Лазар Мутић, кошаркаш из Бањалуке, за “Глас Српске”: Дончић је увијек био “машина”

Момак који је рођен 1999. године, игра на позицији крилног центра, у родном граду користи љето да би унаприједио своју игру па тако већ неколико дана ради са тренером Жарком Милаковићем и са још неколицином играча.

- Свако љето чим се вратим кући, одморим једно 10-15 дана и јавим се тренеру Жарку Милаковићу са којим радим буквално цијели живот. Теретану радим са Срђаном Јањанином и будем овдје нека два мјесеца док ме клуб не позове да се вратим. Радимо константно да спреман дочекам почетак припрема - изјавио је Мутић на почетку интервјуа за “Глас Српске”.

ГЛАС: Продужили сте сарадњу са Окапијем у којем сте одиграли прошлу сезону. Како је дошло до сарадње?

МУТИЋ: Некада је у тој екипи играо Никола Поповић, а он и ја имамо истог агента па се задесило да добијем исту шансу коју сам искористио. Свидјели су ми се услови које су ми понудили, исто тако и град, екипа, људи па зашто да не продужим ту сарадњу са њима на још годину. Каква су очекивања од нове сезоне, не знам још, али по ономе што сам видио какве је клуб играче довео овог љета мислим да би сезона могла да буде много боља од прошле када смо се баш доста мучили. Било је тешко у неким периодима када је била лоша атмосфера у тиму и неко неслагање међу нама, тако да се надам да ће сада много боље бити и да ћемо направити много бољи резултат.

ГЛАС: Каква је белгијска лига по квалитету?

МУТИЋ: По квалитету и организацији све је супер и изненадио сам се јер нисам очекивао да ће бити на том нивоу. Како сам практично цијели живот у Шпанији гледам да је тај ниво између друге и прве лиге шпанске лиге, нека златна средина. Има добрих екипа које се такмиче у Европи, играју Лигу шампиона... Остенде је први тим који осваја лигу неких десетак година заредом, а лига је веома интересантна па је то један од разлога зашто сам се вратио тамо јер људи прате и гледају.

ГЛАС: Ваш кошаркашки пут веома је интересантан јер сте са само 14 година отишли од куће у иностранство. Колико сте задовољни својим кошаркашким путем када га сагледате са ове временске дистанце?

МУТИЋ: Сада већ могу да коментаришем јер имам нека кошаркашка искуства па могу да причам о свом путу који је дуг, интересантан и пун свега. Добрих и лоших момената. Било је ту борбе за коју као дијете не сматрате да ће је бити већ мислиш да ће то бити само кошарка, само спорт и да идеш играти. Међутим, ту је свашта нешто уплетено, али када сагледам поновио бих исти пут колико год он тежак био кроз те неке године, иако те одвоји од куће па нема родитеља нема другара, али бих то волио опет поновити.

ГЛАС: Како је било на самом почетку?

МУТИЋ: Не тако дивно, да не кажем гадно јер када одете од куће, нема мајке, нема ко да спрема храну, нови језик, нова култура, нови тренери, нова врста кошарке... Онда упознаш неке људе и видиш како то све функционише па почнеш разумијевати шта причају на том другом језику. Онда с годинама постаје све лакше. Није кроз мјесец или два него кроз неколико година и тек тада се осјећаш као домаћи. Све је то било веома интересантно.

ГЛАС: Ваш први клуб био је Реал Мадрид који Вас је довео те 2013. године. Како се осјећао један дјечак када су му рекли да иде у славни клуб?

МУТИЋ: Било је веома чудно јер у једном тренутку тај кошаркашки и фудбалски клуб гледаш на телевизији, а онда у другом тренутку носиш дрес и грб тог клуба који је пун поноса, снаге, трофеја... У почетку је било веома чудно и много тога не разумијеш шта се дешава око тебе јер си клинац и касније схватиш да то није само кошарка.

ГЛАС: Да ли сте добили праву шансу у Реалу?

МУТИЋ: Јесам. Ти се као клинац бориш за нешто, али не знаш за шта се бориш. Да сам добио шансу, јесам, да сам је искористио на неки свој начин, јесам. Сад они имају нека друга очекивања која ја њима нисам могао да испуним, али сам своја очекивања као дијете, као кошаркашки сан испунио. Тако да сам супер потез направио што сам тамо отишао.

