Аљоша Митровић, бивши кошаркаш Партизана, за „Глас“ из Монголије: И данас се најежим на Кецманову тројку

Нови изазов Митровић ће имати у Монголији, гдје је потписао за клуб ИХС Апес. Поред ове земље, играо је у матичној Србији, затим Словенији, Сјеверној Македонији, Црној Гори, Бугарској, БиХ, Грчкој, Катару, Саудијској Арабији, Ираку, Грузији, Бахреину, Тајвану. У разговору за “Глас Српске” говорио је о бившим клубовима, сјетио се највећих успјеха, као и догодовштина које су га пратиле у овим земљама.

ГЛАС: Аљоша, ово је већ 14. земља у којој играте током каријере. Како је уопште дошло до тога да потпишете за клуб из Монголије?

МИТРОВИЋ: Дошао сам на позив нашег тренера Слободана Горуновића који води екипу ИХЦ Апес. Био сам у контакту са његовим сином Матејом и он ме питао да ли бих дошао у Монголију. Распитао сам се о клубу и први утисци су одлични. Дворана и организација клуба су веома добри, у питању је клуб основан 2021. године. Екипа је из Улан Батора, одакле је већина тимова. Уосталом, већина становништва је овде у главном граду, тако да је Монголија међу најненасељенијим земљама на свету, а мени ће ово бити нови изазов, да видим на којем је нивоу кошарка, али и да упознам културу и живот у овој азијској земљи.

ГЛАС: На почетку каријере да ли сте уопште могли да замислите да ћете играти у 14 земаља?

МИТРОВИЋ: Наравно да нисам. Не волим ни ја што сам променио толико клубова и земаља. Није то била моја жеља, већ ме кошаркашки пут однео на разне стране. Највише бих волео да сам се у неком клубу скрасио и имао шансу да се докажем и да играм у континуитету. За тим жалим, али с друге стране, ти преласци су ми донели велико животно искуство. Играо сам у земљама које вероватно никад не бих обишао, упознао бројне културе, стекао познанства и остале су ми успомене за читав живот.

ГЛАС: Ваш потенцијал је био неспоран, као и квалитетан рад. Да ли бисте сад нешто мијењали у каријери са овим искуством?

МИТРОВИЋ: Задовољан сам оним што сам постигао. Сигурно да је можда могло и боље, али било је, искрено, и већих талената који нису успели да направе жељене каријере. Нисам можда остварио пуни потенцијал, међутим, не жалим се, увек сам био свој. Тренирао сам јако, давао максимум у сваком тиму. Можда сам неком променом одлуке могао да направим додатни искорак, али кад све погледам, треба рећи да сам срећан јер сам уживао у свим тим земљама где сам играо.

ГЛАС: Почетак каријере везан је за Мегу која је била на почетку стварања своје репутације.

МИТРОВИЋ: Мега је тада била на почетку сјајне приче која је изнедрила бројне звезде. Клуб је имао сјајне тренере, а мене је кратко на почетку водио Драгиша Шарић, затим Александар Кесер па Михајло Увалин. Сјајни стручњаци од којих је могло заиста пуно да се научи, а посебно са Увалином је била милина радити.

ГЛАС: Добре партије и велики таленат скренули су пажњу Партизана у којем сте провели најљепше тренутке каријере.

МИТРОВИЋ: Прелазак у Партизан је био остварење сна. Одлазиш у клуб за који навијаш, о коме си сањао и то не може да се плати. Затим је уследила магична сезона. Сви памте те успехе, Кецманову тројку у Загребу и пласман на Фајнал фор Евролиге, али мени је она била и више од тога. Нема речи којима би се описала сјајна атмосфера која је владала у тиму. На терену и ван њега смо дисали као један и то је крунисано успесима. Све је кликнуло како треба. Радили смо фантастично, а на све то се надовезала атмосфера и другарство, тако да су то најдраже успомене.

ГЛАС: И данас љубитељи кошарке, а посебно навијачи Партизана се с поносом сјете меча у Загребу као и пута на завршни турнир Евролиге.

