Животна исповијест Драгослава Степановића за “Глас Српске”: Живот (увијек) иде даље!

Понос града на Мајни, на чијој је клупи био шармантни, бркати Србин са цигарилосом у устима - Драгослав Степановић, је као први на табели, у посљедњем колу гостовао у Роштоку екипи Хансе, која је математички већ испала из лиге. Умјесто “виђене” побједе која је гарантовала титулу, Ајнтрахт је доживио шокантан пораз и пехар је отишао у Штутгарт, који је као гост савладао Бајер у Леверкузену. Послије утакмице остала је забиљежена чувена Степијева реченица: “Lebbe geht weider - Живот иде даље”. Та изрека постала је његов заштитни знак.

У великој животној исповијести за “Глас Српске” харизматични стручњак открива шта стоји иза култне реченице. Дигресија, послије свега три утакмице у дресу ОФК Београда, један новинар је шест сати радио интервју са тада младим Степановићем и на растанку му је рекао да ће увијек бити интересантан новинарима. Погодио је. Вјерујте, биће и вама док будете читали ове редове...

- Та реченица има позадину. Мајка ми је једном давно рекла: “Слушај, будало, за сваки проблем постоји решење. Мораш га што пре наћи, јер живот тече даље. Не чека тебе.” И стварно је тако, нема непремостиве муке. Својим играчима сам тада на почетку и на полувремену у Роштоку рекао: “Немојте после утакмице да причате да је терен био лош, да су криви гледаоци, да је дувао ветар...Ово је јединствена утакмица. Ући ћемо у историју, јер Ајнтрахт од 1959. године чека титулу. Нема оправдања. Немојте ми плакати после. Ово је за нас бити или не бити утакмица.” Имали смо шест шанси, погодили смо стативу и пречку, а није нам ни свиран пенал који би и слепац видео. Школски пример казненог ударца. Није досуђен. Био сам један од оних који никад није критиковао судије. Тога дана сам рекао: “И да је свирао судија пенал у таквој утакмици где смо промашили шест зицера, не знам ко би био спреман да га шутне.” Тај судија је ретко свирао пенале. Мало сам после и сам анализирао. Ако пет до десет секунди после прекршаја судија не свира пенал, нападају га домаћи играчи, после 15 га нападају наши играчи. Онда дођу играчи са клупа, па прође 25 секунди. Кад прође тих 25 секунди, судија више не свира пенал, јер то више није његова одлука. Схватио сам то. Да је био ВАР тада, био бих шампион  - у даху је рекао Степановић.

ГЛАС: Да ли је добитна та комбинација српског шарма, вица и германске прецизности?

СТЕПАНОВИЋ: Давно сам Немцима рекао и често им понављам - веома мало се смеју. Ево вам један пример. Поред куће имам шуму у коју идем у шетњу. Кад сретнем некога, увек кажем: “Добар дан!” А они ће мени: “Је л' се познајемо?” Рекох: “Не познајемо се, ал' кажем вам добар дан.” Воле ме људи овде, навијачи Ајнтрахта су ме изабрали за најбољег тренера у историји клуба. Увек са собом имам своју “карту” и оловку и кад год навијачи желе, потпишем им се.

ГЛАС: Имали сте у Ајнтрахту доста добрих играча. Какав је био Уве Бајн?

СТЕПАНОВИЋ: То је био мозак моје екипе, човек који је имао савршен задњи пас и одличан шут. Један гол никад нећу заборавити, пет играча је јурило Ендија Мелера. Он је између њих нашао простор, послао пас “испод земље” и са голом спојио Мелера, који је поентирао.  Морао сам га некад и погурати да игра, али увек је играо добро. Иначе и тај Енди Мелер, штета што никад није играо у Бајерну са свим оним играчима. Да јесте, био би сигурно неколико пута најбољи играч Бундеслиге.

ГЛАС: Тони Јебоа?

СТЕПАНОВИЋ: Нисам видео човека са чвршћим мишићима. Увек кад оде на одмор, врати се са неком болешћу из Африке и прескочи припремни период хахахаха. И тек почне да игра и тренира кад почне сезона.

