Животна прича Божура Матејића легенде Борца, за “Глас Српске”: Борац вјечна љубав

Сјајан дриблинг, обавезно ролање, лопта кроз ноге и идеалан центаршут, а тамо ће се наћи неко да постигне гол! У најкраћем тако би се могла описати филозофија фудбалског мангупа каквог Бањалука није имала ни прије, а ни послије њега. Навијачи су га вољели, а Бањалучанке лудовале за њим. И било је то обострано. Дуга плава коса са шишкицама била је препознатљиви симбол тог времена у граду на Врбасу, а Божур је био један од њених заштитних знакова, како би се рекло заштићени бренд.

И сада на прагу седме деценије враголасти осмијех му не силази са лица, а као и много пута до сада понавља да му је Борац био и остао љубав за сва времена.

- Оно што сам доживео у Бањалуци нисам никада осетио ни раније, ни касније. Све добро у животу десило ми се у Борцу. То су најлепше године мог живота. Бањалука је најлепши град на свету! Било је то прелепо време, које ће ми остати урезано до краја живота. Борац је и био остао моја највећа љубав - започео је животну причу за “Глас Српске” Матејић.

Животни пут почео је у Прокупљу крајем 1963. године, али веома брзо се преселио у Београд, јер му је отац добио посао у тадашњој престоници Југославије.

- Од малих ногу волио сам да “пикам” лопту, а на наговор комшије, иначе “умрлог” звездаша са осам година сам отишао на “Маракану”. Већ после првог тренинга речено ми је: “Ти, мали, сваки дан да долазиш”. То је значило да имам потенцијала, јер је другима речено да долазе на тренинге сваки трећи дан. Био је то почетак нечега прелепог, нечега за што сам био везан више од 30 година - наставио је Матејић.

Уз његово име вежу се највећи успјеси Борца, а прича о Божуру почела је давног 13. септембра 1978. године, када се нашао на насловници најчитанијег спортског листа на простору бивше Југославије, “Темпа”. И то у друштву тадашњег центарфора Црвене звезде Душана Савића.

- Било је то после европске утакмице Звезде против Динама из Берлина у Купу УЕФА. Дуле Савић је био стријелац на том мечу, а победили су “црвено-бели” са 4:1 и после пораза од 2:5 у првом мечу отишли даље. Касније исте те сезоне стигли су и до финала у којем су несрећно поражени од Борусије Менхенгладбах. Фотографија на којој сам у загрљају са њим је осванула на насловној страници “Темпа”. Савића су много вољели, мислим да никада ниједан играч Звезде није био толико омиљен, никоме тако нису скандирали. Што се мене тиче као клинац сам имао другог идола који је играо у Звезди, а то је Владимир Петровић Пижон. Он је заиста био мајстор, милина је било гледати га како игра - рекао је Матејић.

Када је сазрео за сениорски тим за њега није било мјеста у екипи, која ће десетак година касније постати прво европски, а потом и свјетски шампион.

- Прошао сам све селекције у Звезди, а када је требало да пређем у први тим испред мене су били неки играчи који су једноставно морали да потпишу уговоре. Од свих њих мислим да је само Горан Милојевић, брат некадашњег тренера Звезде Владана, заслужио уговор. Драган Џајић ми је понудио стипендијски уговор и да ме пошаљу на позајмицу у Обилић. То сам одбио, а онда сам преко једног пријатеља отишао у нижелигашки Палилулац, затим у београдски Рад, који је тада био Друга лига група исток. Добро се сећам да сам дебитовао против Влазнимија у Ђаковици. У Раду ми је тренер био Ђорђе Герум. Он ме је довео у Бањалуку, јер је касније постао шеф стручног штаба “црвено-плавих”. Тада су у Борац већином дошли играчи из мањих клубова, а испало је најбоље како за нас саме, тако и за клуб. Дошли смо у немаштину, није било новца, али је из дана у дан све ишло ка бољем. Исписали смо славне странице историје овог клуба, а ја се никада нисам покајао што сам напустио Звезду - присјетио се Божур.

