Тројица бивших кошаркаша из Бањалуке поносни на своје насљеднике

Њихови очеви Томица, Синиша и Саша некада су жарили и палили на кошаркашким теренима Републике Српске, а сада са трибина гледају своје насљеднике, дају им подршку и надају се да ће их они надмашити. Млади Бориша рођен је 2005. године и, за разлику од оца који је био крилни центар, покрива позицију ниског крила. Да ће спорт бити његова главна преокупација у животу, свједочи чињеница да потиче из спортске породице. Његова мајка Дијана Зиројевић, дјевојачки Војиновић, бавила се џудом и донијела је прву медаљу у Републику Српску и то 28. марта 1993. године са пионирског првенства Југославије у Темерину, због чега је јануара 2020. године одликована медаљом заслуга за народ Републике Српске. Поред џуда, успјешна је била и у самбу па је 1995. године на Свјетском првенству заузела треће мјесто.

- Татине утакмице сам гледао на снимцима јер се нисам био родио док је он играо. На тим снимцима сам видио колико је добар играч био и каква је била атмосфера на кошаркашким утакмицама која сада дефинитивно недостаје, а и спорт у Бањалуци је био на вишем нивоу - рекао је Бориша.

То што је син познатих родитеља нимало му не смета.

- То ме никада није спутавало, већ ми је било вјетар у леђа да што више дајем себе на тренинзима. Тата ми је кошаркашки узор јер знам колико је добро играо, о чему су ми и други причали и увијек му говорим да ћу бити бољи од њега, што га радује јер зна да ћу се борити за своје мјесто - истакао је члан Студент-Игокее у коју је прошлог љета стигао из Борца, гдје је играо са Луком Протићем.

Његов отац Томица играо је за Борац и Игокеу у којима је оставио дубок траг, тако да има шта рећи свом сину.

- Ишли смо заједно на утакмице док је он био мали и као сва дјеца, опробао се у разним спортовима, али можда је на крају пресудило то што је гледао мене или, боље речено, слушао како сам ја играо. Много је заволио кошарку, на моју велику радост, и воли је више од ичега. Спортске гене и таленат има са обје стране те се надам да ће наставити овако да се развија - рекао је Томица.

Иако је прошао све и свашта, не жели да га оптерећује савјетима мада је ту увијек за њега када му се обрати.

- Бориша је изабрао спорт којим сам се ја бавио и моја највећа жеља је да постане што бољи човјек и боља особа у друштву. Битно је да на тренингу даје све од себе јер како тренираш, тако ће ти се вратити на утакмици. Данашња дјеца имају велике могућности да напредују јер, за разлику од нас, они могу стално да гледају утакмице НБА лиге, Евролиге или неког првенства, што у моје вријеме није било могуће, па самим тим могу много више да науче. Могу му упутити сугестију, дати савјет, показати неку финту, али он има своје тренере који од њега могу да траже другачије ствари од оних о којима му причам. Ипак, мислим да му ниједан мој савјет није нашкодио - истакао је старији Зиројевић.

Посебно је апострофирао проблеме који су се појавили посљедњих година, а који могу да успоре развој младих играча.

- Нажалост, имамо мањак врхунских тренера који ће се посветити дјеци као што су то чинили тренери прије тридесетак година, када су се одрицали много чега да би радили са дјецом, а данашњи не желе да се усавршавају. Други проблем су менаџери који дјеци и њиховим родитељима “пуне главу” причама о брзој заради и понудама великих клубова па онда родитељи који нису довољно упућени у сва та дешавања олако повјерују тим бајкама јер желе да што прије дођу до новца. То се скоро увијек заврши неславно и као неко ко је све то прошао, ту сам да скренем пажњу свом сину, али и осталој дјеци да не упадну у замку. Њихово је да тренирају, а ако им је суђено, нико им неће узети њихову срећу као и тај новац који треба да зараде - изјавио је Зиројевић.

