Марко Симоновић за "Глас Српске": Звезда ме обликовала као играча

Након скоро 20 година Марко Симоновић окончао је успјешну играчку каријеру, стао поред аут линије с оне стране терена и посветио се тренерском послу. У интервју за "Глас Српске" открио је много детаља везаних за досадашњу каријеру као и очекивања у будућности.

- Користим све могуће прилике да идем на усавршавање, посећујем доста припрема и гледам доста заиста изузетно квалитетних тренера, оних евролигашких, оних из Еврокуп, али и оних из Америке и за сада сам задовољан - рекао је Симоновић.

ГЛАС: Одлука да престанете играти 2022. године дјелује као мало исхитрена иако сте тада имали 36 година. Чини се да сте могли одиграти још коју сезону?

СИМОНОВИЋ: Могао сам одиграти и био је план да играм још годину-две. Ипак, имам велику амбицију везану за тренерски посао и заиста желим тиме да се бавим. Људи у клубу су то знали, позвали ме и понудили да будем помоћник Владимиру Јовановићу који је тада преузео Црвену звезду. То сам наравно прихватио, јер сам у томе видео шансу за напредовање и донео одлуку да прекинем каријеру.

ГЛАС: Први посао био је изузетно изазован јер се у Црвеној звезди очекују само трофеји. Како је Вама било да се уклопите у то?

СИМОНОВИЋ: Јесте био најтежи, али сам дуго био у Звезди па препознајем амбиције клуба, начин рада као и све око Звезде. Тако да ми није било ништа ново и ништа страно како то изгледа и како функционише.

ГЛАС: Са Црвеном звездом сте доживјели највеће успјехе у каријери. Да ли сматрате да Вас је Звезда обликовала као играча по којем Вас сада препознају?

СИМОНОВИЋ: Сигурно да Звезда има велики удео на моју играчку каријеру, али некако сви неки добри дани Звезде везани су и за добре дане моје каријере. Задовољан сам и срећан што се тако наместило. Звезду видим као свој клуб у којем сам највише времена провео и једноставно је другачији од осталих. Није клуб у којем само играте, одрадите посао, узмете новац... већ је било много емоција.

ГЛАС: Ипак, Ваша каријера је започела у Лавовима гдје је поникло много играча. Какве су успомене на тај период?

СИМОНОВИЋ: И пре тога у београдском Радничком почео сам каријеру што у млађим категоријама што у сениорској конкуренцији и потписао први професионални уговор па су дошли Лавови и тако даље.

ГЛАС: Да ли Србији сада недостају ти, условно речено, мали клубови да дају шансе младим играчима и да ­ли су сви базирани на велике тимове?

СИМОНОВИЋ: Не мислим да је све везано за велике клубове. Што се тиче самог система и производње неких играча мислим да код нас није проблем и имамо јако добру политику неких битних клубова што даје велике резултате. Ту мислим на Мегу и ОКК Београд који припрема играче за Мегу. Имате и ФМП који је то раније радио, а сада припрема играче за Црвену звезду. Има ту довољно клубова, јер нисмо ми нека велика држава да бисмо имали толико велики број клубова и самих играча. Онда имате једну Игокеу која увек избаци и афирмише неке младе момке као и Партизан ранијих година. Не фали нам мањих клубова и процентуално гледано на то колико имамо становника то је јако добро. Развој младих играча и не иде лоше већ добро. Сад шта ће ново време да донесе, то не можемо знати.

ГЛАС: Послије играња за Ергоном дошао је први одлазак у иностранство. Како је било отићи у Остенде са 20 година?

СИМОНОВИЋ: У Белгију сам отишао на позив тренера Михајла Увалина кога сам познавао из јуниорских дана када је он био тренер Црвене звезде, а ја сам био у Лавовима. Играо сам доста па ме познавао и позвао. Ипак, имао сам велику срећу што сам тамо при руци имао Веселина Петровића који је пре свега сјајан човек и заиста ми је много помогао и дан-данас сам му захвалан на томе. Није баш лако да се афирмишете у другој земљи већ морате да се много борите, а Весо ми је био баш од велике помоћи. Уследио је долазак у Хемофарм који је тада био један велики и сјајан пројекат. Дошао сам на позив Мирослава Муте Николића и почео да се појављујем на кошаркашкој мапи Србије. Било је тамо младих играча, била је то сјајна прича и заиста ми је жао што клуб не постоји.

ГЛАС: Услиједиле су три сезоне у Будућности. Да ли сте тамо направили први велики искорак?

СИМОНОВИЋ: Ту сам се баш афирмисао као играч. Политика Будућности била је да форсира младе играче уз два мало старија играча и тако се формирале екипе. Када се погледају те године много је играча изашло из тог пројекта. Било је јако пуно њих који су имали озбиљне каријере на евролигашком нивоу између осталих и ја међу њима и био је то заиста добар потез у мојој каријери.