Необично име

Матејић носи необичне име Божур по светом цвијећу са Косова и Метохије.

- Можда је разлог што је моје родно Прокупље у близини. А како сам добио ово ретко име ни сам не знам. Једном када сам питао оца он је кратко одговорио: “За то је крив кум” - рекао је некадашњи ас Борца.

И баш у његове вријеме играња за “клуб из Платонове” почеле су да се пишу најљепше странице историје Борца. Сигурно најљепши моменат за све оне који су носили “црвено-плави” дрес тих година био је 11. мај 1988. године, када су Бањалучани, као друголигаш освојили Куп “Маршала Тита” савладавши у финалу велику и моћну Црвену звезду са 1:0 голом Сенада Лупића у 60. минуту.

- Нисам био свестан да играм против клуба у којем сам поникао. Већ дуго сам тада био играч Борца, били смо клапа која је дисала као један. Тада је цели свет имао прилику да пише о великој сензацији. Слике после утакмице, дочек на тргу Крајине дан касније пред 50.000 гледалаца, али и каснија дешавања, пре свих улазак у Прву лигу Југославије годину дана после још су дубоко у мени. Нисмо ми били генерација која је лудовала за парама. Њих је недостајало као и сада, али тај шмек, да када уђемо у меч напаљени као један, нисам никада осетио ни раније, ни касније. Борац је у тим тренуцима могао савладати Црвену Звезду, Барселону, Реал Мадрид, било који тим на свету… али могли смо поклекнути и против најмањих. Баш такав је био болан пораз у Сребреници од нижелигаша Губера, када смо се од пехара “Маршала Тита” у наредној сезони опростили већ у првом колу - истакао је Матејић.

Присјетио се и четвртфиналног сусрета против Војводине, али и годину дана касније меча са Пролетером из Зрењанина, који је одлучивао о путнику у Прву савезну лигу Југославије.

- Против тада моћне Војводине смо у првом мечу у Новом Саду поражени са 0:3 и само нас је чудо могло одвести у полуфинале. А, оно се баш десило. Неколико часова пре утакмице права снежна мећава захватила је Бањалуку и по том невремену, ни данас не знам како, победили смо их са чак 6:1. Незабораван је и меч против Пролетера. Требала нам је победа или бод после извођења пенала да се пласирамо међу прволигаше. На крају реми и морали су  бити извођени тадашњи “Шајберови пенали”. Тренер Јосип Куже је написао списак од пет извођача, али најрадије нико од оних са њега не би ни пришао лопти. Овог боли глава, овог колено, овај је добио ударац, али на крају сви са списка су шутирали. Био сам трећи по реду и само сам размишљао шта ако промашим пред близу 30.000 људи на Градском стадиону, како ће ми то опростити. Тада је требало да пређем баш у Пролетер и то се знало. Када сам кренуо са центра сам себи говорим: “Јој, само да постигнем гол, да не буде да је Божур продао утакмицу”, а послије шта буде. Погодио сам, касније се “закувало”, али смо на крају славили и пласирали су у Прву лигу - наставио је Матејић.

Послије шест сезона услиједио је веома тежак растанак са Бањалуком. И то ни мање ни више прелазак у шпанску Примеру, гдје је годину дана носио дрес Кастељона.

- То је јако лепа епизода из мога живота. Кастељон је био дебитант у Примери и имали смо срећу, а можда и несрећу да већ у првом колу играмо на “Сантјаго Бернабеуу” против моћног Реала. Пред 90.000 гледалаца изгубили смо 0:1, али дуела са Мичелом, Бујом, Бутрагењом и осталим звездама краљевског клуба и дан данас се радо сећам и још су ми у глави - истакао је Матејић.

Са зарађеним новцем вратио се у државу, која је полако престајала да постоји. Главна тема свих је био рат на простору бивше Југославије, а Матејић се максимално потрудио да помогне својим ближњим. Са оно пара што је донио са Пиринејског полуострва “скућио” је ближе чланове породице, а на крају нешто оставио и за себе.

