаности у Грчкој. Паспаљу је урађена аблација и његово стање је стабилно.

Паспаљ је и у прошлости имао проблеме са срцем, чак и прије него што је завршио каријеру професионалног кошаркаша. Преживио је два инфаркта, први у својој 35. години и један мождани удар. Наставио је да игра кошарку и послије мјесец дана му се догодио други срчани удар, а мождани удар је доживио 2017. године.

Поред свега тога легендарни кошаркашније оставио цигарете, а истиче да је генетика крива за здравствене проблеме.

– То око мојих здравствених проблема и није нека прича. Ево, овако: сједим овд‌је у овом мом дворишту, има овд‌је и овај предиван терен ту. Поносим се што сам га направио, ту су двије године одрицања. Али, ја нећу да узмем лопту у руку, а нисам је узео једно 14 година. Јер кад год сам је узео, узбудио сам се и узнемирио. Желим да објасним шта ми је одузето. А сваки пут када сам покушао да будем дио онога што ми је обиљежило живот, буде пец, пец, стезање у грудима и завршим у болници. Да ли је то стварно стање или толика узбуђеност… Сваки пут кад треба да узмем лопту, да је дам неком другом, тај осјећај је био посебан. Зато нећу, ни случајно. Ту ме негд‌је Бог казнио због нечега. Не знам због чега. Не мислим да је то била нека немарност, начин живота. Мени се тако десило. Отац, мајка и брат преминули су од срчаних проблема и онда сам схватио, додуше не на вријеме, да је генетика имала великог утицаја – рекао је Паспаљ 2020. године и додао:

– Тако да је и оно промашивање пенала било дио тога. Недовољно сам се бавио стварима које су биле изузетно важне. Па из универзалности у кошаркашком смислу превазиђеш то да једна рука не функционише како треба. Онда сам урадио неке тестове на савјет једне дивне жене. И тад схватиш да није све до тебе. Нешто јесте, цигарете, на примјер. Па ја сам почео да пушим са 13 година и никад до данас нисам престао.Заправо, био сам на електронским цигаретама једно вријеме, а кад сам остао без њих, вратио сам се на праве, запалио сам је послије пет минута. То што их нисам оставио највећа је моја грешка као спортисте и живог бића, али оно што се није десило, можеш само да сањаш. Ко зна, можда бих био 30 одсто бољи.

Са реперзентацијом је освојио два сребра на Олимпијским играма, злато на Светском првенству, три злата и бронзу на Европским првенствима, а мало је фалило да се уместо кошарке бави стоним тенисом.

– Ћале је 1976. године добио посао у Подгорици, што се није често дешавало. Обично су православци ишли за Београд, а муслимани у Сарајево. И то је био вјероватно најзначајнији период за мене јер сам улазио у нове сфере. И спорт нам је био огромна ставка у одрастању ван школе, а и у школи смо били добри, био сам изврстан ђак. Увијек је ту било друштво, а играо сам кошарку, фудбал, одбојку, стони тенис, све гд‌је су се сакупљали другари. Било је мало терена, али увијек смо проналазили начин да нам буде супер. И водило се рачуна о физичком васпитању, професори су обраћали пажњу, запажали таленте. Фасцинантно је колико је та мрежа у спорту, спрега школа и клубова, била добро постављена. Нисам сигуран да је то намјерно тако направљено, али било је логично и функционисало је.

– Ја сам заправо по цијели дан играо стони тенис, али и кошарку. Негд‌је са 14 година баш сам израстао, а сјећам се баш те године кад сам био на радној акцији, заправо сам одлучио да стони тенис неће бити мој примарни спорт. И тада сам већ био окорјели баскеташ, дружио сам се са старијим момцима који су већ тренирали.За мене су тада причали да сам озбиљан таленат, шта год то значило. И играо сам сва жива такмичења, школска, градска, ма све. Страшно сам то волио и ништа ми није сметало, да ли на бетону, у хали, било ми је важно само да се игра. Како су ишле године, долазило је више тренинга и обавеза, па школа више није била приоритет. Два тренинга дневно и школа, то баш и не иде.

Занимљиво је да родитељи дуго нису били свјесни какав таленат и потенцијал је Жарко имао.

– Мој отац није ни био свјестан да сам ја таленат, да играм нешто. Наши очеви се нама и нису посебно бавили у та времена. Можда не звучи добро ово што ћу да кажем, али важан дио васпитања, поред породице, имала је и улица или боље речено друштво. Мислим да је тада за родитеље било лакше да усмјере дијете. Постојао је неки патерн понашања и ако си искочио из тога, одмах би био препознат, можда не изопштен, али другачији. Тако и ћале до моје 18. године није био свјестан да сам неки кошаркаш. А био сам већ јуниорски репрезентативац оне Југославије, три године члан Будућности, и то охо-хо у првом тиму. Тако да је ћале мученик остао у оном филму „Ђе је син?“ „Ено га на пингпонгу или кошарци…“. Јер у фамилијама мајке и оца никад никог лопта у кољено није ударила, а камоли да су имали нека већа искуства са спортом. Отац је био боем, у смислу кафане, ракијице… Па му пријатељ каже: „Није лош онај твој мали“, а ћале у фазону: „Није лош, а у чему?“ Интересантно, а за ово вријеме непојмљиво.