ГЛАС: То Вам је отворило врата Европе по други пут када сте отишли у Албу као много искуснији. Каква су искуства из Берлина?

СИМОНОВИЋ: Било ми је много лакше као већ афирмисаном играчу који има иза себе неколико озбиљних сезона и одређене квалитете па тренери знају шта доводе. То је кренуло узлазном путањом и отишао сам код тренера Гордона Херберта који је тада био селектор Немачке и апсолутно сам задовољан како је то тамо изгледало. Требало је да останем још, али десила се Црвена звезда што се касније испоставило као заиста добар потез и прелазак.

ГЛАС: Како је изгледао Ваш први долазак у Црвену звезду која годинама није освојила шампионски трофеј?

СИМОНОВИЋ: То је била друга година нове управе односно како је Небојша Човић дошао на чело клуба. Јасно се видело да амбиције расту, да су жељни резултата да ће клуб да расте из године у годину и све се то поклопило са мојим амбицијама. Уз то, звездаш сам од малих ногу тако да када вам се то поклопи онда је то добра комбинација. Испочетка то није било лако и није ишло лако, али сваки почетак је тежак, јер је тих година Партизан имао уигран систем који је доносио резултат и ми смо се појавили са великим буџетом и добрим играчима, али не може преко ноћи да се то промени.

ГЛАС: Сасвим неочекивано отишли сте у По Ортез 2014. године. Зашто?

СИМОНОВИЋ: Одлучио сам се за По Ортез у разговору са мојим агентом који ми је предочио неку ситуацију како би требало да гледам и у ком смеру да идем. По Ортез је био корак назад иако сам имао понуде клубова које су биле боље од тога. Ипак, мислим да сам урадио праву ствар тим потезом јер сам се апсолутно вратио у ритам, одиграо сјајну сезону, водио екипу јако добро и успешно док се нисам повредио.

ГЛАС: Послије само једне године вратили сте су у Црвену звезду која је постала много озбиљнији клуб. По чесму се разликовао други долазак у односу на први?

СИМОНОВИЋ: Сада је клуб био много стабилнији и други мандат био је доста другачији, јер смо били много боље организовани.

ГЛАС: Одлазак у Зенит наводно је дошао због кашњења плата. Да ли је то био разлог одласка?

СИМОНОВИЋ: Па да. Када смо завршили ту годину у Црвеној звезди било је јако тешко и нама и управи која је морала да направи један такав корак да покрије те неке заостатке у платама. Ипак, заиста су испунили сва обећања која смо постигли пре сезоне. Зенит се појавио као нови пројекат, изузетно амбициозан. Деловао је стабилно у том тренутку са стабилним буџетом и припремао се за Евролигу. Преклопиле су нам се амбиције и прешао сам у Санкт Петербург.

ГЛАС: Услиједила је епизода у Цедевита Олимпији помало неочекивана. Како је дошло до те сарадње?

СИМОНОВИЋ: Било је понуда са стране, а супруга и ја смо добили друго дете. Родио нам се син то лето и нисам желео да идем предалеко од куће и породице, али исто тако да породицу не вучем са собом не знам ни ја где па да остављам супругу саму са двоје деце. Одлучили смо се за Љубљану иако сам имао усмени договор са Црвеном звездом који се те године није остварио.

ГЛАС: Ипак, остварено је идуће године. Шта је сада било другачије?

СИМОНОВИЋ: Обрни, окрени и Звезда се вратила догодине. Остају у сећању евролигашке успомене, тројке пред препуним трибинама, победе, поготово над Фенербахчеом. Што се тиче Звезде, нема грешке.

ГЛАС: Деби у репрезентацији био је на Свјетском првенству у Шпанији 2014. године. Шта је то донијело у каријери?

СИМОНОВИЋ: Свима нама та година и то првенство била је прекретница у каријерама, али и генерацији наредних година. Правили смо сјајне резултате и афирмисали се. Каријере су нам отишле узбрдо и заиста сјајан период.

ГЛАС: Лоше сте кренули на том СП, али сте сјајно финиширали освајањем другог мјеста. Колико се сјећате тога и шта сте мислили када сте погодили одлучујућа слободна бацања против Француске у полуфиналу?

