Милан Маринковић за “Глас”: Стојаковића упорност одвела до НБА прстена

У чувеном финалу плеј-офа те 1993. године надиграли су Партизан, који је годину раније био шампион Европе, а актери тих мечева тешко ће заборавити атмосферу из дворане. Рођен је у Прњавору 1968. године, играо на позицији ниског крила и прво кошаркашко искуство ван града имао је у словеначком Марибору.

- Како ће бити са 18 година. Из мале средине сам кренуо и дошао у Марибор, док сам кошарку почео да тренирам релативно касно и извукао сам 18 година каријере као професионалац - навео је Маринковић за “Глас Српске”.

Потом је 1991. године прешао у Црвену звезду, гдје је остао двије сезоне, а свлачионицу дијелио са Драгољубом Видачићем, Небојшом Илићем, Сашом Обрадовићем, Милетом Лисицом, Растком Цветковићем, Александром Трифуновићем... Финале 1992. изгубили су од “црно-бијелих” које је водио Жељко Обрадовић, док су их добили годину касније.

- Требало је да играмо Лигу шампиона, што би била екстра ствар за нас, али било је то вријеме санкција и остали смо ускраћени за тај наступ као и сви остали спортисти. Послије освајања титуле нисам остао у клубу, јер није било пара па су скоро сви играчи отишли по другим државама, јер смо били у расулу. То је било неко невиђено искуство. Играчки и навијачки набој био је исто као и сада, ништа се није промијенило, мада је можда тада било мало јаче. Атмосфера у дворани се може описати као “лудило”, јер ништа не чујеш на терену, ни саиграче ни тренера, већ само играш. Петарди и топовских удара било је колико хоћеш, јер је ипак рат трајао па си се осјећао као на првој линији фронта, док смо ми ратовали на терену. Ако изгубиш од Партизана, ниси смио на улицу због својих навијача, а ако побиједиш, онда не смијеш због Партизанових, тако да је било баш изазовно играти - истакао је Маринковић.

Тада су се на сцену пробијали млади лавови Дејан Томашевић и Предраг Стојаковић, а посебно у сјећању му је остао момак који је касније стигао до НБА прстена.

- То су момци који су касније направили велике каријере на европској и свјетској сцени, али су и они играчи као и ја или било ко други. Стојаковић је тада почињао, био је огроман таленат и отишао је у Грчку, јер није било пара у Звезди. Он се издвајао по упорности на тренингу. Рецимо долазимо у ресторан на ручак, а он узме столице и постави их по Калишу те дрибла око њих. Завршимо с ручком, одемо на своје стране и вратимо се на вечеру, а он и даље тренира међу тим истим столицама које је узео из ресторана. Толику упорност нисам видео и то га је одвело до НБА прстена - нагласио је Маринковић.

Након тога стигао је у БФЦ Беочин, који је тих година био освјежење лиге и 1996. био је вицешампион након пораза од Партизана (2:3), иако је водио са 2:0 у финалу плеј-офа.

- То ми је био најљепши дио каријере. Сви смо били исто плаћени, без обзира на учинак и минутажу. Били су ту Миленко Топић и Владимир Кузмановић, као и чувени тренер Мирослав Мута Николић. Сваки тренинг са њим био презанимљив и заиста је тешко издвојити било шта, јер има много тога. Мута има неки њух за кошарку као мало ко други. Једне прилике Мута држи скаутинг пред утакмицу. Каже мени: “Босанац, ти чуваш њиховог најбољег играча” и додаје “Миле, он иде само улево”. Гледамо даље снимак, а момак иде удесно па закуца, а Мута ми каже “Миле, он иде и удесно”. Даље гледамо снимак, момак погађа двије тројке па питам Муту шта да му радим? Како да га чувам? Каже ми Мута: “Снађи се ти си Босанац” - рекао је Маринковић.

Из Беочина је отишао у Грчку, гдје се врло кратко задржао, а потом и Аустрију, да би у сезони 2002-03. наступао за Игокеу, а касније и за Соколац.

- Много ствари није штимало у Грчкој па сам се вратио након мјесеца дана, док је у Аустрији било одлично и ту сам уживао играјући. Потом је дошла и епизода у Игокеи, а онда сам размишљао о тренерском послу. Одлучио сам се на то, јер не могу без кошарке - навео је Маринковић.

Сматра да је тренерски посао хљеб са седам кора.

- Једно вријеме сам радио у Прњавору и бањалучком Радивој Кораћу, али је овдје тешко наћи добро организоване клубове којих има само пет-шест у Републици Српској, док је све остало само пуко сналажење без плана и програма. Стога сам се прије пет година опредијелио за индивидуални рад са играчима код нас и у иностранству. Имао сам понуда да будем тренер негдје вани, али сам одустао од тога, јер желим да ме дјеца запамте док одрастају и да будем стално са њима - рекао је Маринковић.

Поново у Дервенти

Маринковић је по трећи пут у каријери преузео екипу Дервенте и чека га тежак посао да избори опстанак, јер немају тријумфа у првих шест кола Прве лиге Републике Српске.

- Знам све момке па сам због тога и прихватио позив. Потребно је да дигнемо тим на психолошком плану док имамо и доста повријеђених играча. Уз то потребно је да уозбиљимо тренинге. Никола Нединић је то добро постројио, али треба више тренинга за овај ранг такмичења те да играчи мало више воде бриге о својим тијелима. Идемо дан по дан да стекнемо неко ново искуство и изборимо опстанак - рекао је Маринковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.