ГЛАС: Августин Џеј-Џеј Окоча?

СТЕПАНОВИЋ: Окоча је рекао да сам најбољи тренер којег је имао. Новинари су га упитали зашто, а он им је рекао: “Степи ми је дао слободу да могу да радим шта год хоћу, али кад изгубим лопту морам да јурим играча противничке екипе, да је повратим или ће ме убити.” Открио сам га случајно. Гледао сам неку утакмицу, шутнуо је слободњак са 25 метара и погодио живи зид, та лопта се одбила до центра. Одмах сам назвао мог пријатеља Бернда Холценбајна, тада потпредседника Ајнтрахта, реко: “Ево га, играч за тебе.” Довео сам га у Ајнтрахт. Сад је министар спорта Нигерије. Честитао сам му и захвалио.

ГЛАС: Ви сте тренирали и Јиргена Клопа. Да ли је истина да се никад послије нисте чули?

СТЕПАНОВИЋ: Зове ме један мој пријатељ и каже да има једно добро десно крило. Одем да га погледам. Залудео је противника дриблинзима, центаршутевима, шутевима. Узмем га код себе у Рот-Вајс Франкфурт и одради лошије припремни период. Још слабије уђе у првенство. Одлучим да га пребацим у други тим. Међутим, зове ме тренер другог тима и каже: “Па он и код мене седи на клупи”. Вратим ја њега на зиму у први тим. Прорадио је и у другом делу првенства је дао 14 голова и дођемо до титуле у трећој лиги. На прослави титуле уђем у свлачионицу и видим Клопа како пуши. Кажем му: “Да сам знао да пушиш, давно бих те ставио у тим и био би стандардан.” Смејао се. После је отишао у Мајнц, где је играо десног бека. Од тада се нисмо чули. Али упитали су га за мене када је изашла моја књига “Lebbe geht weider” и он је рекао о мени све најлепше, као и ја о њему, уосталом. Мислим да је он будући селектор Немачке, а када га поставе, рећи ћу му: “Ја сам ти дао одскочну даску, а сад бих ја хтео да будем твој помоћни тренер”.

ГЛАС: Како сте отишли из Ајнтрахта први пут?

СТЕПАНОВИЋ: Нисам хтео да испадне да успех који сам направио са Ајнтрахтом није мој, јер смо са 13. места дошли до Купа УЕФА и онда сам уместо више пара тражио двогодишњи уговор, да видим да ли знам посао или је све плод рада мог претходника. Нису хтели. Ранер Калмунд из Бајера из Леверкузена се јавио и рекао да ће ме звати у недељу. Звао ме да дођем. Забрањено је било пре почетка другог дела првенства преговарати са играчима и тренерима. Нашли смо се у соби једног хотела. Инкогнито сам ушао, он ме је чекао. Шест сати су ме испитивали и очекивао сам да се изјасне, желе ли ме или не. Међутим, ништа ми нису рекли. Позвао ме Калмунд после и потписали смо уговор, тајно. Нико није смео да зна, ни моја жена. Рекао сам јој: “Она дебела будала ми ништа није рекла.” Она је тада изјавила: “Јао, кад га видим, стално носим кишобран по оваквом времену, платиће ми.” Иначе једном је судију погодила кишобраном на утакмици хахахаха. И шта се дешава, ја са Ајнтрахтом на припремама у Лајпцигу. Зове ме Калмунд: “Ми морамо отерати овог тренера, на 13. смо месту на табели и морамо рећи да смо потписали уговор са тобом.” Био сам у шоку: “Како, па ти си ми рекао да ћутим, шта сад да кажем?” Он ми одговори: “Слажи нешто, било шта”. Дођем кући, жена видела у новинама да сам потписао уговор. Кад ме није преполовила хахахахах, али и она је схватила да је бизнис у питању и да мораш да “вежеш коња где ти газда каже”.

ГЛАС: Какав је био Бернд Шустер којег сте тренирали у Бајеру?

