Жељко Петровић за “Глас Српске”: Десетку сам поклонио Марадони

Подгорица, односно тадашњи Титоград одувијек је био специфична средина. Фудбал, односно лопта генерално била је омиљена играчка мангупима који су сањали да заиграју у “плавом” дресу градског мезимчета Будућности, на стадиону “Под Горицом”. Све преко тога била би премија за њих, у том моменту. 

Међутим, њихов плес није остао незапажен. “Велика четворка” устријемила се на најљепше бисере Титограда, Дејана Савићевића, Предрага Мијатовића, Бранка Брновића, али и Жељка Петровића. Хајдук је традиционално нудио највише, али су најуспјешнији били Црвена звезда и Партизан. Ипак, стари лисац Мирослав Ћиро Блажевић капарисао је Петровића, једног од најуниверзалнијих играча свога времена и 18 мјесеци Загреб се дивио маркантном Црногорцу, а након тога он се дивио великом Дијегу Арманду Марадони са којим је дијелио свлачионицу у Севиљи и којем је оставио своју десетку. У интервјуу за “Глас Српске” актуелни тренер Зрињског Жељко Петровић причао је о бројним занимљивим детаљима из богате каријере. Предлажемо да се смјестите и уживате.

- Јесам, ја сам носио број десет и онда сам “морао” да га скинем. Прије доласка Марадоне рекао сам: “Жуља ме... ха­, ха­, хаах. Макни ми ово, да га не бих присилно морао скидати хахахаха” - рекао је Петровић. 

ГЛАС: Како је било играти и тренирати са Марадоном?

ПЕТРОВИЋ: Једно три-четири мјесеца сам играо са Дијегом, био је ту и Иван Заморано, наравно и Давор Шукер. Када је Марадона дошао, постао сам четврти-пети странац. Тешко је било изборити се да играш. Само су тројица странаца могли на терен. Марадона је број један и никад га нико не може надмашити. Нисам био калибар тог играча да коментаришем те мајсторе. Лео Меси је ванземаљац и Кристијано Роналдо, али Марадона је изнад свих. Замислите да се мало више пазио какав би играч тек онда био. У питању је чудотворац са лоптом. Тешко је било тренирати са њим, јер му сви дају лопту. Хоћеш да видиш ту магију. Њему је немогуће било узети лопту без фаула. Свака његова утакмица била је филм. 

ГЛАС: Је л' имате неку анегдоту са легендарним Аргентинцем да нам испричате?

ПЕТРОВИЋ: Давор га једном зове да изађе са нама и он уђе кроз кухињу у ресторан, међутим неко је јавио људима вани. Ми кад смо изашли испред је било три-четири хиљаде људи! Мени је до тренинг кампа требало 10-12 минута, када је он дошао - 45 минута сам се пробијао. Значи сваки тренинг је гледало море људи. Не можеш да дођеш до комплекса од паркираних аутомобила около. Он кад дође, то је сензација, то је невјероватно нешто. Не зову џаба у Аргентини цркве по Марадони. Играо сам тамо и у Чилеу, генерално по Јужној Америци, невјероватно је колико га воле људи. Био је једна громада од човјека. Помагао је свима, али њега су искористили. Не можеш ти свима да помогнеш. Свако је од њега нешто тражио. Тешко је то издржати, психички прије свега. 

ГЛАС: Да се вратимо мало на почетак. У први тим Будућности сте ушли са Дејаном Савићевићем и Предрагом Мијатовићем. Како је било играти са њима?

ПЕТРОВИЋ: Савићевић и Мијатовић су друге димензије. Они су направили велике каријере, искорачили су. Дејо је по мени најбољи играч ових простора, заједно са Сафетом Сушићем. Кад се појавио, био је чудо. Генијалац. Сјећам се његове прве утакмице, мислим да је било против Звезде. Дао је гол за побједу Будућности од 1:0. Сјећам се кад је пробацио кроз ноге голману. Био је незадржив, то је било невјероватно. Родиш се такав, то је био вансеријски таленат. Пеђа ми је кум, он и Гроф Божовић.

ГЛАС: У првом тиму Будућности сте на почетку добили шансу као десни бек?!

ПЕТРОВИЋ: Био сам нападач, десетка, осмица, седмица, али не можеш тако ући у први тим. Играчи су играли по седам, осам, десет година у клубу, јер је мало играча ишло у иностранство. Једино је Тонко Мирочевић из Будућности отишао у Енглеску. То је толико било велико. Прво је требало да играш у свом клубу, па онда напуниш 18 година, па идеш у војску, па опет у свом клубу да нагураш бар четири године стажа. Е, ако си добар онда идеш у “велику четворку”. И то ако имаш среће да ти се отвори позиција. Лига је била невјероватно јака. 

ГЛАС: У том периоду када сте Ви играли за “плаве”, Будућност су водили сјајни тренери Милан Живадиновић и Станко Поклеповић.