- Када бих имао прилику опет бих исто урадио. Новац није најважнији у животу. Много важнији су осмеси и срећа најближих. Паре дођу и оду, али само сазнање да си неком улепшао живот заувек остају у сећању - рекао је Матејић.

Спортисти симбол града

Прослављени фудбалер Борца Божур Матејић је истакао да су у вријеме када је он играо за Бањалучане спортисти били омиљени и прави симбол града на Врбасу.

- Исти случај је био и са фудбалерима, рукометашима, боксерима, кошаркашицама и кошаркашима.... Имали смо омиљена места на која смо излазили, дружили смо се међусобно. Чини ми се да је то данас незамисливо. Интересантно је да сам прву кафу по доласку у Бањалуку попио у кафићу који је тада држао прослављени боксер, нажалост покојни Маријан Бенеш - истакао је Матејић.

Иако је имао тек 28 година одиграо је још само једну сезону професионалног фудбала.

- Дуго сам чекао на сертификат из Шпаније и потом сам се обрео у Земуну. Била је то и даље Прва лига, али само са клубовима из Србије и Црне Горе. И после ње сам одлучио да је доста. Истина играо сам још неколико година аматерски прво за Вождовац, потом за БСК из Борче, који су се тек каснијих година обрели у највишем рангу. Посљедњих година се моје дружење са фудбалом свело само на по неку рекреацију - наставио је Матејић.

Потом је у Борчи, тачније при Фудбалском клубу БСК основао прву приватну школу фудбала у Србији.

- Почели смо сјајно да радимо. Почели смо са десетак дечака, а убрзо их је било између 300 и 400. Водили смо децу на турнире по Мађарској, Србији и сви смо уживали. Била је то велика обавеза, јер са собом водиш двадесетак клинаца по седам, осам година. Међутим, то је неком засметало и почеле су да круже приче: “Божур се богати преко нас”. Онда су хтели да и даље радим са децом, али за плату, коју ће ми давати БСК. То нисам хтео да прихватим и од тада сам се потпуно повукао из фудбала, мада сам практично ван њега био и много пре тога - нагласио је Матејић.

Од тада је радио све и свашта, а каже да се посла, било које врсте, никада није стидио.

- Од нечега се мора живети. Једноставно нисам од оних који могу да леже по цели дан. Једно време сам радио у набавној служби Радио-телевизије Србије, потом сам са ортаком имао приватни бизнис, а сада више од деценије сам запослен у једној приватној пекари. Задовољан сам и не жалим ни за чим у животу. Још мало па ће и пензија, коју можда дочекам и у Бањалуци. Волио бих да у том најлепшем граду проведем остатак живота, јер тамо су ми бројни пријатељи са којима сам често у контакту. Наравно међу њима су и фудбалери из моје генерације - додао је на крају легендарни фудбалер Борца Божур Матејић.

Мајстор петопарца из “Борика”.

Божур Матејић остао је упамћен и као мајстор малог фудбала, а његовим враголијама на “петопарцу” дивио се и препун “Борик”.

- Сада већ покојни, дугогодишњи тренер Хајдука, једно време и Борца Станко Поклеповић је говорио да не можеш играти велики, ако ниси мајстор малог фудбала. Код њега су се тренинзи зими одржавали углавном у салама и стално смо играли мали фудбал. Што се тиче турнира у “Борику” три пута сам проглашаван за најбољег играча, али га никада нисам освојио. Пошто сам војни рок служио у Бањалуци био сам распоређен у спортску чету, која је постојала у Касарни “Петар Драпшин” и у којој су “служила” прослављена имена фудбала и спорта бивше Југославије. Редовно су наступали на турниру и увек се екипа звала “Петар Драпшин”. Били смо миљеници публике, јер смо у дворану долазили у униформама, а у Бањалуци су стварно волели војску. Када се сетим аплауза и овација из “Борика” и данас се најежим - нагласио је Матејић.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.