За нас је то било као финале Лиге шампиона: 30 година од освајања првог Купа Српске

Дарко Пашагић 25.06.2024 09:50

ГРАДИШКА – Република Српска рађала се у тешким, ратним временима са њом и њен фудбал, а златним словима за сва времена остаће уписано да је први освајач Купа била Козара из Градишке, која је у финалу 25. јуна 1994. одиграном на Градском стадиону у Бањалуци пред више од 5.000 гледалаца савладала добојску Слогу послије бољег извођења пенала са 7:6 (у регуларном току било је 0:0).

Мада је тада мало коме било до спорта и фудбала, за то прво такмичење које је започело 3. октобра 1993. године пријавило се 112 клубова (48 у групи Крајина, шест у Посавини, 20 у регији Семберија-Мајевица-Бирач, 32 у Сарајевско-романијској групи и шест у Херцеговини). Фудбалски савез Републике Српске донио је одлуку да се прва два кола одиграју по регијама, а да од трећег, односно од шеснаестине финала, у жријебу буду сви заједно.

Иако је прошло скоро 30 година од освајања првог Купа Републике Српске, сјећања не блиједе међу некадашњим играчима Козаре који су и данас поносни што су се златним словима уписали у историју спорта и фудбала РС.

Један од најзаслужнијих што су Градишчани подигли први пехар намијењен побједнику најмасовнијег такмичења био је голман Драган Скакић, који је бриљирао у полуфиналу, а потом и у финалу.

- Када сам са породицом избјегао из Ријеке доселили смо се у Градишку и веома брзо сам се вратио фудбалу. Иако је рат бјеснио на све стране, редовно смо тренирали, чак смо и почетком 1994. године отишли на припреме у Србију, гдје смо између осталог играли са Партизаном, Земуном, ИМТ-ом, Радом, Моравом из Ћуприје. У екипи је тада владало сјајно другарство, а доласком на мјесто тренера Борчета Средојевића и неколико фудбалера из Борца екипа је добила на искуству - рекао је на почетку Скакић.

Једна за другом падале су препреке, а по његовим ријечима најтежи посао Градишчани су имали у шеснаестини финала.

- У првом мечу смо поражени од Јединства у Брчком са 0:3 и сви су нас већ били прежалили. Међутим, у реваншу смо пружили одличну партију и побиједили Брчаке са 4:0 - наставио је Скакић.

Интересантно је да је у полуфиналу одбранио пенал и постигао погодак, а у финалу прво дао гол, а онда донио и пехар.

- Оба полуфинална сусрета су завршена побједом домаћина по 1:0, а послије реванша у Броду путника у финале одлучили су пенали. У петој серији сам постигао гол, јер сам у оваквим приликама увијек био пети извођач. Послије постигнутог поготка одбранио сам пенал и одвео Козару у финале. Слично је било и тог 25. јуна. Сви извођачи у првих пет серија, међу којима сам био и ја, а онда и у шестој били су прецизни. Тада је лопту на бијелу тачку намјестио капитен Добојлија Зоран Петровић. Прочитао сам његову намјеру, а потом је Саша Вранић постигао гол и почело је велико славље - додао је Скакић.

Те сезоне капитен Козаре био је Миодраг Латиновић, који се пред финале повриједио тако да је у Бањалуци траку носио тада 18-годишњи Синиша Ђурић.

- Имали смо одличну екипу, а која је додатна ојачала када смо током зиме из бањалучког Борца дошли Миле Плавањац, ја и Љубодраг Кукавица Латиновић, који је недуго потом задужио капитенску траку у Козари. Нажалост без њега смо морали играти у финалу - истакао је Ђурић.

Никада неће заборавити тих 90 минута, а онда потом и извођење пенала.

- Иако је био тек почетак љета, температура је била близу 40 степени. Било је практично немогуће играти, али смо знали да имамо велику прилику да уђемо у историју. Играли смо не само за себе, већ и за велики број навијача из Градишке, који је прије утакмице стигао на Градски стадион у Бањалуци. Та утакмица за нас је била као да играмо финале Лиге шампиона, а када смо постали свјесни да смо освојили пехар нашој срећи није било краја - додао је Ђурић.

