Славиша Стојановић, некадашњи тренер Црвене звезде, за “Глас”: Добио сам двије плате за цијелу сезону

Србин, поријеклом из околине Власотинца, који је готово цијелу каријеру играчку и тренерску градио у Словенији, имао је само један задатак - да прекине доминацију највећег ривала и врати титулу на “Маракану”. Навијачи у почетку нису имали повјерење у новог тренера, али нису имали ни пуно избора, стали су уз њега и његове изабранике. Можда најјаче него икад прије. Жеља за титулом, реално, била је јача од било каквог осјећаја да је то та сезона. Међутим, Стојановићева умјешност, карактер играча и нека невидљива рука судбине водила их је до, како искусни стручњак у интервјуу за “Глас Српске” рече, најемотивније титуле у историји великана са стадиона “Рајко Митић”. Титуле коју је чекао “цијели свијет”. Титуле, коју је освојила група играча која није имала “ништа”, а узела је све. Како? Ако пажљиво будете читали схватићете...

- Нећу да кажем да нисмо имали ништа, али буквално је било веома мало. Ја сам добио две плате за целу шампионску сезону. После сам добио све остало. Пред крај су почели давати некакве премије. Играчи су прихватили чињеницу да нема пара, да смо сами. Исказали су жељу, да без обзира на све, морамо да будемо први. Нема пара, нема услова, али дошли смо да будемо прваци. Ишли смо на припреме у Словенију и сад Драган Мрђа је ту мало затезао око доласка, док му се не исплате неке паре. Остали играчи долазе код мене и кажу ми: “Требамо га!”. Рекох: “Знам, убедите га да дође.” Онда они смисле причу да га један менаџер чека у Словенији, да ће га пратити целе припреме, али да је чуо да је повређен. Нејц Печник се лажно представио преко телефона да је тај менаџер. Каже њему Мрђа: “Не, не, сад сам добро.” Долази Мрђа стварно за два дана. После сваке утакмице, они њега назову из друге собе: “Идеш у Јапан, пратимо те и то.” И та прича је остала до прославе титуле, Мрђа није знао да је фора у питању. Печник узима микрофон на прослави и каже Мрђи: “Ја сам тај менаџер који ти је обећао Јапан”. Овај је полудео. И шта је судбина, Мрђа је стварно после два месеца добио ангажман у Јапану, па је онда он назвао Печника: “Шта је, мангупе, ја сам у Јапану, а где си ти?”. После је и Печо отишао у Јапан.

ГЛАС: Имали сте сјајну атмосферу у екипи, групу момака који су вукли једни друге.

СТОЈАНОВИЋ: То је било нешто невиђено. Не знам да ли ћу икад више имати прилику да радим са таквом групом и у таквој атмосфери. Можда је и Гроф Божовић имао такву хемију у екипи. Оно је стварно било чудо. Шта год треба, ту смо били једни за друге. Играчи између себе су делили. Од фелге за гуме, брисача, до “ево ти 500 евра”. Бринуло се за све. Свлачионица се реновирала у то моје време. Момци су дошли на идеју да је реновирају. Рекао сам: “ОК људи, само је нацртајте како желите и реците шта вам треба”. То је Џони (Никола) Мијаиловић све организовао. Сви смо скупили паре које смо дали за то реновирање. Чак су и два попа дошла да то освештају. Било је смеха, улазим у свлачионицу, кад су били попови, кад тамо први Дејан Келхар и Печник. Рекох: “Шта вас двојица радите на освештавању?”. Они кажу: “Шефе, као сви остали, тако смо и ми ту”. Имам кристално сећање на то.

ГЛАС: Колико сте били у току са акцијом - градови чекају титулу?

СТОЈАНОВИЋ: Константно смо то добијали, на дневној бази, мејловима, поштом, преко ПР службе. Била је лепа атмосфера, буквално је цео свет чекао титулу. Имао сам другаре из Дубаија, који су били у Африци, код неких племена у Нигерији, па су их снимали док певају химне, држе наше заставе. Свега је било.

ГЛАС: Милош Нинковић сигурно је био један од предводника у свлачионици?

