Винко Мариновић за „Глас“: Очекујем бољи резултат у Европи

И то у олимпијским годинама. Наиме, прву је освојио са Зрињским 2016. године, када су се најбољи спортисти свијета окупили у Рио де Жанеиру, потом четири године касније са Сарајевом. Тада је требало да се олимпијци окупе у Токију, али су игре помјерене за 2021. годину због пандемије вируса корона. И трећу, за њега и најдражу, коју је приграбио са Борцем уочи Игара у Паризу.

- Нисам уопште о томе размишљао на тај начин, али како сада ствари стоје, ако се настави у овом ритму, на сљедећу титулу ћемо морати чекати четири године. Међутим, не треба заборавити да сам освојио и титулу са Козаром на почетку тренерске каријере. Тада смо били прваци Републике Српске и пласирали се у премијерлигашко друштво - нагласио је Винко Мариновић на почетку разговора за “Глас Српске” и додао да је поносан што је уписан у историју Премијер лиге.

ГЛАС: У сезони која је управо завршена освојен је један трофеј, а замало је побјегла дупла круна. Како је оцјењујете?

МАРИНОВИЋ: Била је веома тешка, али успјешна. На њеном почетку смо зацртали да ћемо се до краја борити за освајање титуле и Купа. Приграбили смо титулу, што нам је био и основни циљ. Ето, имали смо и прилику да узмемо пехар и у Купу, али смо заустављени на посљедњој степеници.

ГЛАС: Почетак сезоне донио је неочекивано много проблема. Да ли сте тада мислили да се може доћи до циља?

МАРИНОВИЋ: Било је турбулентно од почетка припреме. Требало је бројне играче уклопити, припремити...  Дошао је веома брзо и наступ на европској сцени против бечке Аустрије, а током припрема на Златибору имали смо проблема са повредама Дамира Хреље, Александра Субића... По доласку на први меч са Аустријом голман Бојан Павловић је морао на операцију слијепог цријева, у реваншу се повриједио још један чувар мреже Никола Ћетковић. Потом је одмах услиједио стартни пораз од Жељезничара. Много лоших ствари се издешавало на почетку сезоне, али су онда ствари кренуле како треба. Клупско руководство је брзо реаговало и довело голмана Милана Мијатовића, касније и Марка Милошевића, почели смо да остварујемо и одличне резултате и ствари су полако дошле на своје мјесто, али морам признати да је било веома тешко. Поготово је био захтјеван други дио, јер смо наступали на два фронта, а не треба заборавити да смо у четвртфиналу, полуфиналу и финалу играли двомече.

ГЛАС: Клуб је у сезони афирмисао доста играча. Реците нам нешто о томе. 

МАРИНОВИЋ: У екипи смо имали пет играча до 21 године који су дали несебичан допринос освајању титуле. Сигурно су они будућност Борца, али и фудбала на овом простору.

ГЛАС: Шта је било пресудно у борби за титулу?

МАРИНОВИЋ: Послије првог пораза од Жељезничара није било лако. Међутим, од те утакмице напредак из кола у коло био је све видљивији. Отишли смо на зимску паузу са седам бодова предности и потом смо наставили са низом без пораза који је трајао 26 утакмица, 22 у првенству и четири у Купу. Та серија је била пресудна за коначан пласман. Не смијем заборавити да смо имали хомогену екипу. Играли смо тимски, о чему говори и податак да је у нашим редовима чак 17 играча постизало голове у првенственим мечевима.

ГЛАС: У првом мандату на клупи Борца 2014. и 2015. провели сте годину и седам дана. Сада се можете похвалити да сте тренер са најдужим стажом у континуитету на клупи Бањалучана откако овај клуб наступа у Премијер лиги. Други мандат сте започели 28. августа 2022. године, а послије тога сте чак два пута продужавали уговор. Колико Вам значи та подршка клупске управе?

МАРИНОВИЋ: Наравно да ми значи пуно, као и цијелом стручном штабу. Од почетка свог мандата у Борцу, у који сам дошао заједно са Данимиром Милкановићем са којим сарађујем већ седам година, још из времена када сам био селектор младе репрезентације БиХ, сам се трудио као и сви остали чланови стручног штаба да пружимо максимум и да њега извучемо и из играча. Прошле сезоне смо били други, сада смо прваци и играли смо финале Купа, и сматрам да смо успјели да урадимо много. Тај континуитет на клупи сигурно је много помогао у остваривању добрих резултата.

ГЛАС: Времена за одмор је јако мало. Реците нам нешто о плану припрема.

МАРИНОВИЋ: Прозивку смо заказали већ за 10. јун, тако да ће фудбалери имати практично само двије седмице за одмор. Већ 17. јуна идемо на припреме у Словенију, тачније у Зрече, гдје остајемо 12 дана и за то вријеме би требало да одиграмо три пријатељска сусрета. Потом се враћамо за Бањалуку, гдје настављамо са припремама за европску сцену. Сигурно нас очекује и буран прелазни рок. Биће и долазака и одлазака, али је о томе још рано причати. Најважније је да ће костур екипе остати на окупу.

ГЛАС: Да ли Борац може направити искорак на међународној сцени као што је то прошле сезоне урадио Зрињски?

МАРИНОВИЋ: Ранија искуства могла би да буду адут за наредна искушења. Наиме, не треба заборавити да је ово пета узастопна сезона у којој Борац игра на међународној сцени и да је у тим претходним утакмицама стицао искуства, која би сада требало да преточи у дјело. Међутим, много ће зависити и од форме, жријеба. Једно је сигурно, да ћемо дати све од себе да остваримо што бољи резултат.

