Владан Грујић, некадашњи фудбалер Борца, за “Глас Српске”: Могло је и боље, али не жалим

Један је од ријетких са ових простора који се може похвалити да је носио дрес не само Црвене звезде већ и Келна, Аланије, Литекса, да је играо за Лакташе у Премијер лиги, потом у Норвешкој и на Кипру, освојио прву титулу шампиона Републике Српске са Борцем, био првак са Сарајевом и каријеру завршио у Вождовцу. Нешто више од седам година је прошло како је окачио копачке о клин, али без фудбала не може.

- Врло брзо по завршетку каријере почео сам да се бавим послом скаута. Иако сам положио за тренерску Б лиценцу и сматрам да бих се добро снашао у овом послу, посао скаута ме одвукао и волим то што радим. Скаутирам за два клуба у иностранству цијели Балкан, за сада ми добро иде и проналазим се у томе - рекао је на почетку Грујић који је играо и за репрезентацију БиХ, за коју је уписао 24 наступа.

Када из данашњег угла посматра каријеру и пут који је прошао, сматра да је могло и боље, али не жали ни за чим.

- Када видим колико данас зарађују играчи, можда сам могао проћи боље финансијски, али сматрам да сам из себе извукао максимум и да сам добио онолико колико сам заслужио. Задовољан сам оним што сам урадио на свом фудбалском путу и надам се да имам још много тога да кажем, али сада из неке друге позиције - додао је на крају Владан Грујић.

Када је 1988. још као седмогодишњак први пут дошао на тренинг, није ни слутио да ће му фудбал, али и Борац у којем је прошао све селекције, заувијек трасирати животни пут.

- Први тренер ми је био Зоран Смилески, који ме је и неких петнаестак година касније тренирао у сениорском тиму “црвено-плавих”. Као и већини другара који су тренирали са мном, сан је био да заиграм за први тим и то се десило. Било је то негдје 1998. године и из то­г периода ми је у сјећању прва титула шампиона Републике Српске коју смо освојили 2001. године - нагласио је Грујић.

Његове добре игре нису остале незапажене и услиједио је позив са “Маракане”.

- Као клинац сам био ватрени навијач Партизана, а ту љубав ми је пренио отац. Међутим, како одрастате, та љубав постепено блиједи, али без обзира на то, није ми било баш једноставно. Када је дошла понуда Црвене звезде, имао сам малу задршку, али чим сам потписао за “црвено-бијеле”, све се то изгубило. Иако сам потписао на пет година, остао сам у клубу само шест мјесеци, јер је конкуренција била баш жестока. Сјећам се да сам највише времена проводио са Маријаном Марковићем и Бранком Бошковићем са којима сам и данас често у контакту и понекад чак играмо заједно на неким утакмицама ветерана - истакао је Грујић.

Вратио се на Градски стадион и то баш на почетку сезоне, када се играла Прва заједничка Премијер лига БиХ.

- Одмах сам се усталио у екипи, а онда сам бљеснуо на сусрету против сарајевског Жељезничара и сматрам да ми је тај меч много помогао да на крају, када се све сабере и одузме, имам завидну каријеру. Забиљежио сам двије асистенције, којих се и данас радо сјећам. Оба пута стријелац је био Синиша Ђурић. Код првог гола добро сам центрирао и погодио га тачно у главу, а код другог сјећам се да сам долазио из другог плана, дао му повратну лопту, а он на веома ефектан начин погодио мрежу. Тада сам се први пут јавности представио на прави начин и услиједио је позив да заиграм за младу репрезентацију - наставио је Грујић.

Помало неочекивано услиједио је позив из њемачког Келна и веома брзо постао је члан популарних “јарчева”.

- Руку на срце, тек тада сам осјетио шта је прави професионализам и када сада на све то гледам са ове временске дистанце, била је то за мене превелика степеница. Наиме, требало ми је пет, шест мјесеци да се привикнем на тренинге, јер сам практично фудбалски одрастао у сасвим другом амбијенту. И таман када сам ухватио ритам, дошао је нови тренер и то је било то што се тиче Бундеслиге - изјавио је Грујић.

Иако се није наиграо, остала му је јако лијепа успомена из тог периода.

- Када сам дошао, тренер је био Марсел Колер, који је имао стварно, како се каже, “добар нос” да нањуши таленат. Из јуниорског у први тим је прекомандовао Лукаша Подолског, који је већ послије неколико тренинга показао о каквом се фудбалеру ради, а веома брзо је заиграо и за први тим - рекао је Грујић.

И таман у вријеме када је било евидентно да у Келну неће добијати много шанси, услиједила је понуда из Русије.

- Била је то далеко боља финансијска понуда и нисам много размишљао у вези са преласком. Био сам стандардан цијелу сезону, по оцјенама извјештача био један од најбољих у екипи, али, нажалост, нисмо успјели да останемо у лиги. На основу добрих игара добио сам понуду из бугарског Литекса, а тих година клуб из Ловеча био је један од најбољих на Балкану. Са њима сам играо и у тадашњој Лиги Европе, а ривали су нам, између осталих, били Стразбур и Макаби Хаифа. Послије тога сам наступао за Сарајево, са којим са освојио титулу иако ситуација у клубу није била баш сјајна. Ипак, успјели смо на неки квалитет, карактер и амбицију да будемо најбољи - присјетио се Грујић.

Послије тога услиједиле су двије сезоне играња за норвешки Мос, пола сезоне за тадашњег премијерлигаша Лакташе и онда је услиједио одлазак на Кипар.

- Било ми је веома лијепо на Кипру. Прво сам играо за Пафос, у којем са био и капитен, а онда за Арис из Лимасола. Нажалост, ту сам се повриједио и те повреде леђа и ложе уједно су обиљежиле преостали дио моје каријере. Успио сам послије тога да се некако извучем, одиграм још двије и по године у Борцу и када сам мислио да је то крај каријере, појавила се понуда Вождовца, гдје сам наступао још једну сезону - истакао је Грујић.

Насљедници

Владан Грујић има три сина, Милоша, Николу и Јована, а двојица старијих од малих ногу су такође везани за фудбал.

- Милош има 18 година и наступа за Жељезничар Спорт тим у Омладинској премијер лиги, док је Никола годину и по дана млађи и голман је Борца, чак је у неколико утакмица био у записнику сениора. Јовану је тек девет и по мјесеци. Никада их нисам форсирао, али сам увијек био и увијек ћу бити уз њих да их подржим - нагласио је Грујић.

Борац

За Владана Грујића Борац је био и остао највећа фудбалска љубав.

- Ту сам почео, практично и завршио каријеру. И данас, кад могу од обавеза, посматрам мечеве и желим им од срца да ове сезоне постану шампиони. Остаје жал што са “црвено-плавима” нисам освојио Премијер лигу. Били смо на добром путу у сезони 2013/14, када је тренер био Драган Јовић, па потом Винко Мариновић. Тада смо практично играли без новца, ситуација је била јако тешка, али смо успјели да будемо јесењи шампиони. Међутим, прољеће нисмо издржали. Надам се да ће сада Мариновић са овом екипом то успјети - рекао је Грујић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.