СТОЈАНОВИЋ: Кад је Нине добио дете били смо на припремама. Долазимо са тренинга, спрема се славље. Прву ноћ је било лудило. Другу ноћ Нине долази код мене у собу и каже: “Шефе, ови ће опет славити, боље ја да бежим за Београд да немају основу.” Оде он ујутро за Београд и вратио се за два дана.

ГЛАС: Шта је по Вама била прекретница на путу до титуле те сезоне?

СТОЈАНОВИЋ: Дерби је био прекретница. Тад људи нису хтели да гледају реално ствари, ни новинари, ни нико. Не знам да ли су то намерно радили, али чињеница је да сам дошао 12. дан припрема. Рикардо Са Пинто је почео и дигао руке након седам дана. Прикључио сам се екипи, нисам одрадио припреме. Све је било збрда-здола, тако су играчи долазили. Од самог почетка су били Ненад Милијаш, Никола Мијаиловић и Нине. Сви остали су после долазили, али били су неспремни. Пуно тога смо радили у ходу.

Папарацо лов

ГЛАС: С чим се још суочава један тренер Црвене звезде, поред онога што сви видимо?

СТОЈАНОВИЋ: Ухватио сам једном папараца. Три дана мајстор чами испред моје куће на Сењаку. Чека иза канте. Видео сам га...Први дан се правим Тоша, као не видим га, други дан му махнем, трећи дан му кажем: “Брате, јеси гладан, жедан...Веруј нећеш ништа видети, нико неће ући, нико неће изаћи”. Невероватно.

Кад смо победили дерби, дошли смо Партизану на бод минуса. То претходних неколико година није био случај. Увек је Партизан с почетка правио и чувао разлику. Много је важан био тај дерби, био је страшан притисак пре утакмице. Знам да смо играли у Нишу, доле су се дешавале чудне ствари. Поништен нам је чист гол. Завршено је 1:1. Абиола Дауда је дао гол, а Нинковићу је пукла глава, зарадио је 12 копчи. Александар Ковачевић је повредио колено. Онда смо од тог дербија до оног на ЈНА заредали све победе.

ГЛАС: Нинковић је повријеђен хтио да игра тај дерби?

СТОЈАНОВИЋ: Нине је требало да потпише да ће играти на властиту одговорност. Како се потрефило да он главом баш асистира за аутогол. Кацига, коју је носио дала је неки фелш. Да је није имао, питање је како би лопта отишла. На истој страни је пао и Бајернов чувени аутогол. Слична варијанта.

ГЛАС: Та титула након шест година доминације Партизана посебно је драга навијачима Црвене звезде?

СТОЈАНОВИЋ: То је једна од најемотивнијих Звездиних титула, сигурно. То је прекретница била. Можда би и навијачи дигли руке да нисмо успели. Били су на ивици, никако Звезда није успевала да освоји пехар првака.

ГЛАС: Нисте се баш прославили у јесењој полусезони, али и она је имала меч за памћење.

СТОЈАНОВИЋ: Једна од битнијих утакмица била је последња на јесен пред паузу, против Војводине. Мики (Милијаш) промашио пенал, Мрђа нас је извукао. Тежак меч, они су водили. Марко Николић је био тренер Новосађана, а већ је знао да прелази у Партизан, имао је све договорено и то му је био додатни мотив против нас, али извукли смо се.

ГЛАС: Дошли сте на пола припрема, колико је играча стигло на Ваше инсистирање?

СТОЈАНОВИЋ: Рекли су ми можеш да доведеш једног свог играча. Печник је био мој избор. Прво питање било је: “Ко је то?”. Био сам помало зачуђен, јер је Печо ипак репрезентативац Словеније, играо је за Крила Совјетов, Шефилд Венздеј, Национал, Спарту из Прага. Имао је озбиљну каријеру. Све у свему ишао сам у велики ризик јер се Нејц вратио после једне тешке повреде коју је зарадио на Мундијалу 2010. године. Међутим, знао сам какав је играч, пошто сам му већ био тренер у клубу и репрезентацији. Само сам молио Бога да се што пре спреми.

ГЛАС: Јесу ли постојали неки “знакови поред пута” који су Вама указивали да ћете узети титулу?