ГЛАС: Колико је лакше бити тренер некоме ко иза себе има успјешну каријеру као играч?

МАРИНОВИЋ: То не мора ништа да значи. Међутим, добра је ствар да, ако сте били играч, касније у тренерском послу код својих фудбалера лакше уочавате неке недостатке, лакше са њима комуницирате. Сматрам да добар тренер мора да прати модерне трендове, јер фудбал крупним корацима граби напријед и без свакодневног усавршавања нема ни доброг стручњака.

ГЛАС: Да ли је било лакше бити врхунски фудбалер у времену када сте Ви  играли или сада?

МАРИНОВИЋ: Тада се далеко више тренирало, а сада се у фудбал доста умијешала наука и технологија. Тренажни процеси сада захтијевају много анализе и припрема, више се заједно са играчима бавимо тим питањима. Све те чињенице су унаприједиле фудбал, али и играче, којима је сада знатно продужена каријера. Наиме, сада врхунски играчи пружају сјајне партије и када су близу истека четврте деценије живота, што је некада било незамисливо.

ГЛАС: У играчкој каријери оставили сте дубок траг играјући за Козару, Борац, Црвену звезду, Жерминал Бершот, Лакташе. Чега се сјећате из тог времена?

МАРИНОВИЋ: Тешко је то све издвојити на мало простора. Са Црвеном звездом сам освојио дуплу круну и три пута Куп Србије, са Лакташима сам био првак Републике Српске и најбољи стријелац Прве лиге. Козара је клуб у којем сам направио прве фудбалске кораке под тренерском палицом Велимира Сомболца који ме је обликовао и као играча и као личност. Незабораван је период и у Борцу, а нарочито у Белгији, гдје сам провео четири године и тек при истеку уговора сам доживио једину озбиљну повреду. Радило се о отвореном прелому ноге, али, срећом, све је прошло у најбољем реду, јер сам послије тога играо још пет, шест година на домаћој сцени.

ГЛАС: Остали сте упамћени као стријелац првог гола за Црвену звезду на европској сцени послије окончања рата на простору бивше Југославије. Шта Вам је значио тај погодак против шкотског Хартса?

МАРИНОВИЋ: Нисам о том голу никада размишљао на тај начин, али ми је драго што сам и на тај начин остао уписан у историји Београђана. На полувремену утакмице сам размишљао како да дођем у ситуацију да дођемо до гола. У глави сам покушао да се максимално концентришем и успио сам да послије корнера будем највиши у скоку и закуцам лопту у мрежу Шкота. Тај погодак нам је значио и пролаз даље, јер је у Београду било 0:0, а тамо на крају 1:1. Потом смо избацили њемачки Кајзерслаутерн и заказали двомеч са Барселоном у осмини финала Купа побједника купова. Играо сам у тој првој утакмици у Шпанији, гдје смо повели поготком Братислава Живковића и касније смо поражени са 1:3. Тај меч ћу заувијек памтити, јер сам у 88. минуту добио други жути картон, односно црвени и то ми је било једино искључење у каријери. Барса, коју је тада са клупе предводио Боби Робсон, а помоћник му био Жозе Мурињо, је освојила ово такмичење, а како и не би када су у тој екипи, између осталих, играли Витор Баија, Серхи Ферер, Гвардиола, Ђорђе Попеску, Ђовани, Луис Енрике, Фиго, Христо Стоичков, Роналдо, а на клупи је био Роберт Просинечки.

ГЛАС: У тој Вашој генерацији Звезде играо је велики број играча који се данас баве тренерским послом. Шта је био разлог да се одлуче за тај корак?

МАРИНОВИЋ: Мислим да је то генерација која има највише тренера. Овим послом се баве: Зоран Његуш, Дејан Станковић, Ненад Ванић, Ненад Сакић, а тренерске лиценеце имају и Перица Огњеновић, као и Горан Ђоровић, који је једно вријеме био и асистент у репрезентацији Србије. Били смо добра генерација на терену, а изгледа да имамо и доста успјеха као тренери.

Млада репрезентација

Винко Мариновић се може похвалити и да је од марта 2017. до децембра 2019. био селектор младе репрезентације БиХ.

- Да није било тако, можда бих освојио још коју титулу на домаћој сцени. И као селектор сам остварио неколико запажених резултата, од којих је сигурно највреднија побједа над Португалијом за коју су тада, између осталих, играли Жота, Рубен Дијаш, Рубен Невеш, Жоао Феликс... У мом мандату селектор А репрезентације био је послије Мехмеда Баждаревића Роберт Просинечки, са којим сам имао одличну сарадњу. Поносан сам што је много младих репрезентативаца већ тада заиграло са А тим - рекао је Мариновић.

Велика част

Из своје богате фудбалске каријере Винко Мариновић је издвојио један моменат, који се десио 16. децембра 1998. године у шпанској Ла Линеи де ла Консепсион.

- Наредне, 1999. године Барселона је славила вијек постојања и већ тада је увелико одигравала пријатељске утакмице са пријатељским клубовима, међу којима је била и Црвена звезда, чији сам дрес тада носио. Имао сам част да у тој утакмици будем капитен тима и да предводим Београђане у дуелу са тимом на чијој је клупи тада сједио Луј ван Гал - истакао је Мариновић.

Први трофеј са Борцем

Иако је у Борцу провео четири године као играч и сада уз два мандата скоро три  и по тренер, Винку Мариновићу је недавно освојена титула први трофеј са овим клубом.

- Био сам члан генерације Борца која је 1992. године постала освајач Митропа купа, али са екипом нисам путовао у Фођу због административних проблема, тако да ми је ово први трофеј са клубом из Платонове. Очекујем да их буде још - нагласио је Мариновић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.