Утисци дописника “Гласа” након боравка на Мундијалу: Није највећи спектакл, али није ни траума

Једноставно, мислио сам на чињеницу да се први пут шампионат свијета игра у једном граду, да су сви стадиони у кругу од 50 километара, да ћу гледати двије утакмице дневно, да ће Србија бар у четвртфинале, уз обавезно али...

Е, то обавезно “АЛИ” сам додавао због тога јер ми је неки “црв изнутра” стално говорио да Катар нема фудбалску традицију, да то што бих ја желио може само у Енглеској, Њемачкој, Француској, Шпанији или Италији...

Чак, и када је у питању пласман Србије било је оно наше “само да прођемо групу”, па је послије све могуће. Сви знате како смо прошли, закуцани на зачељу групе, без побједе, са “изгубљеним Пиксијем”, таблоидним причама о сексуалним аферама унутар репрезентације...

Највећи дио Мундијала је готов, на одласку закључујем да нисам видио највећи спектакл икад, мада ћу заувијек памтити фантастичне навијаче Аргентине који кад Меси промаши пенал против Пољске наредних 15 минута пјевају само “Меси, Меси, Меси”....

Памтићу и симпатичне лажне Бразилце, знате већ на кога мислим, локалне Индусе, Пакистанце и остале раднике који су док траје Мундијал кору хљеба зарађивали тако што су попуњавали трибине велелепних стадиона и имали задатак да свијет види слику попуњених трибина.

Посебно ћу памтити волонтере који са мегафона усмјеравају навијаче из метроа према стадионима и обрнуто: “Метро  тхис њаџ” и даље одзвања у глави, али на неки посебно симпатичан начин, јер се већина волонтера баш уживјела у улогу.

Најважније је да волиш посао који радиш, али и да си мало луцкаст, прокоментарисао је један колега и на најбољи начин описао колико је тешко и лако стајати 12 сати и понављати једну исту реченицу.

О раскошу сам већ писао, тамо гдје има пара све је могуће, па и канали као у Венецији у једном тржном центру или клизалиште, док је напољу 30 степени...

У раскош спада и стадион од бродских контејнера “974”, нешто најоригиналније што се могло видјети у Дохи. Кажем могло јер је одмах послије побједе Бразила против Јужне Кореје (4:1) кренула демонтажа. Остаће само супер луксузни хотел “Риксос” са лијеве стране у којем је била смјештена репрезентација Србије и сви пријатељи, породице и ко све још, као и сјајна плажа.

Нажалост, на том стадиону Србија је поражена од Швајцарске (3:2), али опет ми је некако најдражи од свих осам, мада су “Лусаил”, на којем ће се играти финале или “Ал Бајт”, гдје је отворен Мундијал - свемирски бродови усред пустиње....

Не знам да ли је неко избројао да ли је заиста било 974 контејнера, број је позивни за Катар (или само ми Срби не вјерујемо на ријеч), али волио бих да ми у Србији имамо нешто слично и да се наравно зове “381”.

Видјећемо гдје ће завршити, с обзиром на то да је ФИФА расписала конкурс и да ће нека од сиромашнијих чланица добити стадион на поклон.

До краја Мундијала остало је још осам дана - ко год да освоји трофеј биће заслужено јер је пут до свјетског трона тежи него икад.

А онда ћемо сви једва чекати нови оригинални Мундијал - са 48 репрезентација, 2026. године, у САД, Канади и Мексику.

Највише учесника у историји, 16 група по три, двије утакмице, двије селекције иду даље и одмах нокаут фаза - од шеснаестине финала. На први поглед обећавајуће, не само за спектакл, него и за Србију и за тај “проклети” други круг.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.