СТОЈАНОВИЋ: Припреме у Словенији. То је био први корак. А након победе у Новом Пазару осетио сам да је то то. Тад смо већ дубоко закорачили на путу ка трофеју. Ми смо први у пет сати, Партизан је бод иза нас. Немаш право на кикс. Остало је седам утакмица до краја. Сећам се, враћамо се из Суботице, а Партизан кући игра против Војводине. Ми добили горе 2:1 на ужасном терену. Враћамо се бусом и пратимо шта се дешава на “ЈНА”. Партизан води. Улазимо лагано у Београд, 85. минут је тамо. Столе економ каже - “Људи, пенал за Војводину!” Фрка, ми сви на ногама. Пролазимо Газелу, долазимо скоро до Аутокоманде. Воша дала гол - 1:1. Аутобус се тресе, љуља лево-десно, цела екипа скаче. Не смемо сад поред “ЈНА” проћи, љути “гробари” излазе са стадиона. Ми смо ишли около бусом до “Маракане”. Тад смо побегли на четири бода, онда су они у Крушевцу киксали и већ је било плус шест за нас. Са том предношћу смо ушли у дерби на њиховом терену.

ГЛАС: Како памтите тај дерби у којем сте поражени на “ЈНА”?

СТОЈАНОВИЋ: Ни дан-данас не смем да гледам ту утакмицу. Никад је нисам погледао, просто не могу. “Пождерала” ме је, два пенала смо промашили, толико шанси, невероватно. Да смо дали само један тај пенал - размонтирали би их. Били смо у таквом залету, тако добро смо играли. И онда Никола Дринчић узме и мајсторски погоди. У 89. минуту исто, Мрђа поред аут-линије са лоптом. Говорим му: “У корнер, у корнер...!” Он прође клупу, и враћа се назад, ови га јашу, чист фаул, ал Милорад Мажић пушта. Мирослав Вулићевић и Дринчић га стишћу, праве фаул, узимају лопту. Вулићевић долази, центрира и Никола Којић даје гол. Бајко (Бобан Бајковић) кренуо корак напред, враћа се и лопта уђе у малу мрежу. После те утакмице, добио сам једно писмо, које имам и дан-данас кући. Пуно псовки: “Немаш појма, поломићу ти кости, кретену...” Још се и потписао господин...Хоћу још нешто да кажем. Кад смо кренули на тај дерби, “рикнуо” нам је аутобус и гурали смо га, цела екипа. И онда се сетим утакмице кад сам био селектор Словеније. Исто нам “цркао” аутобус пред меч у Норвешкој и изгубили смо у последњој минути. Свирао је судија пенал и Јон Арне Рисе даје гол Јану Облаку на његовој првој утакмици. Сетио сам се тога, реко: “Неће ваљда опет малер”, кад оно..., ал добро дали смо два гола.

ГЛАС: У Европи нисте имали среће, зауставио вас је украјински Черноморец?

СТОЈАНОВИЋ: Потцењивачки се гледало на Черноморец, који је те сезоне ушао у групу Лиге Европе, а коју је касније и прошао. Били су добра екипа. Тамо нас је судија осакатио. Милијаш је промашио пенал у реваншу. Да га је Мики дао, могли смо проћи...

ГЛАС: Неколико пута сте са трибина гледали мечеве Црвене звезде након тренерског мандата.

СТОЈАНОВИЋ: Одувек сам имао жељу да одем на трибине са обичним људима да гледам утакмицу. Мени није био проблем да купим карту и погледам меч. Са другарима сам гледао.

ГЛАС: Очекујете ли ускоро неки посао?

СТОЈАНОВИЋ: Волео би неки клуб преузети. Реалан сам, калибар наших, односно тренера сличних мени је такав да не могу да добијем репрезентацију која ће направити чудо. Увек ћеш добити селекцију која се нешто мучи, бори, где је више пораза него победа.

Израел

ГЛАС: Занимљива искуства носите из Израела.

СТОЈАНОВИЋ: Свака жена у Израелу служи две године војску. Играо сам са Летонијом тамо, два пута са Домжалама, од оних који раде у хотелу, мало је људи који су конобари, особље, сви су чланови Мосада. Сви су обучени. Кад смо били са Домжалама у Тел Авиву у обезбеђењу су нам биле две даме, под пуном борбеном спремом. Некад су чланови Мосада били у црним оделима, а данас су инфилтрирани у маси и не можеш их препознати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.