Лука Протић је рођен 2004. године и игра на позицијама плејмејкера, бека шутера и ниског шутера у бањалучком Борцу, а игра и за други тим, Академац. Одгледао је неколико утакмица свог оца, а посебно упечатљива му је она у дресу Херцеговца из Билеће против тузланске Слободе која је одиграна 2002. године.

- Има та једна специфична утакмица на “Јутјубу” у којој сам видио како је тата некада играо. Дворана у Билећи била је пуна, они су сјајно играли и штета што тога нема више. Има још снимака, али тај је посебно упечатљив. Кроз ту утакмицу видим какав је играч био и видим да имам неке покрете сличне његовима - истакао је Лука.

Када је почео да тренира, поредили су га са Синишом који је био један од омиљених кошаркаша у Бањалуци с почетка овог миленијума.

- Било је поређења, што је и нормално јер мог тату знају сви тренери у Бањалуци, али то није било ништа претјерано. Није ми стварало никакав притисак као што то није случај ни сада. Сви знају ко је он био па ми је већина тренера говорила: “Бићеш бољи од старог”, што ми је годило и уједно ме доста мотивисало да јако тренирам - рекао је Лука уз осмијех.

Не устручава се да тражи савјет искуснијег од себе.

- Знам шта је све прошао па га зато и питам шта и како да урадим у игри. Раније је долазио на моје тренинге, а радили смо индивидуално те ми увијек даје неку сугестију ако нешто не ваља, али зна и да похвали моје добре потезе. Раније смо знали одиграти неки баскет, али како сам ја напредовао, а он набацио неки килограм, одустали смо од тога - навео је Лука.

Његовом оцу драго је што је одмалена кренуо његовим стопама, а да ће бити кошаркаш, било је јасно од малих ногу.

- Лука је од малих ногу био заинтересован за спорт. Имали смо кошаркашку и фудбалску лопту, а он је стално држао кошаркашку и није хтио да игра ногом. Можда је генетика утицала на то и драго ми је што је изабрао спортски пут јер је у овом друштву част и привилегија бити спортиста, док је спортско доба најљепши дио живота - рекао је Синиша.

Као бивши кошаркаш зна шта је најбитније за напредак младог играча.

- Говорим му да је најбитнији однос према стварима које ради. Није битно да ли је тренинг трајао два сата и да ли си добро одиграо утакмицу, већ какав си однос имао према томе. Ако дајеш све од себе, онда можеш да будеш задовољан, ако не дајеш све од себе, онда нећеш ништа направити. Указујем му на неке ствари у приступу тренингу и утакмици, како да буде концентрисан и како да се припреми за то. Само правилним радом може се стићи до резултата. Остало је ствар талента и стручности тренера, док родитељи не треба да се петљају. Најбитније је да има циљ и жељу. Кажем му да напусти кошарку и бави се другим стварима ако то жели и да не мора због мене да се бави њоме ако га не усрећује. Каријеру сам завршио са 38 година у Бихаћу и Лука је био присутан на тој финалној утакмици када је екипа ушла у Прву лигу, што ми је посебно драго - рекао је Синиша.

Нагласио је значај додатног рада сваког играча.

- Велико ми је задовољство гледати Борчеву дјецу на утакмицама, што ме на неки начин враћа у моје дане. Веће ми је задовољство да гледам своје дијете од оног задовољства када сам ја играо. Понекад ме пита за савјет, а раније смо имали индивидуалне тренинге јер се само додатним радом може напредовати. Ниједан спортиста није достигао висине само на редовном тренингу, већ је морао додатно да се усавршава. Уз то, џаба ти сав рад ако не добијеш минуте на утакмици - додао је Протић.

Саша Вулета био је крилни центар који је обиљежио једну епоху Борца за којег је играо у два наврата и био један од љубимаца бањалучке публике. По завршетку играчке каријере 2007. године опробао се као спортски директор управо у Борцу, али је врло брзо одустао и већ одавно није активан у спорту којег посматра као гледалац. И поред огромног искуства и знања, не жели да се мијеша у посао тренерима екипе свог сина.