Један од јунака био је Саша Раца, који је постигао гол за Градишчане у другој серији пенала.

- Била су то веома тешка времена. Рат је бјеснио на све стране, а ми смо живјели за фудбал. Сви смо га практично играли из љубави, били смо група голобрадих младића међу којима је било неколико нешто старијих играча. Сјећам се да сам прву премију у животу добио пред финалну утакмицу и да мојој срећи није било краја. Јутро прије финалног меча посматрао сам како ријеке навијача из Градишке иду према Бањалуци и знао сам, као и сви моји саиграчи, да им се морамо одужити на најбољи могући начин - нагласио је Раца.

Међутим, није баш било лако.

- Слога је имала знатно искуснију екипу и морам да признам да су током 90 минута били чак нешто бољи. Међутим, приликом извођења једанаестераца срећа је била на нашој страни. Када је Скакић одбранио пенал, а потом Вранић затресао мрежу постали смо свјесни да смо освојили пехар и да ћемо ући у историју спорта и фудбала Републике Српске. Када сада све то посматрам са ове временске дистанце, сматрам да смо то и заслужили, јер смо имали стварно добру екипу међу којом је владало сјајно другарство, али и одличну Управу клуба на челу са предсједником Здравком Видовићем, директором Тихомиром Чолићем, те Славком Дуњићем, Браном Јанковићем.... – додао је Раца.

Пут до трофеја

Фудбалери Козаре на путу до освајања првог званичног трофеја у фудбалу Републике Српске прескочили су шест препрека. У прва два кола играло се регионално, а Градишчани су у првој рунди елиминисали Грахово (у првом мечу на гостовању било је 1:1, а у другом су на свом терену славили са 2:0). У другом колу најмасовнијег такмичења Козара је у оба дуела била боља од Младости из Котор Вароша (2:1, 2:0). У шеснаестини финала елиминисано је Јединство иако су у првом мечу у Брчком изгубили са 0:3. У реваншу сјајна партија изабраника Борчета Средојевића и побједа од 4:0. У осмини финала Козара је у првом мечу савладала Младост из Велике Обарске са 3:0, а реванш сусрет на гостовању је прекинут код резултата 0:0 и будући освајач пехара пласирао се у четвртфинале са још шест екипа. Вољом жријеба Градишчани су били слободни, а ривал у полуфиналу био им је Полет. У оба сусрета славили су домаћини са по 1:0, тако да су о путнику у финале одлучили пенали у Броду. Козара је славила са 6:5, а потом и у финалу послије 0:0 савладала добојску Слогу са 7:6.

***

СЛОГА (Д) 0

КОЗАРА 0

(ПЕНАЛИМА 6:7)

Стадион: Градски у Бањалуци.

Гледалаца: 5.000.

Судија: Зоран Шумар (Српско Сарајево).

Жути картони: Пољашевић (Слога, Добој), Вељкић (Козара)

Играч утакмице: Драган Скакић (Козара).

СЛОГА (ДОБОЈ): Нарић, Марковић (од 46. минута Рекановић), Пољашевић, Ерцег, Пешић, З. Петровић, Бјелановић, Јефтић, Радановић, А. Петровић, Марић . Тренер: Раде Васиљевић.

КОЗАРА: Скакић, Вељкић, Чугаљ, Косовић, Раца, Рајковић (од 73. минута С. Чолић), В. Чолић, Думоњић (од 60. минута Вранић), Ђурић, Благојевић, Кукавица. Тренер: Борче Средојевић.

Једанаестерци

Радовановић 1:0

Кукавица 1:1

Рекановић 2:1

Раца 2:2

А. Петровић 3:2

В. Чолић 3:3

Пешић 4:3

Благојевић 4:4

Бјелановић 5:4

Скакић 5:5

Јефтић 6:5