Рајко Јањанин, стријелац култних погодака у дресу Звезде, за “Глас”: Још памтим Марадонину честитку

Карловчанин који је из свог града отишао у загребачки Динамо, а сањао је сводове највећег стадиона на овим просторима, београдске “Маракане”. Никад то није крио и то је знала цијела земља. А судбина је уредила да баш из редова једног од највећих Звездиних ривала, Динама, директно дође у Београд. Оставио је траг, био је фи­н дечко с префињеном техником којег је публика вољела. А на њиховим вибрацијама он је плесао у великом стилу против највећих. А већег у то доба од Дијега Арманда Марадоне није било. Тај чудесни Аргентинац запањио је “Маракану” вјероватно “најмајсторскијим” голом који је тај стадион видио. Међутим и највећи је тада скинуо капу и честитао једном Звездином играчу, баш том мајстору из Карловца - Рајку Јањанину, који у исповијести за “Глас Српске” признаје да се и дан-данас јасно сјећа тог момента.

- Имали смо посљедњи напад под јужном трибином. Судија је одсвирао крај. Ишао сам према тунелу и један фотограф ми је рекао да ме Марадона чека. И стварно, Дијего ми је пружио руку. Овај је то усликао, а они који су га разумјели су рекли да ми је честитао на игри и головима - рекао је Јањанин.

ГЛАС: Те сезоне то није био први окршај Црвене звезде и Барселоне.

ЈАЊАНИН: Ми смо прије те утакмице, уочи почетка сезоне играли већ против Барсе на једном турниру у Овиједу. Марадона је тек дошао на “Ноу камп”. Играли су и Спортинг Хихон, који је тад водио Вујадин Бошков, домаћин Овиједо, Барселона и ми. У полуфиналу смо побиједили Барселону с 1:0. Бошко Ђуровски је дао гол на моју асистенцију. Добру су екипу имали, али нису били ништа специјално. То нас је и коштало елиминације. Нисмо их потцијенили, али мислили смо да нећемо имати пуно проблема. Мада је Марадона био чудо, феномен.

ГЛАС: Има та чувена анегдота с тренинга Барселоне дан пред утакмицу. Шта се тачно дешавало?

ЈАЊАНИН: Дан прије утакмице имали смо тренинг у пет. Видјели смо да је дошло пуно публике на помоћни терен. Никад их није било толико. На пола тренинга сви су отишли. Тада смо схватили да су дошли да гледају тренинг Барселоне на главном терену, да виде Марадону. Видимо ми да нас нико више неће да гледа. И тада је Шеле (Милош Шестић) рекао тренеру Гојку Зецу да прекине наш тренинг, да идемо и ми гледати Барсу. Тако је и било. Сви смо отишли да видимо како тренира Барселона. Сјећам се Марадона је на 16 метара поставио лопту и погодио је пречку па је отишао на други гол и поново је погодио пречку и радовао се. Тад сам схватио да је добио опкладу с једним саиграчем. А сјећам се исто послије тог тренинга да су одмах дошли да га загрну. Никог другог нису, само Марадону. Био је 10. мјесец, да се не смрзне, пазили су га.

ГЛАС: Инспирисале су Вас велике утакмице. Бенфици сте “спаковали” три комада у моменту када су водили с 2:0 на “Маракани”.

ЈАЊАНИН: Увијек то говорим, више сам волио асистирати, али тако се погодило с тим головима и тако ме памте. Бенфици сам, од та три, дао два гола из пенала, али гледајте лако је било играти с Милошем Шестићем и Сулејманом Халиловићем.

ГЛАС: Никад нисте крили да сте навијач Црвене звезде, а ипак из Карловца сте прешли прво у Динамо.

ЈАЊАНИН: Да то се знало па и кад сам дошао у Динамо они су знали да волим Звезду. Никад нисам имао неки проблем због тога. Иначе, ишао сам и на неке Звездине утакмице, против Ференцвароша, Тотенхема... Што се тиче преласка у Динамо, Карловац је имао сарадњу са Загрепчанима па сам због добрих односа два клуба прешао на “Максимир”, иако сам прије тога требао прећи у Звезду. Да кажем и то, кад сам играо у Карловцу, имао сам Звездину слику у свлачионици. Једном је Иван Ђалма Марковић, који нам је био тренер у Карловцу, довео Гојка Зеца с којим је био добар у свлачионицу. Он се упознао с нама. Тада је овај видио слику и питао ме да ли навијам за Звезду, потврдио сам и када сам прешао на “Маракану” пар година послије Зец ми је био тренер у Београду. Сјетио се те ситуације из Карловца.

ГЛАС: Чини се ипак да Вам “Маракана” није могла измаћи. Међутим, да ли је тачно да Вас је и Анте Биће Младинић желио у Хајдуку?

ЈАЊАНИН: У љето 1980. године прешао сам у Звезду, а стварно је мало недостајало да пређем у Хајдук. Био сам клинац, играо овдје у Карловцу. Мој први тренер Бранко Чавловић замолио је Бићу, који је био селектор омладинске репрезентације, да ме позове на једно репрезентативно окупљање у Макарску и тако сам запао за око “великој четворци”. Кад је Младинић постао тренер прве екипе Хајдука хтио ме је довести на “Пољуд”, али сам већ све договорио са Звездом.

ГЛАС: У Звезди Вас је тренирао и Бранко Станковић. Како памтите популарног Амбасадора?

