“Гласов” водич кроз свјетска првенства - Аргентина 1978.: “Гаучоси” у трансу

Организацију Свјетског првенства “гаучоси” су добили 1966, када су повукли кандидатуру за СП 1970. године, а ФИФА им то није могла одузети иако је војна хунта 1976. свргла с власти предсједницу Изабелу Перон. У квалификацијама је први пут наступило више од 100 репрезентација (107), а деби су имали Иран и Тунис.

Војна хунта искористила је прилику да се на позитиван начин представи свијету, а много репрезентација бунило се због њиховог режима, а међу њима је предњачила Холандија која је јавно преиспитивала свој наступ мада су на крају сви пристали да играју. Формат такмичења остао је исти као прије четири године, када је 16 екипа било подијељено у четири групе, а по двије су ишле даље. Првопласирани из нове двије групе прве играле су финале, а другопласирани утакмицу за треће мјесто. Утакмице су игране у Кордоби (46.986), Мар дел Плати (43.542), Розарију (45.645), Мендози (34.954) и Буенос Ајресу (74.624 - 49.318).

“Адидас” је представио нову лопту - чувени “танго”. Одустало се од ранијег дизајна са црним пентаграмима и бијелим хексаграмима, а “танго” је постао препознатљив широм свијета.

Аргентина је била сјајан домаћин мада су јој наруку ишли термини утакмица које су играли као посљедњи, а при томе знали резултате осталих мечева. Посебно упамћена остаће побједа над Перуом са 6:0, за коју су многи тврдили да је договорена јер су њоме изборили наступ у финалу. Аргентинци и Холанђани били су велики фаворити. Западни Нијемци направили су смјену генерација па нису били на високом нивоу, Италијани и Бразилци су вребали из сјенке, док су Мађари најављивали велики повратак на свјетску сцену, до које нису дошли. Аргентина је Мундијал почела побједом против Мађарске (2:1), да би истим резултатом добила Француску, а доживјела пораз од Италије (0:1) па је заузела друго мјесто у групи. Такмичење у другој рунди отворили су побједом против Пољске (2:0), затим ремизирали без голова са Бразилом и добили Перу (6:0) и због боље гол-разлике (+8) завршили испред Бразила (+5) који је имао исти број бодова (пет). Холандија се није посебно прославила. Иран је побијеђен са 3:0, услиједио меч без голова са Перуом, а пораз од Шкотске (2:3) упалио је аларме. У том сусрету Роб Ресенбринк је постигао 1000. гол на мундијалима. Затим је у другој фази прво побијеђена Аустрија са 5:1, док је у другом колу виђена реприза финала од прије четири године. “Лале” и Западни Нијемци одиграли су 2:2, да би у трећем колу надиграли Италију са 2:1.

Нови случај допинга откривен је на свјетским првенствима. Шкот Вили Џонстон био је позитиван на антидопинг тесту послије утакмице са Перуом па је избачен са СП.

Финале је било прича за себе и почело је контроверзом јер су Холанђани оптужили Аргентинце да користе тактику одуговлачења пошто су изашли на терен са пет минута закашњења, што је избезумило публику. Аргентинци су се жалили на гипс на зглобу Ренеа ван де Керкхоха упркос томе што се ниједан тим раније није жалио. Главни судија Италијан Серђо Гонеља наредио је да буде додатно бандажиран зглоб, а Холанђани нису учествовали у церемонији након сусрета. Терен је био прекривен конфетама и папирним тракама, а гол Марија Кемпеса у 38. минуту бацио је Аргентинце у транс. Дирк Нанинга изједначио је у 82. минуту, а “Монументал” је накратко занијемио у 90. минуту, када је Ресенбринк у погодио стативу. Нову предност домаћин је стекао у 105. минуту захваљујући Кемпесу, а коначних 3:1 поставио је Рикардо Бертони десет минута касније. Селектор Цезар Луис Меноти био је критикован јер у тим није уврстио тада талентованог 18-годишњег Дијега Марадону, да би све то престало након освајања титуле, када је почело славље неколико милиона људи у Буенос Ајресу и осталим градовима Аргентине. “Гаучоси” су се реванширали Холанђанима за пораз (0:4) у другој рунди претходног Мундијала.