Жарко је у након Будућности 1986. године стигао у Партизан. Одиграо је три сезоне, а у клуб се вратио 1990. након епизоде у Сан Антонију.

– То с Партизаном десило се случајно, сезона 1985/1986. била је добра за Будућност. Тамо гд‌је су нас сви отписивали, ми направимо историјски успјех. Завршимо као трећи у лиги, што је било огромно достигнуће за клуб. Било је јасно да смо велики допринос дали и ми, млађи играчи. Неки нови клинци, Лука Павићевић, ја… Нисам хтио да идем из Будућности, што би ми вјероватно била највећа грешка. Али, то је био максимум тог клуба, нису испоштовали оно што смо се договорили и ја на крају одем у Партизан. Судбина ми је тако намјестила, било је логично да се склоним и наставим каријеру у великом тиму. И потрефило се да дођу и Дивац, Пецарски, Накић, у екипи су већ били Ђорђевић, Обрадовић, Грбовић, Савовић… Мјешавина искуства и младости.

Створио је велико пријатељством Са Владе Дивцом.

– А на том Мекдоналдс турниру у Шпанији играли смо против Бостон Селтикса, које смо гледали само на касетама: Бирд, Периш, Мекхејл, ма лудило… И нама неко каже да у Мадриду могу да се купе супер кожне јакне, велики бројеви. Дивац и ја имамо у џепу по 500 марака и мислимо да смо најбогатији на свету. Купимо исте јакне, ма ми смо најлепши Југословени! Након турнира, краљ Шпаније Хуан Карлос организује пријем за све екипе, а нас двојица дошли у тим кожним јакнама. И тамо одмах налетимо на чувеног Џулијуса Ирвинга, а он у смокингу, има машну. До тог тренутка били смо уверени да смо најбоље одевени ликови. Онда дечачки схватиш да ниси тај ниво. Рекох:“ ‘Ајмо, Дики, ено га паркић иза, да запалимо по једну“. Тад нисам ни сањао да ћу за годину дана постати део те НБА лиге, ма какви… Па одлазак Дражена у Реал те године за нас је био – вау!

Каријера га је након црно-бијелог дреса одвела у Атину.

– Потрефило се да касније одем у Грчку. Требало је да завршим у Шпанији, а Партизан је тада тражио ненормалан новац за мене, мислим милион долара. Олимпијакос је био једини клуб који је могао да плати. Ја сам био у фазону, каква Грчка, гд‌је ћу доле… Олимпијакос послије 17 година прогледа, страшна лига. Кошарка је тих година доживјела експанзију у Грчкој. Добро сам тренирао и играо, а Грци су такви да страшно воле спорт и то осјећаш сваког дана, било гд‌је да кренеш. Тај мој рекорд од 54 поена стоји и дан-данас и не вјерујем да ће бити оборен. Имао сам вјероватно највећи бонус за освајање титуле шампиона Европе у историји. Радило се о милион долара и онда се то свело на моја два одлучујућа пенала против Хувентуда у финалу у Тел Авиву. Доминантни смо били током сезоне и тај фајнал-фора је само требало да буде показивање наше моћи. И деси се нешто што се деси једном у стотину утакмица. Ниси могао, брате, да погодиш. Ја сам цијеле те сезоне имао проблем с пеналима, судбина ми одреди да поред свих успона шутнем та два одлучујућа. И промашим. Ствар је у томе што сам већ имао проблем с руком и нисам могао да узмем лопту како треба. Данас ми је јасно зашто.

– Након тога је било очигледно да ћу тешко остати на Пиреју. И појави се Панатинаикос, чинило се да нисам имао неки избор, а мало је прорадио и инат. И морам да кажем да је била баш добра сезона, играло се у малој симпатичној хали на Глифади. Не знам да ли смо у њој изгубили неки меч. Био сам у тиму са Стојком Вранковићем, лијепо смо се дружили. Првенство нам је измакло за један шут. И у Панионису сам играо добро, ушли смо у Куп шампиона, то је био огроман успјех за клуб. Поштовали су ме Грци, а за то је, поред кошарке, заслужно и оно што сам донио из Пљеваља.

Каријеру је завршио 1998. године као кошаркаш Виртуса, након чега је покушао да развије посао у Србији, али није успио.

– Покушао сам да улажем у Србију, али није ишло. Не сматрам да је то плод утицаја спољашњих фактора, што се обично дешава. Не, једноставно нисам био дорастао бављењу бизнисом на овим просторима у том тренутку. И добро је то што се тада десило, најмања је штета. А била је добра идеја. Ипак, значајно ми је помогло да схватим неке ствари. Ја сам у принципу магаломан, волим велике звучнике, велике аутомобиле, а и то је био велики пројекат. А томе треба да дорастеш. Музиком сам се бавио 30 година, кошарком исто, а бизнисом годину и по – истакао је Паспаљ, а преноси Курир.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.