ЈАЊАНИН: Сад ћу вам испричати. У хотелу “Ружа” у Мостару смо славили титулу. Требао нам је бод у Мостару против Вележа, то је била је сриједа. Успјели смо. Рајко Митић је био вођа пута. Пижон Петровић је питао Рајка да попијемо пиво и овај нам је дозволио. Међутим, долази Бата Стане (Бранко Станковић) и пита: “Шта је ово, какво пиво. Имамо Партизан у недјељу?!”. Митић, који је Станета звао Балија, је рекао: “Дај Балија па прваци смо, нек се момци мало опусте”. Овај није хтио ни да чује. А има и још једна анегдота. На једној турнеји Сребренко Репчић и ја били смо цимери. Куповали смо сувенире. Биле су то чаше које су изгледале као да у њима има пића, као да су пуне коњака. Бата Стане нам је долазио у собу у контролу. Видио је ту чашу и каже: “А, пијете”. Тек послије је схватио да је сувенир у питању.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте и Ви једном били жртва Станковићеве тактике?

ЈАЊАНИН: Да, једном смо играли са Динамом и били смо у хотелу “Интерконтинентал”. Дуле Савић се вратио из војске гдје је био са динамовцем Пером Бручићем у Љубљани. Отишао је да се види с њим. Ја сам тад стандардан био. Враћа се Дуле прије ручка и каже Станету: “Сад сам био код њих, Бручић ће ићи на Пижона, Срећко Богдан ће на мене, а Ђемо Мустеданагић ће на Рајка.” Размишља Стане и каже: “Ма ми ћемо њих за***ати и нећемо ставити Рајка”. И тако испадох ја из прве екипе. Сви смо се насмијали на то и стварно сам ја остао ван екипе.

ГЛАС: Гдје сте посебно вољели играти?

ЈАЊАНИН: Волио сам играти на “Грбавици”. Фасцинирале су ме оне дрвене трибине тамо.

ГЛАС: Шта ради данас Рајко Јањанин?

ЈАЊАНИН: Већ 30 и кусур година живим у Грчкој. Радим као тренер. Водио сам доста клубова доље и сад чекам нови ангажман. Углавном сам радио у Академији Панатинаикоса, неких 10, 11 година, био сам и помоћни тренер Алберту Малезанију, Виктору Муњозу и Хозеу Пезеру. Јасминко Велић некадашњи играч Жељезничара и ја радили смо у Левадијакосу и сад поново нешто чекамо.

ГЛАС: Ко је по Вама најбољи југословенски фудбалер?

ЈАЊАНИН: Дејо Савићевић је неприкосновен од наших играча. И Сафет Сушић је био добар, али Дејо је посебан.

ГЛАС: Грчка Вам је пријала, а прија и даље.

ЈАЊАНИН: Не знам да ли би ми игдје било боље од Грчке. Крит и АЕК су моје меке. Зато сам и остао доље.

ГЛАС: Ви сте помогли земљаку и некадашњем репрезентативцу Дражену Болићу да се снађе у Београду.

ЈАЊАНИН: Болић је играо овдје у Карловцу. Кад је почело ово лудило, један дан је само отишао за Београд. Неко му је рекао да сам ја ту. Један дан куца неко на врата, отворим, кад он. Нисам га толико добро познавао. Каже он, таква и таква је ситуација. Пар дана је преспавао код мене. Нисам имао појма да је он толико добар играч. Усмјерио сам га у Обилић, који је тад био друголигаш. Он је у Карловцу био центарфор, а у Обилићу је кренуо као бек па штопер. Играо је добро и мислим да је већ након годину дана прешао у Партизан. У једном интервјуу је рекао да сам му помогао кад је из Карловца дошао у Београд. Џаја (Драган Џајић) је то прочитао. Једно љето сам дошао у Београд кад ће мени Џаја: “Како то, што га ниси довео у Звезду?” Кажем ја, да је дечко дошао из Карловца, трећа, четврта лига, није логично да одмах иде у Звезду. Тражио га је и Душко Бајевић да прије Италије дође код њега у Олимпијакос. Спојио сам их, пошто сам се тада са Душком доста дружио, али му је Дражен рекао да је потписао за Салернитану.

ГЛАС: Били сте велики пријатељ с Бањалучанином Слободаном Каралићем. Како њега памтите?

ЈАЊАНИН: Са Слобом сам се пуно дружио. Бранио је за Етникос, а ја сам играо тада за ОФИ са Крита. Јој, како ми је на једној утакмици обранио три-четири шансе, слободњак... Сјећам се да је у новинама писало “Јањанин - Каралић 0:0”. Кад сам радио у Панатинаикосу долазио је он у Грчку, били смо у контакту стално, а 2005. године сам био у Панатинаикосу и играли смо са Барселоном у Лиги шампиона. Јавио ми се па сам му средио улазнице за ту утакмицу. Ишао је и у тренерску школу. Водио сам га и да види наше помоћне терене. Још имам његове визит карте које ми је дао. Слобо је умро 2013. године, а то сам сазнао из новина.

Тито

ГЛАС: Да ли сте Ви у дресу Динама играли утакмицу када је умро Тито?

ЈАЊАНИН: Да играли смо на “Максимиру” против Жељезничара. Било је једно 15.000 гледалаца, мислим да је било 0:0. Делегат је звао судију Душана Максимовића из Новог Сада. Он се ухватио за главу. Позвао нас је и рекао да се прекида утакмица. Официјелни спикер јавио је да је умро Друг Тито и у тишини смо отишли у свлачионицу. Није било као у Сплиту.

Брат Жељко

ГЛАС: Да ли је тачно да сте најљепшу акцију у каријери одиграли с братом Жељком?

ЈАЊАНИН: Да, тако је. То је било на “Максимиру” против Загреба, у дресу Карловца, послије утакмице Динама и Звезде. Био је пун стадион. Кренули смо од наше половине и мијењали смо дупле пасове брат и ја. Он ми је центрирао и ја сам савладао Жељка Стинчића, који је касније бранио у Динаму.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.