- Тешко је причати о свом дјетету, поготово ако се бави истим спортом као родитељ јер ћете увек бити пристрасни. Андреј има свој развојни пут у Игокеи, где има услове да се развија. Он треба да има мир и да ради. Други су ми рекли да има таленат и да је спреман да се жртвује, док је моја улога у свему томе да га безрезервно подржавам и да му не сметам. Гледам са стране, ту су његови тренери да се баве њиме и осталим момцима и тако је најбоље да буде. Не желим да се мешам у његов пут. То што сам ја играо, то је моја ствар и он треба да иде својим путем на којем ће имати моју потпуну подршку. Ако ми затражи савет, увек ћу му бити на располагању. Битно је да је посвећен и да хоће да ради, а где ће стићи, видећемо. Једноставно, нећу преко свог детета да лечим неке своје фрустрације, мада их и немам. Спорт те стави тачно тамо где треба да будеш на основу тога колико си труда уложио. Задовољан сам оним што сам остварио и верујем да ће и мој син успети - изјавио је Вулета.

Његов син Андреј рођен је 2007. године и брани боје Студент-Игокее, а игра на позицији крилног центра.

- Некада сам као мали на телевизији гледао снимке његових утакмица и тада нисам разумио његову игру јер нисам почео да тренирам. Баш прије неколико дана гледао сам његову утакмицу када је као члан Борца играо против Игокее у Александровцу. Била је то невјероватна утакмица и присјетио сам се како је то изгледало. Он је ту утакмицу одлично одиграо. Све је одрадио како је требало и баш ми се свидио начин на који је играо - рекао је Андреј.

Исто као Боришу и Луку, ни њега не оптерећује то што је син познатог кошаркаша.

- То ми је само додатна мотивација да будем бољи од њега и надам се да ћу то успјети. Тата ми каже да сам бољи од њега када је он био мојих година, а знам колико је он добар био, тако да се надам да ћу направити добру каријеру. Притиска нема ни са родитељске ни са тренерске стране и само ми стиже подршка од њих. Знам какав је тата био кошаркаш, али ја правим своју каријеру и желим да ме по њој препознају. Његово искуство ми помаже у појединим ситуацијама јер је он све то већ прошао па ми сугерише како да се понашам у датим ситуацијама, како да тренирам и како да пребродим поједине проблеме. Срећан сам што ми је он отац јер ми много значи његова подршка, као и осталих чланова породице - навео је Андреј.

Дружење ван терена

Три момка се изузетно добро познају и друже се ван терена.

- Годинама се познајемо и добри смо другови. Током љета често заједно играмо баскет негдје у граду па доста времена проводимо заједно - навео је Зиројевић.

Он и Вулета од ове сезоне заједно тренирају у Студент-Игокеи.

- Ту смо заједно на тренингу, али и ван њега. Подржавамо једни друге и надамо се успјешним сениорским каријерама - додао је Вулета.

Илијана Протић

Занимљиво је да Синишина кћерка Илијана такође била кошаркашица. Током каријере наступала је за Млади Крајишник, Козару из Градишке и бањалучко Ушће. Ипак, прекинула је бављење кошарком и посветила се студирању економије.

Са утакмице у рат

Прошле године Синиша је подијелио занимљиву причу на свом “Фејсбук” профилу. Као члан Јагодине освојио је треће мјесто на кадетском шампионату СР Југославије. На другој страни је била Црвена звезда предвођена Пеђом Стојаковићем.

- На данашњи дан, 6.6.1993, одиграло се завршно првенство у кошарци у Савезној Републици Југославији у мјесту Јагодина, гдје је и моја маленкост учествовала и наступала за КК Јагодина. Али одмах послије тог првенства морао сам се вратити кући пошто сам добио позив да идем у војску, тј. у несретни РАТ!!! А колега ПРЕДРАГ СТОЈАКОВИЋ је отишао у Грчку у КК ПАОК. Путеви су нам се разишли… Ово сам имао потребу да напишем, искључиво ради наше дјеце и БУДУЋНОСТИ свих нас који битишемо на овим просторима. У нади да рата никад више неће бити, ову слику постављам да ме сви разумију - написао је Протић на свом профилу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.