ПЕТРОВИЋ: Жива је био стварно специфичан човјек, то је био спектакл кад је он дошао. Био је тренер мангуп. Причао нам је: “Кад немате динара обуците се добро да мисле да имате, а кад имате, боли вас брига, можете како год хоћете”. Тад није било материјала за тренинге као сад, трчало се више него сад на тренинзима. То су били тренери који су објашњавали шта желе од тебе, што прије схватиш, прије упадаш у екипу, постајеш играч. Па незаборавни Шпацо Поклеповић. Кад је он дошао, доживјели смо културолошки шок. Од оних што вичу на тебе, до Шпациног: “Господине”. Био је феноменалан тренер, унио је много новина код нас. Један веома фин човјек. 

ГЛАС: Откријте нам тајну чувеног подгоричког тунела.

ПЕТРОВИЋ: Лако је! Ако је неко био безобразан онда је тунел био кобан за њега. Замислите, не примамо плату по два, три, па и четири мјесеца. Кажу ти: “Људи у фабрици немају плате, шта ви тражите?” Онда кажу: “Ако добијете данас, добићете двије аконтације”. Онда ми у тунелу одмах пријетимо: “Ало, данас враћате лопте назад, немој да вас видимо напријед хахахаха...” Мораш добити, а сваке недјеље играш “на нож” Звезда, Партизан, Динамо и Хајдук, њима је скоро немогуће било узети бодове. Није било лако ни на “Кантриди”, у Сарајеву, на “Тушњу”...

ГЛАС: Да ли је тачно да је млади Жељко Петровић био мало пргав играч?

ПЕТРОВИЋ: Јесам, бога ми, не мало, него пуно. Нисам трпио неправду. Коштало ме то у животу. Као тренер сам много смиренији. Пуно сам пенала платио због пргавости. Нисам могао да избројим до десет... Нисам могао да прешутим неправду, али сам за сваки клуб давао 100 одсто себе и сад је тако кад сам тренер. 

ГЛАС: Како је дошло до трансфера у Динамо, да ли је Ћиро Блажевић највише “кумовао” томе?

ПЕТРОВИЋ: Ћиро је почео те преговоре. Послије њега је дошао Велимир Зајец. Прво су ме питали да ли бих дошао, рекао сам да хоћу. Након пет-шест мјесеци делегација Динама је дошла у Подгорицу и завршили смо посао, прешао сам међу “модре”. Тамо су ме дочекали сјајно. Тако је било све вријеме мог боравка у Загребу. Моји дани у Загребу били су феноменални. Клуб је према мени био суперкоректан. Играо сам тамо са два велика играча, Звонимиром Бобаном и Шукером. 

ГЛАС: Како сте се растали са Динамом, да ли сте “морали” отићи?

ПЕТРОВИЋ: Када је настао проблем у бившој Југославији, Бобан је отишао у Милан, а Шукер и ја у Севиљу. Из клуба су рекли да би штета била да останемо, јер нема више велике лиге. Нико ме није тјерао, нити ми је ико пријетио, ма нико ми ружну ријеч није рекао за 18 мјесеци у Динаму. Чак су навијачи понекад звиждали Бобану и Шукеру, а мени никад. Навијачи, људи у клубу, у цијелом граду били су суперкоректни према мени. 

ГЛАС: Највећи дио играчке каријере провели сте у холандским клубовима, Ден Бошу, РКЦ Валвајку и ПСВ-у из Ајндховена. Зашто је Холандија “мека” за играче са ових простора?

ПЕТРОВИЋ: Холандија прави играче. Тамо је примарно правити и продавати. Они не могу конкурисати великим земљама, да купују готов производ. Немају буџете као у “лигама петице”. Игра се отворено, за публику, а тако мора. Људи морају уживати у фудбалу, а нама одавде тај стил прија. 

ГЛАС: За репрезентацију Југославије дебитовали сте 1990. године против Сјеверне Ирске у квалификацијама за Евро у Шведској па Вас није било до 1997. године. Зашто?

ПЕТРОВИЋ: Био сам поносан што сам дебитовао код Ивице Осима, једног од највећих тренера са ових простора. Да не помињем саиграче, били су невјероватни. Онда сам се вратио на Карлсберг купу након седам година. Никад у животу нисам играо бека, само за репрезентацију. Ту нема бирања позиције, јер су на осталим мјестима играчи који су из Реала, Барселоне, Милана, Интера и осталих врхунских клубова. Мени је са њима одговарало да играм бека, јер сваки пут кад добијем лопту имам три рјешења. Кад се убацујеш исто, добијеш лопту. Што се друге позиције тиче боље да се не гураш, јер не би ни играо. Додуше, изгубио сам реално још једно 50-60 наступа у репрезентацији, нећу о томе. Не желим да дискутујем о томе. Да не отварамо теме, нико ме не “чачка” па нећу ни ја ништа да причам. Нека остане овако. 

ГЛАС: Били сте дио националног тима “плавих” на Мундијалу у Француској 1998. године. Зауставила нас је Холандија, односно пречка коју је погодио Мијатовић. 