СИМОНОВИЋ: Сећам се и испраћаја на првенство када није било много вере у нас и онако је било доста тихо. Група је била јако тешка, са Французима, Шпанцима, Египћанима, Иранцима и Бразилцима. Није било једноставно. Најефективније је да будете прави на крају, јер је битно темпирање форме. Следеће године биће десет година од тога. Баш ми се буде лепе емоције и не само за тај тренутак већ за све. Репрезентација је нешто најсавршеније што постоји у каријери једног играча. Када вратим слике на моју каријеру прве су са репрезентацијом затим и Црвеном звездом. Репрезентација је нешто посебно, савршено и сан сваког спортисте био је да игра за своју земљу и да осваја медаље, бар је мени било тако. Имао сам среће да ми се то оствари и било је сјајно.

ГЛАС: Да ли је сребро са Олимпијских игара у Рио де Жанеиру врхунац Ваше каријере?

СИМОНОВИЋ: Рио је био наш врхунац када смо били прваци остатка света. У финалу смо изгубили од Американаца против којих је било тешко играти. Био је то сјајан турнир за нас и показали смо да није било случајно то што се десило 2014. године на СП. Игре су биле врхунац и сан сваког спортисте је да буде учесник ОИ. Олимпијаду смо и затворили, јер је финале мушког кошаркашког турнира последњи догађај који Игре затвара и осећај је био јединствен.

ГЛАС: Шта је ту екипу чинило посебном?

СИМОНОВИЋ: Уз озбиљан кошаркашки квалитет, играчки и тренерски, који смо имали ту су били момци који имају победнички карактер, који су победници почев од Салета Ђорђевића па на даље. Не треба трошити речи колики је он победник и он нам је то спремио ту његову неку лудачку енергију и веру у све то. Ту је било и пријатељство између свих нас, јер смо годинама заједно били у млађим категоријама па су се родила сјајна пријатељства и кумства за живота. Жао ми је што нисмо узели злато на неком такмичењу јер је та генерација то заслужила.

ГЛАС: На Свјетском првенству у Кини сви су очекивали златну медаљу. Шта Вас је спутало на путу ка томе?

СИМОНОВИЋ: Не знам да ли је притисак, али наиђе тако нека утакмица која не прија и не паше па се то тако деси. То што се у Кини десило против Аргентине може се рећи да није био наш дан и много нам је фалио Милош Теодосић што сам доста пута истицао, како због играчких квалитета тако и чињенице да је он природни лидер те екипе. Једноставно да је он био ту, било би другачије.

ГЛАС: Свјетско првенство је пред нама, шта очекујете од Србије?

СИМОНОВИЋ: Много је тешко прогнозирати било шта. Сви играју кошарку, сви се боре и сви се надају неком резултату. Мислим да имамо добре шансе да направимо добар резултат. Имамо врхунског тренера који је много пута доказао свој квалитет, има искуства, имамо сјајне играче, тако да верујем да можемо направити добар резултат. Само не треба стављати неки притисак и бреме фаворита на терет момцима.

ГЛАС: Никола Јокић одушевљава свијет. Како га Ви видите?

СИМОНОВИЋ: Имао сам срећу да играм са њим и пре свега он је толико добар човек да људи не могу да схвате која је то добричина и не само он већ цела његова породица. Заиста су сјајни људи, а то како игра мислим да не могу писати. То се не учи и морате да се родите са тим, да то неко препозна и све усмери. Имамо заједничког агента који га је усмерио на најбољи могући начин. Све што се десило и што се сада дешава није случајно. Јокић и Новак Ђоковић су вансеријски српски спортисти. То свима треба да буде јасно и да будемо поносни на њих. Озбиљно мислим када кажем да би свако од нас требало да има њихову слику у кући.

Кум бољи тренер

ГЛАС: Ко је бољи тренер Ви или кум Марко Шћекић?

СИМОНОВИЋ: Сигурно је он бољи из више разлога и не сумњам у то. Дуже се бави тим послом и још много тога. (хахаха). Дођем често код њега у Бањалуку. Био сам у марту и планирам поново у септембру ако не нађем неки ангажман, а ту је и Влада Јовановић у Игокеи.

Приштина

ГЛАС: Идете ли у родну Приштину?

СИМОНОВИЋ: Нисам био откако смо пребегли и јако ми је жао због тога. Не избегавам, али раније нисам имао времена. Сезоне су биле јако дуге, па су долазили репрезентативни наступи и једноставно није било времена. Планирао сам да одем пре двадесетак дана, али ето опет нисам. Планирам и даље и сигурно ћу отићи.

Избјеглиштво

ГЛАС: Ви и Огњен Добрић сте чланови Звезде које је рат отјерао из родног мјеста. Да ли сте се због тога боље разумјели на терену и ван њега?

СИМОНОВИЋ: Само људи који су то преживели знају о чему се ради. То су ствари које нису нимало лепе ни пријатне, то је катастрофа. Мени и њему је таква судбина била да смо били у избегличким колонама које су напуштале своја огњишта баш као и Марко Јагодић Куриџа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.