СТЕПАНОВИЋ: Шустер је недељом долазио на тренинг опоравка својим “ролс-ројсом”, са два или три телохранитеља. Играчи нису могли да верују. Калмунд је рекао једном приликом: “Следећи пут ћемо тренирати на Шустеровим теренима”, а играчи су се исмејали. Наравно, није он имао своје терене, али Калмунд се волео зезати. Шустер је величина једна. Први пут у животу нисам чуо ниједног играча да је реч рекао на тренингу. Сви су ћутали и у Шустера су гледали као у неког великог мага. Бернд је био светски играч, умео је све, да дода са обе ноге спољном и унутрашњом. Имао је по 150 додира лоптом, није био брз, али се лако ослобађао, кретао и могао својом техником да проналази играче које је хтео. Улф Кирстен се жалио да му Шустер не додаје лопту. Суочим их и Кирстен му то тад каже. А Шустер му одговори: “Кад се неко слабо креће као ти, не могу да те видим, кад се будеш боље кретао наћи ћу те!”

ГЛАС: Из Бајера сте отишли у Атлетик Билбао. Каква искуства носите из Баскије?

СТЕПАНОВИЋ: Нисам срео поштеније људе од оних тамо у Баскији, Билбау. Шта ти обећају - то испуне. Нема шансе да те израде. Кад сам дошао, требао нам је десни бек. Имали су једног и молили су га да остане, али је отишао годину пре истека уговора у Барселону и хтео је да се врати. Кажем им имамо га. Они кажу: “Не, не, тај не може да се врати. Кад једном одеш од нас, а молимо те да останеш - повратка нема.” У Атлетик Билбау су специфични су по томе што дају паре локалним клубовима у Баскији за младе играче, па ако су талентовани долазе у Билбао, ако не, ти клубови их продају даље. У клубу могу играти само Баски, а што се тренера тиче, Шпанац никад не може бити тренер Атлетика, него само Баск или странац. Мене је препоручио Јуп Хајкенс, који је био успешан у Билбау. Какав је то клуб, говори вам и чињеница да по изласку распореда утакмица у првенству, сви хотели у којима Билбао одседа резервишу им унапред све, иако их нико из клуба не зове.

ГЛАС: Након Билбаа пут Вас је водио у Грчку. У АЕК-у сте имали занимљиву анегдоту са преводиоцем.

СТЕПАНОВИЋ: Да, да...Ја му кажем реченицу, а он пет минута прича. Мени није јасно шта има толико причати. Каже он: “Да им објасним.” Полудим ја: “Шта ти има да им објашњаваш. Ако не можеш овако реч по реч како ти кажем да преводиш, бежи кући хахахахха!” Какав вам је преводилац, такав сте и тренер.

ГЛАС: У Кини сте имали четворицу преводилаца уз себе. Шта се дешава кад никог од њих нема? 

СТЕПАНОВИЋ: Јој, то је борба била. Играче сам вукао за рукав на тренингу и једва га одрадио. Сваки играч је по једну реч морао да ми каже кад га погледам. Ја бих је затим поновио и радили бисмо даље. Тако сам научио неколико десетина речи и водио тренинг. После тога ми није ни требао преводилац, осим на састанку, сам сам радио.

ГЛАС: У најмногољуднијој земљи на свијету имали сте и једну занимљиву анегдоту пред полуфинале Купа против тима који је водио Љупко Петровић? 

СТЕПАНОВИЋ: Да, седим за столом и размишљам ко ће и како да игра и испод улазних врата у моју канцеларију угледам папир. Погледам, председник написао ко ће играти. Изађем из канцеларије, љут, сретнем Љупка и кажем: “Ј**ем им све по списку, ја размишљам ко ће играти, ломим се око тактике и онда ми он да састав...” На то ће Љупко: “Хахахаха еј и мени је председник рекао исто то.” Онда ја опсујем: “Ма нек играју како хоће, ј**е ми се и за председника и за њих!” Љупко победи у полуфиналу, а ја испаднем.