МИТРОВИЋ: Та тројка је нешто што се памти читав живот и о чему ће причати генерације. Изашао сам из игре минут и по пре тога и отишао на крај клупе. Увек сам гледао Кецмана, Рашића и Божића у игри јер се од њих учило, и онда видиш тај шут, лет лопте. Нестваран осећај, и сад се најежим кад се сетим како смо реаговали кад је упала у кош. Али било је то правда. Није било реално да једна сјајна партија Лоренса Робертса буде кажњена поразом и његовим промашеним бацањима, а да Бојан Богдановић, који је одиграо лош меч и постигао тројку за вођство преко Врањеша, постане јунак. Овако је све легло на своје место и исписана је историја.

ГЛАС: Иако те сезоне нико није давао велике шансе Партизану у Евролиги, мало је недостајало да играте финале. У предсезони сте играли и са НБА тимовима. Вјерујем да се у друштву и данас често прича о том путу, посебно утакмицама против Макабија.

МИТРОВИЋ: Увек ми буде топло око срца кад причам о томе. Прошло је толико година, али ништа лепше нема него када се сетим да сам био део сјајне сезоне и део целог мозаика. Како је сезона одмицала, били смо све бољи, сигурнији. Вујошевић је имао своје методе којима нас је дизао. Био је строг и правичан, а рад је био жесток. Та серија против Макабија и атмосфера коју су направили навијачи је била фантастична. Губили смо на првом гостовању. Атмосфера у Тел Авиву је баш ватрена, један од терена који се може поредити са Београдом. И кренули смо лоше, међутим, на полувремену се све променило. Кецман је погодио шутеве, ми се опустили и онда је уследио преокрет. Након тога смо у Београду одиграли као у трансу и изборили Париз. А тамо је тако мало недостајало, одиграли смо добру одбрану у финишу. Ретко се деси да такав мајстор какав је Милош Теодосић промаши обруч, а онда је Џош Чилдрес закуцао. Заиста остаје велики жал јер смо према приказаном заслужили финале.

ГЛАС: У наредној сезони у потрази за већом минутажом одлазите на позајмицу прво у Будућност, па затим Металац. Међутим, ствари у тим клубовима нису ишле најбоље за Вас.

МИТРОВИЋ: У Будућности сам сарађивао са Дејаном Радоњићем. Била је идеја да се направи млади тим и да останемо дуже на окупу како би се направила квалитетна екипа. Од тога се одустало па сам ја отишао у Металац, где нисам добио праву улогу па сам одлучио да опет променим клуб.

ГЛАС: Одлучили сте да одете у Грчку, у тим Перистерија. По чему памтите тај период у каријери?

МИТРОВИЋ: По раду са сјајним тренером Аргивисом Педулакисом. Исто је окупљена одлична млада екипа, квалитетно се радило, али било је финансијских проблема, тако да се екипа осула на крају.

ГЛАС: Након Грчке услиједио је кратак повратак у Вршац, па балканска турнеја Златорог, Работнички и Академик Пловдив.

МИТРОВИЋ: Из сваке од тих земаља носим добре успомене. Златорог је покушао да се врати у АБА лигу. Нисмо успели у томе, трудили смо се заиста, али су ривали били квалитетнији. У Македонији је такође било одлично. Играо сам у екипи са легендама попут Тодора Гечевског, Миљана Павковића. Какви су то били мајстори, освојили смо Куп. Миљан је био мајстор игре, имао је кошарку у малом прсту, Тодор исто.

ГЛАС: Слиједи кратак повратак у Србију и меч за Младост након којег је услиједио почетак кошаркашких авантура. Прва је био Катар. Како сте се одлучили на одлазак у те земље које су “кошаркашка егзотика”?

МИТРОВИЋ: У доба интернета може се све проверити, а уз то готово да нема краја света у којем нема наших играча, тако да сам се увек распитивао. Катар је баш специфична средина. Пребогата земља у којој смо имали фантастичне услове. Буквално смо имали све, услови су били као у бајци. Улаже се невероватно, али то не доноси популарност. Публике готово да нема. Кад сам наступао тамо, у фудбалском клубу Ал Сад је играо Ћави Ернандез. Одем на фудбалски меч да видим легенду, а тамо од 100 до 150 гледалаца. Уз то, домаћи играчи баш немају воље да раде. Не планирају да праве каријере ван земље јер су у њој одлично плаћени и нимало се не труде да напредују. Такође, код њих су се мечеви прекидали током молитве, тако да је и то једна од занимљивости.

