Послије 20 година: Звјездан Мисимовић у интервјуу за "Глас" опростио Владимиру Петровићу

Некада луцидни везиста био је пионир међу клинцима из дијаспоре које је тадашњи Фудбалски савез Југославије пратио и први који је позван да буде дио система млађих селекција. Мисимовић је тада био члан младог тима минхенског Бајерна и као такав запао је за око тандему Ђорђе Коковић - Миле Томић који је би­о задужен испред ФСЈ да прати те момке. У разговору за “Глас Српске” током хуманитарног турнира “Ми играмо оне побјеђују” популарни Миске присјетио се тих дана.

- Биле су то зимске припреме у Бару. На том кампу сам први пут дошао да играм за млађе селекције тадашње Југославије. Послије мене дошао је и штопер Никола Јозић и тада је интензивније кренуло праћење наших клинаца из иностранства од стране савеза - рекао је Мисимовић.

ГЛАС: За вас се први пут чуло на Европском првенству до 18 година у Финској. Дали сте побједоносни гол против Украјине, а били сте и стријелац против селекције домаћина.

МИСИМОВИЋ: Било је то једно занимљиво искуство. Мислим да смо се тад први пут након дуже времена квалификовали на Европско првенство. Била је добра екипа, између осталих Данко Лазовић и Ненад Милијаш су били дио тог тима.

ГЛАС: Услиједио је и позив у младу, У-21 репрезентацију, чији је селектор био Владимир Петровић Пижон. Он Вам је дао прилику против Француза и то при резултату 0:3, како је и окончан меч, да би касније за Вас рекао “спор је, дебео и није за фудбал”. Да ли је то тачно?

МИСИМОВИЋ: Такву информацију сам ја добио. Поштујем, то је било његово мишљење. Шта је ту је. Ко зна шта би се десило да је другачије процијенио. Задовољан сам својом каријером. Такве ствари се дешавају у спорту, не замјерам Пижону ништа.

ГЛАС: Као пионир прешли сте у минхенски Бајерн. Ко је био дио те Ваше генерације у баварском великану?

МИСИМОВИЋ: Био сам дио једне стварно добре генерације. Са мном су били Филип Лам, Бастијан Швајнштајгер, Кристијан Лел, Перуанац Паоло Гереро...Све касније добри играчи, репрезентативци.

ГЛАС: Добрим играма заслужили сте позив у први тим. Колико је било тешко добити праву шансу?

МИСИМОВИЋ: Била је страшна конкуренција тада на мојој позицији. У везном реду је био Михаел Балак, мало офанзивније Себастијан Дајслер и Мемет Шол. Тада у том моменту, једноставно нисам имао шансе, нисам био на том нивоу, тако да сам тражио да идем у другу средину, да имам већу минутажу.

ГЛАС: Преко Бохума и Нирнберга дошли сте до Волфзбурга. Да ли је то најљепша станица Ваше каријере?

МИСИМОВИЋ: Дефинитивно. У Волфзбургу се све поклопило. Скупила се једна добра генерација фудбалера, момака, прије свега. Били смо права клапа. Искористили смо тај један слабији моменат Бајерна, да тако назовем ту њихову сезону и изненађујуће смо постали прваци Њемачке. Мој посао је био да “храним” лоптама Едина Џеку и Графитеа. Било ми је задовољство, радио сам то радо, за успјех екипе. Имали смо сјајну атмосферу, много доброг дружења.

ГЛАС: Можете ли нам дати неки примјер, анегдоту?

МИСИМОВИЋ: Једном смо отишли на вечеру Џеко, Јапанац Макото Хасебе, Андреа Барзаљи, Графите и ја. Нико није знао енглески. Само смо се Един и ја могли разумјети и причати и можете мислити како је то изгледало. Међутим, и поред свега смо се дружили и излазили заједно. Причали смо тај “фудбалски” језик, који смо сви разумјели.

ГЛАС: Из Волфзбурга је услиједио трансфер у Галатасарај. За тренера је дошао легендарни Румун, Георг Хаџи. Гдје је дошло до “сметњи на везама”?

МИСИМОВИЋ: Играо сам пријатељску утакмицу са БиХ у Словенији. Вратио сам се у Истанбул и речено ми је да сам суспендован зато што сам жвакао жваку код химне. Измислили су неки разлог. Стварно не знам шта је био прави разлог суспензије. Послије су ми рекли да сам био прескуп. Хтјели су промијенити екипу, лоше смо стартовали и изгубили шансу за титулу.

Звезда

ГЛАС: Да ли је тачно да сте добили име по Црвеној звезди и да сте у неком периоду каријере били близу “Маракане”?

МИСИМОВИЋ: Јесте, истина је, име сам добио по Звезди, дао ми га је брат, а отац је партизановац хахахаха. Навијач сам Звезде од малих ногу. Имао сам осам, девет година када су “црвено-бијели” освојили тадашњи Куп шампиона. Идоли су ми били Дарко Панчев, Дејо Савићевић...Отад навијам за Звезду. Било је и прича, контаката о преласку на “Маракану”, али није дошло до реализације. Причао сам са Звезданом Терзићем, немам шта да кријем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.