Зоран Рајовић за “Глас”: Борац ми није био суђен

И даље се памте његове партије у дресу Гласинца. Поред тога, играо је у још неколико клубова у БиХ. Имао је и изузетно успјешну интернационалну каријеру, тако да је мало недостајало да заигра на сваком континенту. Рајовић се скрасио у Канади, гдје је фудбалски менаџер, и ту је успјешан као и током играчке каријере.

У разговору за “Глас Српске” открива детаље из своје богате каријере, прича о најљепшим и најтежим моментима, као и зашто никад није појачао бањалучки Борац.

- Тренутно сам у Канади, ево већ шеста година. Године 2012. играо сам овдје за српске Беле орлове. Био сам други стријелац лиге са 17 голова, па сам отишао у Мјанмар. Почео сам затим да се бавим менаџерским послом и у договору са супругом Наташом одлучили смо да се вратимо у Канаду 2018. године. Имам овдје доста пријатеља. Ту ми је кум Борис Ђурковић који ми је крстио сина. Ово је земља која је јако добра за дјецу, њихово одрастање и перспективу и то је један од разлога што сам се вратио - истакао је Рајовић.

ГЛАС: Своју каријеру сте почели у родним Винковцима. Да ли сте љубав према фудбалу наслиједили од оца?

РАЈОВИЋ: Рођен сам у Винковцима и одмалена сам обожавао фудбал. Сваки слободан тренутак сам жонглирао и играо се напољу. Био сам предодређен да постанем фудбалер, имао сам то “у венама”. Поносан сам на оца који је био вансеријски играч Динама из Винковаца, касније у грчком Аполону, али није он разлог зашто сам постао фудбалер. На почетку каријере сам био у генерацији која је изњедрила неколико врхунских играча. Двојицу морам да споменем. Први је Данијел Љубоја, који је био репрезентативац Југославије, играо је за ПСЖ, Штутгарт, Легију, Сошо, Стразбур. Сјајан играч и човјек с којим данас и сарађујем у менаџерским водама. А други је Иван Бошњак, касније најбољи стријелац Хрватске лиге и члан Динама, Хајдука и Генка. Нажалост, због рата сам морао да напустим родни крај и одселио сам се у Нови Сад.

ГЛАС: У Војводини сте били један од најмлађих дебитаната у сениорској конкуренцији. Сјећате ли се те утакмице?

РАЈОВИЋ: Како се нећу сјећати. Било је то 1997. године. Играли смо против Пролетера из Зрењанина и тренер Драгољуб Беквалац на 0:0 и петнаестак минута прије краја уводи 17-годишњака. До краја смо постигли два гола и славили и то ћу вјечно памтити.

ГЛАС: Услиједио је одлазак у Бугарску, гдје сте брзо освојили срца навијача Бероеа?

РАЈОВИЋ: Какав је то био деби! Савладали смо Ботев са 5:2, а ја сам дао први и трећи гол. Меч је одигран пред 30.000 навијача и одмах су ме завољели. Нажалост, услиједила је повреда предњег укрштеног лигамента 12. априла и то против младе селекције Бугарске. У тим тренуцима имао сам уговор са Литексом, све је било договорено. Та повреда је заиста утицала на каријеру и успорила напредак. Морао сам на дугу паузу, а занимљиво је да је тад требало да заиграм и за репрезентацију Бугарске. Газда Литекса Гриша Ганчев је био одушевљен, желио ме у тиму и репрезентацији, али је повреда све то спријечила.

ГЛАС: Успјешан ангажман сте имали и у Кини.

РАЈОВИЋ: Играо сам за Далијен који је освојио дуплу круну у Кини. Водио нас је Милорад Косановић, а са мном је играо врхунски играч Срђан Бајчетић. Били смо сјајан тандем, а данас његов син Стефан је у Ливерпулу и позајмљен у Салцбург.

ГЛАС: Како је уопште дошло до преласка у Гласинац? Лига БиХ тих година није била привлачна за већину фудбалера.

РАЈОВИЋ: Након повратка из Кине тражио сам најбоље рјешење за каријеру. Случајно сам дошао у Соколац. Испоставило се да је то била моја најбоља одлука у каријери. Гласинац ме фудбалски препородио, вратио сам се у живот. Заувијек ће остати у мом срцу. Људи су ме сјајно прихватили, а екипа је била фантастична, вратила ми је вољу за игром. И данас се чујем с Огњеном Крешталицом, Жељком Станићем, Вељком Алексићем, били су ту Скоко, Делипара, нажалост покојни голман Владица Бабовић који је био сјајан чувар мреже. Па Дејан Стојановић, један страшан играч, да не заборавим неког. Било је ту заиста много добрих играча, водио нас је Михајло Бошњак, и били смо сјајна екипа на терену, али и ван њега. Сигурно један од најљепших период каријере, а ту сам упознао и супругу, па га додатно памтим по лијепом.

ГЛАС: Са сјајним партијама сте наставили у Зрињском. Ту сте постали и најбољи стријелац лиге, а имали сте доскоро и рекорд по броју везаних мечева у којима сте постигли гол?