ГЛАС: Након тога одлазите у Грузију, гдје сте потписали за Динамо Тбилиси.

МИТРОВИЋ: Грузија има спортску и кошаркашку културу. Мој тим Динамо је имао најквалитетнији састав, али смо ту једва дошли до титуле. У финалној серији смо повели против Кутаисисија, а онда је дошло до сукоба тренера и капитена, јер је играч сматрамо да мора више да игра. То је деловало нереално да су се јавно свађали, а у то се умешао и председник. На крају смо морали да играмо пети меч и њега смо добили на индивидуални квалитет на гостујућем терену. Сигурно да је то једна од најчуднијих титула које сам освојио.

ГЛАС: Сљедећа дестинација је била Ирак. Како је породица реаговала на Ваш одлазак у ову земљу која је била тек изашла из рата? Да ли је било страха?

МИТРОВИЋ: То је сигурно била најтежа земља за играње јер је тек изашла из рата. Услови су били тешки. Родитељи и пријатељи су били у неверици кад сам рекао да идем. Ни мени није било свеједно, али сам се распитао и искрено сам веровао да ми се ништа лоше не може десити.

ГЛАС: Ту сте имали и непријатно искуство јер су Вас оптужили да сте шпијун, па сте морали и у полицију.

МИТРОВИЋ: Пошто сам био један од ретких белаца, а уз то и висок, мислили су да сам Американац. Њих баш не воле. Међутим, све се мењало кад сам им рекао да сам из бивше Југославије, из Србије, тад би се опустили потпуно. А ту ме пријавио комшија па су ми на врата дошли наоружани војници. Није било свеједно, нисам желео да им дам пасош па сам на крају завршио у полицији у по ноћи. Након провера са клубом и тренером су ме пустили. Ипак, то су заиста дивни људи, пријатни су и дружељубиви.

ГЛАС: Наредни клуб Ахба је такође био занимљив јер сте играли на надморској висини од 2.500 метара, а занимљиво да си читаву сезону играо као гост.

МИТРОВИЋ: То је клуб из планинске регије Арабије. Они су се тих година отварали према свету, сви су били сусретљиви, али су на старту сезоне кренули да реновирају дворану, тако да практично нисмо имали где да играмо и онда смо морали да играмо у дворанама које нису наше.

ГЛАС: Кратко сте били у Борцу, а онда су услиједиле и двије нове земље, Бахреин и Тајван.

МИТРОВИЋ: Бахреин је арапска земља која ме пријатно изненадила. За разлику од Катара и Саудијске Арабије, кошаркашки је јако писмена држава са квалитетним екипама. Првенство је било заиста посећено, квалитет лиге веома добар. Играло се заиста тврдо, да кажем да највише подсећају на нашу кошарку. А на Тајвану се буквално копира НБА. Игра се четири пута по 12 минута, узима се што више шутева, брза игра. Зато и не чуди да је лига пуна бивших играча из НБА који ту гањају статистику.

Мекејлеб

ГЛАС: Да ли сте данас у контакту са бившим саиграчима из Партизана?

МИТРОВИЋ: Чујемо се свакако, а највише сам у контакту са Александром Рашићем, Браниславом Ђекићем и Боом Мекејлебом. Стално се чујем са њима. Бо је био пример странца који је осећао клуб. Мекејлеб је заиста знао шта за нас значи грб Партизана и како се бори за њега. Због тога га навијачи обожавају након свих ових година, а и приватно је био одличан.

Борац

ГЛАС: Током каријере један меч сте одиграли и за бањалучки Борац.

МИТРОВИЋ: Дошао сам на позив свог пријатеља Марка Шћекића. Њима је требао искуснији играч јер су играли у АБА 2 лиги. Потписао сам отворени уговор и одиграо меч на турниру на Златибору. Борац је лепа средина и желим им све најбоље.

Србија

ГЛАС: Кошаркашка репрезентација Србије је обрадовала нацију освајањем сребра на Свјетском првенству.

МИТРОВИЋ: Сјајно је што смо опет освојили медаљу, пуно ће то значити за кошарку. Момци су одиграли сјајно и у финалу нас је поразио бољи противник. Али одиграли смо мушки, вратили култ репрезентације. Поносан сам и на нашег земљака Боришу Симанића којем желим да се што прије опорави. Кажем земљака јер имам фамилију у Братунцу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.