ГЛАС: У Србију сте се вратили 2007. године у Чукарички на позив Дарка Рамовша, а имали сте и понуду Звезде у том периоду.

СТЕПАНОВИЋ: Био сам на разговору у Звезди. Рекао сам да сам спреман. Звезду тренирати је један од идеала. Звездаш сам, али нису имали м*да да ме доведу и тако се завршила та прича. Остао сам у Чукаричком, а само за гол нисам успео ући у Куп УЕФА са “бело-црнима”.

ГЛАС: Како је било у Војводини гдје сте сарађивали са Ратком Буторовићем, алијас Батом Кан Каном.

СТЕПАНОВИЋ: Он је у Војводини одлучивао о свему, све се питао. Хтео сам да доведем једног левог бека из Чукаричког, који је био бољи од момка који је био ту. Бата је своје играче доводио, он ме је минирао, намерно је говорио играчима да ме не слушају. И стварно су ме бојкотовали, али ја сам све сазнао. Немам добро искуство с њим, мислио је да све зна, хтео је да саставља тим, рекао сам му да се ја питам око екипе.

ГЛАС: Наша јавност у Републици Српској памти Вас и као тренера Лакташа.

СТЕПАНОВИЋ: То је једини клуб где сам радио без динара. Слоба Комљеновић, који ми је зет, звао ме је, а он је био спортски директор. Нисмо успели остати у лиги. Нисмо имали тим, ни где ни да тренирамо, тренирали смо питај Бога где. Тај главни у клубу (Будимир Станковић), не знам шта се договорио са Слобом, нисам га ни питао, никад ми није ни платио, нити сам шта добио, али сам био срећан јер сам помогао колико сам могао.

ГЛАС: Ваша озбиљнија играчка афирмација кренула је из ОФК Београда. За “романтичаре” Вас веже и пуштање бркова, који су до данас неизоставан дио Вашег имиџа. 

СТЕПАНОВИЋ: Неколико саиграча и ја одличили смо да пустимо бркове докле нам буде интересантно. То је тад било модерно. Ето од неке 1968, 1969. године до данас их држим.

ГЛАС: Три године сте послије Карабурме провели на “Маракани” у Звезди. Сигурно да Вас доста тога лијепог веже за тим из Љутице Богдана.

СТЕПАНОВИЋ: У Звезди је било безброј анегдота. Дао сам Жељи два гола. У свлачионицу је после утакмице ушао Слободан Ћосић, који никад ту није улазио и пита ме: “Јеси оно намерно шутнуо или је било случајно?” Кажем му: “Да, хтео сам, нисам ја као ови твоји који стоје горе све време, а ми радимо за њих. Ја кад дам гол, он се памти!” Оба гола су ушла у “деведесетку”.

ГЛАС: Играли сте касније у Манчестер ситију. Први сте страни капитен у историји “грађана” иако нисте познавали језик у том периоду.

СТЕПАНОВИЋ: Зове ме пријатељ и каже ми да ћу сутра на утакмици бити капитен. Где ја да будем капитен, нити знам језик, ни играче... “Да, да, тако пише у новинама” - рекао ми је тај друг. Ма одговорим му: “Свашта новинари пишу, али од тога касније не буде ништа.” Хоћу да вам кажем и то, тада у Енглеској није било загревања, као код нас овде, неких пола сата кад играчи изађу. У Ситију су нам, у свлачионицу долазила три или четири физиотерапеута да нас истежу. Пет минута пре почетка утакмице тренер ми је рекао да сам ја капитен. Прво сам се одсекао, али нисам хтео да одбијем. Као да је то нешто, изаберем страну, а остало судији ће помоћи они који знају боље енглески од мене.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте у Ситију почели да размишљате о томе да постанете тренер?