ГЛАС: Да ли је неко из Ваше генерације Реала “добацио” до првог тима?

МУТИЋ: Лука Дончић. Он је добацио и пребацио ха-ха-ха-ха. Са њим сам играо као и са Дином Радончићем док су ту били још Домагој Пролета и Сани Чампара.

ГЛАС: Какав је Дончић био у млађим категоријама?

МУТИЋ: Лука је увијек био “машина”. Сад игра како је и тада играо само је био мало физички слабији. Он је увијек исти што ми је драго и драго ми је видјети га гдје је стигао иако се не чујемо и одавно нисмо у контакту, али га и даље поштујем и волим док ми је драго да сам био у његовом присуству када смо одрастали и када смо се дружили. Супер једно сјећање. Врло је позитивна особа и локомотива је свега. Увијек је био вођа, сада и ријечима, раније је то било дјелима и вјерујем да прича више и да комуницира што се види на терену тако да ми је драго због тога. Двије године били смо нераздвојни и заједно проводили сваки дан, али је свако отишао на своју страну. Не чујемо се, али опет ми је драго видјети шта је све постигао. Сви причају о њему, а ја га добро знам.

ГЛАС: Након двије године напустили сте Реал и потом играли за неколико клубова у Шпанији.

МУТИЋ: Имао сам уговор на двије године који се завршио па сам ишао даље и није било позајмица за ових десет година. Играо сам за Торелодонес, Мурсију, Манресу, Сан Себастијан... Све се измијешало јер сам путовао по цијелој Шпанији.

ГЛАС: Мурсија је прошлу сезону завршила као друга у Шпанији, а ту сте започели сениорску каријеру?

МУТИЋ: Мурсија прави одличне резултате и драго ми је због њих. Тамо сам провео двије године и стасао у неког дјечака. Ту сам отишао након што сам отишао из Реал Мадриду и провео двије године у Торелодонесу који је један мањи клуб у Мадриду у којем се супер ради. Отишао сам у Мурсију и те двије године било је стварно супер. Упознао сам неке нове људе и кошаркашки стасао у бољег играча. Прве сезоне тренер ми је био Ибон Наваро, а друге Хави Хуарез који је отишао на полусезони па је дошао Сито Алонсо који је сада водио клуб до другог мјеста. Од та три тренера баш сам доста научио, али и од играча који су тамо били. Калили смо се и физички и психички и то је велики дио каријере у којем сам проналазио пут у професионалној кошарци. Тај велики корак из јуниора у сениоре био је мало тежи него што сам очекивао, али и то се прошло.

ГЛАС: Дјелује да су екипе у Шпанији више оријентисане на напад него на одбрану. Да ли је то баш тако?

МУТИЋ: Има ту свега и све зависи од тренера. Да је кошарка брза, јесте и то веома много, а то сам осјетио када сам стигао у Белгију. И Белгијанци играју брзу кошарку, али наспрам Шпаније то је на 50 одсто. У Шпанији се толико брзо игра да се неке ствари и не примијете док има доста физичког контакта у одбрани.

Репрезентација

ГЛАС: Били сте члан златне генерације кадетске репрезентације БиХ која је освојила прво мјесто на Европском првенству у Литванији 2015. године. Нема Вас у репрезентацији, да ли је било позива?

МУТИЋ: Као клинац играо сам за златну репрезентацију када смо све освојили, а ту су још били Муса, Чампара, Јанковић, Кочић, Сикираш... Идуће године на Свјетском првенству у Сарагоси нисмо се добро провели. Изгубили смо од Аустралије и све је пало у воду па сам се послије те двије године посветио себи и више нисам био члан екипе. Љето сам користио да залијечим повреде и спремим се за идуће изазове. Позива у сениорски састав није било и нисам их избјегавао мада сам тај дио препустио агентима, али изгледа да ме нису звали. Видио сам једном да сам на неком ширем списку док званичног позива написмено није било. Нисам се нимало наљутио јер сам једно вријеме имао проблема са кољенима и зглобовима које је требало залијечити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.