ПЕТРОВИЋ: Жалосно је, јер смо имали Холандију са свим тим њиховим звијездама, Денисом Беркампом, Патриком Клајвертом, Јапом Стамом, Филипом Кокуом, Марком Овермарсом... Стварно смо их надиграли у другом полувремену. Остаје највећи жал за Њемачком. Водимо 2:0, згазимо их и онда за 15 минута због мале недисциплине, одиграмо 2:2, зато што не испоштујемо нормалне тактичке ствари. Умјесто да у другом кругу идемо на лакше ривале, можда бисмо стигли и до полуфинала, нас је запала Холандија. То је то што ми са Балкана немамо, што имају озбиљне репрезентације. Једина озбиљна репрезентација са Балкана је Хрватска, која је направила нешто што је тешко поновити. 

ГЛАС: Јесте ли тјешили кума Мијатовића послије свега?

ПЕТРОВИЋ: Ма нееее... Мијат је тад био највећи играч Европе, не само тад, већ четири, пет година у том периоду и то се дешава. Да би добио “Златну лопту” мораш имати и среће. Он је нас и довео на Мундијал у Француску, са 14 голова био је и најбољи стријелац европских квалификација. Фигура број један. 

ГЛАС: Сад сте тренер Зрињског, како је дошло до сарадње?

ПЕТРОВИЋ: Овдје сам знао неке људе још одраније. Вјероватно ме је неко поменуо у причама, ако Зрињском затреба тренер за сљедећу годину. Тако је почела прича. Онда је Давор Шукер на једној утакмици репрезентације Хрватске срео Ивана Беуса и гдје су причали о мени. Давор је рекао да смо нераздвојни једно 30 година, генерално све најбоље. Послије су мене контактирали из клуба и питали да ли бих пристао ако будем слободан. Мој одговор је био потврдан, зашто не бих дошао. Нисам се уопште надао да ће то се десити тако брзо, односно сад. Кад је смијењен тренер, из Зрињског су ме опет звали и тад смо се све договорили. 

ГЛАС: Амбиције клуба су највише. 

ПЕТРОВИЋ: Овај клуб има увијек највише амбиције. Сада ће бити занимљива борба, јак је и Борац, који има седам бодова више од нас, ту је и Вележ, који је направио озбиљну екипу, Сарајево такође... Уз нас ове екипе су се мало одвојиле. Ту је и Широки Бријег, који је увијек пета, шеста екипа. Добро би било и да је Жељо у првих пет, шест екипа, да имамо јачу лигу. Морају се и терени поправити, ВАР да се уведе... Зрињски је направио велики искорак, јер је играо групну фазу Лиге конференције, то је један огроман успјех за све овдје, јер је ово клуб из БиХ. Кад би се десило још који пут да неки клуб то успије или ми да поновимо, то би био невјероватан успјех. Међутим, није то тако лако како се прича. Тежак је пут до тога.

ГЛАС: Ко је фаворит за титулу ове сезоне?

ПЕТРОВИЋ: Не можемо ми себе сматрати фаворитом ако је неко испред седам бодова. Ми ћемо се борити. Спортски се борити, али Борац је фаворит, има лијепу бодовну предност. Међутим, овај клуб је показао доста пута да може. Тешко ћемо поновити прошлогодишњи успјех, али даћемо све од себе да пробамо. 

Гулит

ГЛАС: Тренерску каријеру започели сте 2004. године као помоћник Руду Гулиту у Фејенорду. Какав је иначе Гулит?

ПЕТРОВИЋ: То је топ лик. Има и балканско, европско и суринамско у себи. Воли исте ствари као ми. Он је стварно један од највећих играча свих времена. Поносан сам што сам радио са њим, јер сам гледао у Милан, у којем је он са Франком Рајкардом и Марком ван Бастеном играо, као у телевизор у боји. 

Адвокат

ГЛАС: Током 2014. радили сте као помоћник Дику Адвокату у репрезентацији Србије. Какав је утисак оставио на Вас?

ПЕТРОВИЋ: Никад нећу заборавити како је човјек плакао на опроштају од репрезентације. Неко ко је толико кратко радио са тим момцима, пустио је сузу, не само он, него и многи играчи. Морам ово напоменути, Александар Коларов је био на аеродрому, имао је лет назад у Енглеску. Није хтио да полети кад је чуо да ће Адвокат да оде, одложио је лет, само да би се поздравио са њим. То све говори и о Дику и Коларову. Сјећам се тог тешког момента у хотелу “Хајат”, било је тешко гледати, јер није хтио да узима плату, а ми смо били кажњени. То је био онај дрон против Албаније. Рекао је: “Нећу људима да узимам паре”. Отишао сам за њим. То нам је био први заједнички посао. Тренирао ме је у ПСВ-у, али се никад нисмо дружили, од тада нигдје није хтио да иде без мене. Од тада смо још четири-пет пута радили заједно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.