Утакмицу за треће мјесто или мало финале одиграли су финалисти од прије четири године. Бразил је поново био бољи од Италије и славио са 2:1 головима Нелиња и Дирчеуа, док је за “азуре” стријелац био Каусио.

Свађа Кројфа са Холанђанима

Најбољи холандски фудбалер свих времена Јохан Кројф није заиграо на Мундијалу, јер се раније посвађао са савезом због својих политичких увјерења. Тек 30 година касније признао је да су он и његова породица преживјели покушај отмице неколико мјесеци прије Мундијала. Неколико криминалаца током ноћи ушло је у његов стан у Барселони, везали су их и уперили пиштољ у њих.

Марио Кемпес - најбољи кад је највише требало

Аргентина је имала врло добру екипу коју је до титуле одвео Марио Кемпес. Ел матадор је дебитовао на Мундијалу 1974. године, када се на четири утакмице није уписао међу стријелце. Са истом праксом наставио је и у домовини. На три утакмице прве фазе такмичења није био стријелац, да би заблистао против Пољске у првом колу друге рунде. Тада је постигао два гола (2:0), постио је против Бразила (0:0), онда такође дао два гола Перуу (6:0) као и два гола Холандији у финалу (3:1). Проглашен је најбољим играчем и стријелцем СП, што је још за руком пошло само Гаринчи 1962. и Паолу Росију 1982. године. Рођен је 15. јула 1954. године у Бел Вилеу и за репрезентацију Аргентине одиграо је 43 утакмице на којима је постигао 23 гола, а још је играо на Мундијалу у Шпанији 1982. године. Каријеру је започео у Институт Кордоби, да би се прославио у Розарио централу, а најбоље партије пружао је у Валенсији (1976 - 1981) за коју је још играо од 1982. до 1984. године, док је сезону између тога био члан Ривер плате.

Реми Бразила и Шведске (1:1) био је посебно контроверзан. Велшки судија Клајв Томас свирао је корнер за Бразилце послије 90. минута, а након њега Зико је шутирао главом лопту која је ишла у гол, да би судија Томас свирао крај утакмице прије тога и гол је био поништен упркос бројим протестима Бразилаца.

“Плава чета” поново без Мундијала

Послије добрих утакмица на претходном Свјетском првенству у Западној Њемачкој Југославија није успјела да избори наступ у Аргентини.

“Плава чета”, коју је прво као селектор предводио Иван Топлак, а потом наставила селекторска комисија са Марком Валоком на­ челу, којем су асистирали Стеван Вилотић и Гојко Зец, није се прославила у квалификацијама. Југославија је такмичење започела поразом од Шпаније (0:1) у Севиљи, да би тежак пораз од Румуније (0:2) у Загребу практично окончао наде да ће екипа моћи да се домогне Мундијала, а за њу су играли Драган Џајић, Душан Бајевић, Јосип Каталински, Бранко Облак, Јован Аћимовић...

Након тог пораза Топлак више није био селектор па је комисија преузела бригу о националном тиму. Једину побједу Југословени су остварили у Букурешту, гдје су са невјероватних 6:4 побиједили Румуне, а Сафет Сушић је постигао хет-трик. Посљедњи сусрет квалификација рјешавао је пласман у групи. И поред лоших издања “плави” су имали све у својим рукама. Била им је потребна побједа са два гола разлике да би изборили прво мјесто (због боље гол-разлике) чиме би обезбиједили пласман у Јужну Америку, али су одиграли катастрофално. Доживјели су пораз са 0:1, а шпански фудбалер Хуанито погођен је флашом у главу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.