Зоран Филиповић, легенда Звезде, за "Глас": Грци нам запржили чорбу

Некада сјајни голгетер Београђана предложио је да управо у "Мажестику" урадимо интервју за "Глас Српске". Договорили смо се у двије ријечи и дошли на локацију. Човјек који је два пута био најбољи стријелац Купа УЕФА дочекао нас је у друштву пријатеља и радо испричао неке секвенце из богате каријере, од оних најљепших до оних болних, које је описао легендарни новинар Богдан Тирнанић.

- О екипи насталој на шљаци стадиона у Љутице Богдана, где се долазило због танког сендвича и врелог чаја, а где се остајало због дебелог талента и врелог срца које уме да побеђује. А они су умели. Јер су се окупили још као дечурлија, гледна и жељна слободе и осмеха пуних уста. Јер су заједно расли. Јер су заједно променили и понизили Ливерпул. Јер су заједно страдали против Панатинаикоса, несвесни шансе која се никада више неће вратити. Јер су умели са Реалом, чувајући за њега краљевски рад са највише карата. Јер су били Београд и Црвена звезда - гласио је савршени Тирнанићев опис једне генерације Црвене звезде, чији је и Филиповић био члан. Сваки велики тим има свој "Панатинаикос", а Филиповић признаје да га и дан-данас мучи та рана и чорба коју су запржили грчки кувари, у Атини, након београдских 4:1 за Звезду.

- Тек би се причало да смо прошли тај Панатинаикос, јер смо ми у том моменту били баш јак тим. ПАО је отишао у финале, у којем је изгубио од Ајакса. Фалио нам је Џаја (Драган Џајић) који је био кажњен са две утакмице па није могао да игра против Грка, ни у Београду, ни у Атини. Да смо ми отишли у финале, питање је шта би било. То је била прва Ајаксова титула - рекао је Филиповић и додао:

- Нека мистерија постоји. Невероватно је да је свима нама играчима, који смо играли ту утакмицу у Атини, све било свеједно. Код нас је била присутна једна тотална равнодушност. Годину, две, три после утакмице помислио сам да нешто није било у реду у нашој храни, коју смо јели пред сам меч. Била је то нека чорба... Невероватно је да ниједан од нас није показивао емоцију. Био је и лош терен, било је више земље него траве, и судија је био на њиховој страни... Примили смо гол у 20. секунди... И то је фудбал, међутим, ми смо били толико квалитетнији од њих да је то невероватно и на крају су они отишли у финале... Мени је остао велики жал што ми нисмо ушли у то финале. Просто смо били бољи... Сви су нас видели на "Вемблију"... - констатовао је Филиповић.

ГЛАС: Да ли Вам је нека сатисфакција била када је Ваш клуб 1991. године освојио титулу шампиона Европе?

ФИЛИПОВИЋ: Било нам је лакше сигурно, те 1991. године. То је био један феноменалан успех и нама нека сатисфакција у том смислу. Тешко то данас можемо поновити у овом модерном фудбалу.

ГЛАС: Посебну улогу у Вашој каријери имао је Миљан Миљанић.

ФИЛИПОВИЋ: Миљан као тренер је био легенда. Он се у Црвеној звезди питао за све, за прављене тима, довођење играча. Имао је визију и направио је праву генерацију и пре него што ћу ја, као клинац са 17 година, ући у први тим.

ГЛАС: Послijе Црвене звезде отишли сте у белгијски Бриж. Какве успомене носите из тог периода?

ФИЛИПОВИЋ: Отишао сам као старији играч. Потписао сам на три године, а остао сам само једну, одакле сам отишао у Португалију, где сам сплетом околности остао 20 година. Отићи из Црвене звезде, у којој сам потписао уговор на десет година, није било лако. Бриж је добар клуб, сезону пре мог доласка је био шампион, исто јако добро организован клуб, леп стадион, добри људи...

ГЛАС: Већ сте поменули Португалију. Бенфика је, послије Црвене звезде, клуб Вашег срца?

ФИЛИПОВИЋ: Из те моје генерације ниједан играч осим мене није отишао у један тако велики, познат клуб. Био сам први странац који је из Европе дошао у Бенфику, пре тога су долазили Бразилци и други, али они су као домаћи доле. Људи су доле волели и воле фудбал. Две године тренер ми је био Свен Горан Ериксон. Узели смо са њим два првенства и један Куп Португалије, ушли у финале Купа УЕФА, у којем смо изгубили од Андерлехта. Био сам најбољи стрелац тада у Купу УЕФА, као и овде када сам почео да играм у Звезди. Португалци ме се и дан-данас сећају.

ГЛАС: По чему ћете памтити Свена Горана Ерксона?

ФИЛИПОВИЋ: Он је био једна појава. Када је дошао у Бенфику, био је млад, старији је био од мене пет година. Дошао је са другачијим менталитетом, имао је другачију филозофију фудбала и тренинга... Ја сам, рецимо, тада имао среће да ме тамо закачи генерација слична овој овде у Звезди када сам ушао као млад играч. Све се, дакле, спојило. Он је био изванредан човек, тренер. Био сам чак и на његовом опроштају од Бенфике и навијача доле, пар месеци пре, када је већ знао да одлази... Пун је стадион био, сви ми његови играчи смо са њим изашли на терен. Добио је овације... Био је то леп догађај и несрећан у исто време... Као човек је био диван...