СТЕПАНОВИЋ: Био сам повређен, оперисао сам колено. Занимљиво, никад жени нисам говорио да идем у болницу. Седимо једном за доручком и кажем јој да ме одведе у болницу. Она ме пита: “Шта ћеш бре, у болници?” Рекао сам јој да треба да ме оперишу. Да јој тада нисам рекао што идем, сатрала би ме питањима што идем и где, месец дана. Испсовала ме је, извикала се на мене, али је све било решено. И тако, кад су ме оперисали, почео сам да размишљам о тренерском послу. Увидео сам ту и разлику између енглеског и немачког фудбала. Енглески тренери, за разлику од немачких, не држе састанке, већ нам у петак, пред утакмицу, дају сав материјал на неких десетак, 15 страна. Пред утакмицу онда иде оно њихово: “Come on, come on!” Занимљиво је како сам дошао у Енглеску. Наш тренер је хтео да игра са либером, иако су и тада сви код њих на Острву играли са четворицом у линији, позади. Допао му се мој начин игре. Међутим, после неколико утакмица је Казимира Дејну, највећег пољског фудбалера и мене, пребацио у средину терена.

ГЛАС: Како је било играти у дресу националног тима на опроштају Пелеа на “Маракани” пред 180.000 људи?

СТЕПАНОВИЋ: То јебило незаборавно искуство за мене. Случајно сам добио ЦД са целом утакмицом. Молили смо Мирослава Павловића, који је чувао Пелеа да га пусти да да гол. Хахахаха није хтео, рекао је: “Нећу ја, нек се ј**е, шта ме брига што се опрашта. Нећу да га пустим да да гол, јесте луди!” После сам гледао утакмицу и видео сам да је Пеле и без његове помоћи имао пет шанси. Молили смо Вујадина Бошкова да од Пелеа тражи да нам да касету после утакмице, јер никад у животу нећемо имати прилику више да играмо у таквом амбијенту. Међутим, 2006. године сам сазнао да ће Пеле доћи у Франкфурт. Отишао сам на аеродром да га сачекам, али су ме његови телохранитељи одували за секунд. Ја ипак нисам човек који оставља ствари на пола, па сам отишао до хотела у којем је одседао. Испред је био момак из обезбеђења, који је игром случаја био навијач Манчестер ситија, чији сам ја раније био капитен. Он ме је пустио, а када сам ушао Пеле ми је рекао: “Где си стари пријатељу! Сад ћу ја да позовем Сантос да ти пошаљу снимак.” Нажалост, није ми послао, али сам се у међувремену снашао и добио га од телевизијске куће која је преносила дуел Бразила и Југославије. Заборавио сам да ли сам играо добро или лоше. Колико сам се уплашио када сам добио снимак, спустио сам ролетне и тек онда одгледао меч! Добро сам играо, наместио сам први гол, а утакмица се завршила 2:2.

Цигарете

ГЛАС: Један од Ваших заштитних знакова на клупи, док сте водили мечеве, биле су и цигарете. Јесте ли престали пушити?

СТЕПАНОВИЋ: Престао сам на један јако занимљив начин. Дошла је група дечака из једне школе да гледа моје тренинге. После тренинга сам им одговарао на питања. После свега, њихова професорка ми је рекла да им је било баш лепо, да ће деца дуго памтити све то и додала, да сам ја лично лош пример. Упитао сам је: “Зашто, шта сам лоше урадио?” Она ми је рекла зато што пушим. Тог тренутка сам бацио цигарете и никад више нисам запалио. Било је то негде 1992, 1993. године.

Грешка

ГЛАС: Ваш саиграч и друг Слободан Сантрач звао Вас је када је преузео репрезентацију Југославије. Зашто сте одбили?

СТЕПАНОВИЋ: То ми је највећа грешка у животу. Бојао сам се да ћу му сметати, да ћу ја бити у центру пажње, јер је Сани био миран и тих. Да сам прихватио, вероватно бих добио касније и селекторски посао. Међутим, никад се не зна. Кофер ми је увек спакован. Сваког минута може да се деси да ме се неко сети и позове.

БиХ

ГЛАС: Јесте ли били некад близу клупе селекције БиХ?

СТЕПАНОВИЋ: Јесам, али као Србин нисам могао да преузмем репрезентацију. Звао ме је један и рекао: “Степи, немој да се љутиш, али немаш овде никакву шансу.” Захвалио сам му се.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.