Владимир Дишљенковић за “Глас”: У тунелу сам знао да добијамо дерби

Некадашњи чувар мреже актуелног шампиона Србије један је од ријетких голмана оба велика српска клуба који у “вјечитом” дербију нису примили гол од највећег ривала. Бранио је у пет сусрета, први пут у 117. “вјечитом” дербију који је одигран 3. новембра 2001. године, а резултат је био 0:0. Свој посљедњи дерби Дишљенковић је одиграо 16. октобра 2004. године, био је то 123. по реду, и у њему је  резултат био 0:0. Ипак, најрадије се сјећа 121. дербија одиграног 8. новембра 2003. године на “Маракани”, који су “црвено-бијели” добили са 3:0. Био је то меч у којем се са два гола прославио Никола Жигић.

- Никад нећу заборавити тај дерби. Од самог проласка кроз тунел до изласка из њега, већ смо знали да побеђујемо. Играчи Партизана су спустили главе док су пролазили, на њима се видео страх. Без обзира на то што су играли Лигу шампиона и што су одолели Реалу на “ЈНА” (0:0) неколико дана пре дербија - истакао је Дишљенковић за “Глас Српске” и додао:

- Од кадета нисам примио гол од Партизана, не сећам се да ли сам у пионирима. Нисам бранио пуно дербија, тек пет, уз купове ако се рачунају. Има и једна интересантна прича, кад сам био у Металисту из Харкова. Играли смо на припремама са Партизаном, победили су нас са 1:0. Ја сам бранио прво полувреме, а они су дали гол у другом, ха-ха-ха, тако да ни ту нису успели да ми дају гол. Можда је нека магија у питању, не знам, ха-ха-ха - рекао је Дишљенковић.

ГЛАС: Када сте дошли међу “црвено-бијеле”?

ДИШЉЕНКОВИЋ: Од осме године сам био у Звезди. Прошао сам све селекције, на шта сам јако поносан. Био сам само годину дана на позајмици у Хајдуку са Лиона, требало је да идем на још једну позајмицу, али отворила се прилика са доласком Славољуба Муслина, који је ризиковао и ставио ме на гол. Био је карактеран и храбар, као и Александар Дика Стојановић, тада тренер голмана. Њих двојица су заједно донели одлуку да ме оставе у Звезди и да ми дају шансу. Већ је било договорено да ја идем у Борчу, на још једну једногодишњу позајмицу. Седео сам у клубу, чекао да потпишем папире, кад пролази Муслин и пита: “Шта радиш ту?” Рекох да идем још годину дана на позајмицу. На то ми је рекао: “Каква позајмица, иди доле у карантин, ти остајеш”. Путовао сам на Кипар, где сам био трећи голман.

ГЛАС: За Црвену звезду дебитовали сте против Омоније у Београду у мечу квалификација за Лигу шампиона. Чега се сјећате?

ДИШЉЕНКОВИЋ: Прво, пре утакмице, у карантину, кад сам видео свој број, да ћу почети, нисам могао да верујем. Што се меча тиче, на прву, као нека траума, из те моје прве утакмице сећам се немачког шпица Рајнера Рауфмана, не знам зашто ми је пао на памет. Опасан је био и Веско Михајловић. И наравно, касније из мечева против Бајера из Левекузена, Оливер Нојвил, Улф Кирстен и Зе Роберто су били опасни. Као детету на голу остали су ми у сећању.

ГЛАС: Муслин Вас је одвео и у Украјину, тачније Металург.

ДИШЉЕНКОВИЋ: Није Муслин са мном тамо провео много времена. Али направио је екипу која је тамо освојила треће место. Било је доста младих играча и тај успех се памти. Металург је основан 1996. године, са богатим газдама, великим именима. Био је ту Јаја Туре, Хенрик Михтаријан, Жорди Кројф... Јако лепо искуство, стекао сам доста пријатеља. Украјински фудбал је тада стварно био у великом успону. Много се улагало.

ГЛАС: Узели сте и украјинско држављанство.

ДИШЉЕНКОВИЋ: Пасош сам узео чисто да не бих био странац у екипи. Нисам ја могао, нити узео пасош да играм за репрезентацију Украјине, већ је било пуно странаца у тиму, то је једини разлог. Увек је лакше склонити голмана, него нападача...

ГЛАС: Пут Вас је касније водио у Металист из Харкова. Какве успомене имате из тог клуба?

ДИШЉЕНКОВИЋ: Металист је био клуб са традицијом, Харков је град са милион и по, два људи који воле фудбал. Имали смо велику подршку, добре сезоне, долазили смо до четвртфинала Лиге Европе. Имали смо баш пуно странаца, исто. Јако, јако лепих пет сезона.

ГЛАС: Још 2014. године били су немири у Украјини. Како је Вама било?

ДИШЉЕНКОВИЋ: Већ је била фрка на Криму, у Доњецку. У самом Харкову није, али газда клуба већ је побегао из земље, остали смо без финансија, па је клуб угашен. Покушавају и данас да га врате, штета, јер је Харков јако велики фудбалски град.

ГЛАС: Да ли сте годину дана касније, 2015, били на проби у екипи Крила Совјетов?

ДИШЉЕНКОВИЋ: Да, отишао сам у Холандију, где су они били на припремама, али нисам успео да прођем лекарске прегледе. Имао сам велика оштећења на коленима, проблеме са леђима и једноставно сам донео одлуку да је то крај.

ГЛАС: Шта данас ради Владимир Дишљенковић?

ДИШЉЕНКОВИЋ: Не радим ништа што има везе за фудбалом, покренуо сам неки приватни бизнис, који ми фино иде. Наравно, уз децу сам, возим их, развозим, у улози сам шофера, ха-ха-ха.

ГЛАС: Много контроверзи је било око Вашег опроштаја од репрезентације. Да ли је те 2010. године било и неког сукоба са тадашњим селектором Радомиром Антићем?

ДИШЉЕНКОВИЋ: Преломио сам да хоћу више да играм у клубу, па сам узео пасош Украјине. Влада Стојковић је био доминантан, остали голмани су били сличног квалитета и нисам себе више видео ту. Није било никаквог сукоба са Антићем, који је велики стручњак и не може са њим да се уђе у сукоб.

Падел

ГЛАС: Између осталог, одабрали сте падел као рекреацију и иде Вам добро. Зашто баш падел?

ДИШЉЕНКОВИЋ: Баш пуно бивших фудбалера је падел одабрало као рекреацију. Јако је интересантан. Можда то кретање по терену је разлог. Лепо се дружимо после фудбала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.