ГЛАС: Као тренер били сте неко ко је волио да ради са младим играчима. Памте то навијачи Црвене звезде.

ФИЛИПОВИЋ: И у Португалији сам дао шансу великом броју младих играча. И у Звезди је било доста момака којима сам дао шансу... Лепа је генерација била, постали су прави играчи, а и Звезда је доста зарадила на њиховим трансферима. То је била моја филозофија, волео сам младе играче. Тражио сам да ме поштују као тренера, а и ја сам њих поштовао, уважавао...

ГЛАС: Били сте помоћник у стручном штабу националног тима код Слободана Сантрача, те код Вујадина Бошкова.

ФИЛИПОВИЋ: Вујке је био геније, умео је да шармира, његове досетке, шале биле су ванвременске. Имао је шмека да направи добар амбијент међу играчима. Био је признат у Италији, где није лако радити. Био сам му помоћник и у Сампдорији, па сам видео шта је Вујке у Ђенови, али и у целој Италији. Сантрач је био и добар играч и изванредан човек. Обожавао је фудбал и само причао о њему, за разлику од Вујкета, који је био шармер. Било ми је велико признање, уз Санија и Вујкета, бити део два важна такмичења, Светског првенства у Француској и Европског шампионата у Белгији и Холандији.

ГЛАС: Да ли је Бошков Вама у Скопљу рекао, када је видио Дарка Панчева, који је дошао да Вас посјети у хотелу, да га није звао у репрезентацију?

ФИЛИПОВИЋ: Ха-ха-ха, јесте. Умео је Вујке тако да излети, али се увек после снађе. Не знам да ли је било то намерно или случајно, али је све то било пријатно, у његовом стилу.

ГЛАС: Како је било онда у Загребу, када сте у посљедњем колу квалификација изборили одлазак на ЕП 2000?

ФИЛИПОВИЋ: Било је чудесно. Пред утакмицу они су спремили славље, њихови певачи су певали те њихове песме, али никад нећу заборавити тај мук после утакмице. Нико није очекивао да ћемо ми проћи директно на ЕП. Нико нас није дирао после утакмице, отишли смо у аутобус... Певали смо наше песме... Како је било возачу који нас је возио на аеродром, не знам, али било је невиђено славље. Нико није очекивао стварно да ћемо урадити то што смо урадили. Батица Мирковић је био искључен, а Вујке се после на конференцији за медије понашао као да смо добили неку пријатељску утакмицу. Е то је био он и тај његов шарм...

ГЛАС: Ко Вас је од старих познаника дочекао у Хрватској?

ФИЛИПОВИЋ: Влатко Марковић је био председник, а Зорислав Сребрић генерални секретар, дивни људи. Они су нас дочекали. Обезбеђење је исто било невиђено. Кад смо слетели у Загреб, на сваких 100 метара био је један полицајац.

ГЛАС: Да се дотакнемо и београдске утакмице против Хрватске. Има та прича да је, када су репрезентативци Југославије увели Хрвате у тунел послије нестанка струје, Славиша Јокановић онако у шали рекао: "Е сад, удри"?

ФИЛИПОВИЋ: Славиша је био чудо, увек је знао да "баци" неку шалу... Нормално, то се није десило. Хтео је да их опусти на тај начин, мада им није било свеједно, вероватно, али то је истина.

ГЛАС: Шта данас ради Зоран Филиповић?

ФИЛИПОВИЋ: У ФСС сам, радим као саветник, али повремено, кад затреба и као скаут. Пратим репрезентацију, као и наш фудбал, поготово Црвену звезду. Ова функција је идеална за неке моје године, нема више великог пресинга, притиска. Радим са добрим, амбициозним момцима, који воле да послушају добар савет.

Гутманова клетва

ГЛАС: Да ли Португалци вјерују у чувену "клетву Беле Гутмана"?

ФИЛИПОВИЋ: Кад је Бенфика играла овде против Звезде, био сам домаћин њиховој делегацији, био је ту и Руи Коста, њихов председник. На заједничкој вечери две управе се повела та тема. Седам пута је Бенфика играла у финалима Купа/Лиге шампиона и ниједном није победила.

Дебитант

ГЛАС: Какве успомене Вас вежу за опроштајну утакмицу легендарног Пелеа, чији сте и Ви дио били са репрезентацијом Југославије?

ФИЛИПОВИЋ: Имао сам прилику да погледам и снимак те утакмице. Био сам клинац тада од 18 година, имам и слику тима који је играо ту утакмицу на опроштају Пелеа. На бразилској "Маракани", која је била пуна, било је 160.000 људи. Пеле је играо једно полувреме. То је један изванредан догађај који ћу памтити цео живот, ту утакмицу и репрезентативни деби у Лајпцигу, дао сам гол такође. Дебитант увек добро одигра, увек када сам почињао нешто, давао сам гол, као против Партизана у првом мом дербију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.