РАЈОВИЋ: Још једна сјајна сезона и одлука. Освојили смо титулу шампиона, био сам најбољи стријелац лиге и постао љубимац навијача. Стекао сам ту бројне пријатеље, са којима се и данас чујем.

ГЛАС: У тим годинама неколико пута сте били и на мети Борца, али никад нисте обукли дрес бањалучког тима?

РАЈОВИЋ: Истина је да ме Борац звао много пута, али никако нисмо успјели да се договоримо о сарадњи. Није ми било суђено да заиграм за бањалучки клуб. Имао сам жељу, међутим, нисмо никако успијевали да то конкретизујемо. Драго ми је што је Борац сад ту гдје јесте и треба да буде. Бањалука је велики град и заслужује да има клуб у врху лиге који стално игра у Европи. Вјерујем да ће наставити са добрим партијама и да ће само расти као клуб. Сад су направили сјајан темељ.

ГЛАС: Тренутно радите као фудбалски менаџер. Имате ли у својој агенцији неке интересантне играче?

РАЈОВИЋ: Тренутно имам два јако добра играча. Један је већ провјерен. Играо је у грчком Пансерикосу, а сада је члан турнира Игдир. Ријеч је о Кости Алексићу који је на дебију показао да ће бити велико појачање. Направиће одличну каријеру, у њега заиста вјерујем, јер је веома квалитетан играч и добар, вриједан момак. Бригу о њему водим с Аском Идризовићем и пријатељем Ивицом Џидићем. Други играч је Дитер Ђуричић. Бригу о његовој каријери водим с Мирсадом Керићем. Ђуричића сам открио у вријеме короне у Сремским Лазама, селу између Винковаца и Вуковара. Тамо сам провео шест мјесеци и видио тог момка. Много ми се свидјело како игра и успоставио сам сарадњу с њим. Тренутно је у Аустрији, али направиће велике ствари. Баш сам оптимиста.

ГЛАС: Током каријере сте играли у бројним клубовима и земљама. Колико Вам то помаже у овом послу?

РАЈОВИЋ: Сигурно је да ми то што сам играо у бројним клубовима пуно помаже јер имам познанства. Стекао сам бројне пријатеље и познанике и онда се могу ослонити на њих. А и они који су ме упознали ми вјерују, што је битно у овом послу. Ето један примјер; на Златибору сам се срео с тадашњим тренером Звезде Бараком Бахаром. Играо сам за Хапоел Сабу, он за Хапоел Бер Шеву. Био је десни бек, тако да се сјетио играчких дана. Има и доста тренера који су актуелни. Бивши тренер Чукаричког Душан Керкез ради сад одличан посао у Бугарској. Па саиграч из шампионске екипе Мислав Кароглан који води Шериф Тираспољ, радио је у Хајдуку. За њега сам и током играчке каријере вјеровао да ће у тренере, има тај осјећај. Направиће сјајне ствари у будућности, баш је предан послу. Такође и Марио Иванковић, мој капитен. Заиста волим свој посао. Волим да помажем, посебно кад препознам таленат, а онда додатно видим да је играч вриједан и да жели да успије. Да квалитетно ради и тренира. Најљепша је ствар кад им помогнеш да изађу на прави пут и успију да остваре своје снове. Онда се баш осјећам срећно.

ГЛАС: Да ли ће син Дамјан ићи очевим стопама?

РАЈОВИЋ: Дамјан је почео да тренира, има девет година и драго ми је што воли фудбал. Не форсирам га, нисам утицао на одлуку. Могу да му покажем пут како да постане велики играч, али он све то мора сам остварити ако жели. Желим му само здравља, а биће како Бог каже.

Извини, морам да играм оштро

ГЛАС: По чему још памтите период проведен у БиХ? Лига је тад била слабије медијски праћена, са лошим теренима?

РАЈОВИЋ: У лиги БиХ се играло баш оштро. Чак је и Лука Модрић рекао да му је то доста помогло да очврсне и да буде бољи играч. Било је много добрих екипа: Сарајево, Жељо, Челик, Широки, али, по мени, најтеже гостовање је био Травник. Тврда, физички баш јака екипа, и прави домаћи терен. Памтим кад сам гостовао с Гласинцем и на центру ми прилази штопер домаћих и каже: “Извини, Зоране, рекли су ми да данас морам играти грубо”. Одговорио сам: “Само ти ради свој посао”, али је све прошло без повреда.

На суду с Митровићем

ГЛАС: Како је данас бити фудбалски менаџер?

РАЈОВИЋ: Већ осам година радим као фудбалски агент и менаџер. Било је ту много лијепих, али и ружних ствари. Споменућу само репрезентативца Србије Стефана Митровића. Са покојним Рашом Бебићем који је, нажалост, преминуо 1. августа сам много уложио у њега, био ми је као син. Прогурали смо га у Раднички, затим одвели у Звезду. Лично сам преговарао са Звезданом Терзићем па је стигао до Вероне. Нажалост, он није испао коректан, заједно са оцем. Све је на крају завршило на суду, остао ми је дужан много новца. Сигуран сам да ћу добити спор, али је много ружно кад се тако нешто деси.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.