Оливер Јандрић скоро три деценије вјеран ФК Борац: Најљепше је било док сам био на терену

Са кратким паузама популарни Јандра је већ три деценије на Градском стадиону, а у клубу је за то вријеме малтене био све. Од успјешног играча, који је годинама носио капитенску траку, преко помоћног тренера, скаута, шефа Омладинске школе до данашње позиције спортског директора укратко би се могле описати његове три деценије вјерности “црвено-плавима”.

- Најлакше је било док сам био фудбалер, јер тада само изађеш на терен и радиш оно што најбоље знаш. Најтеже је бити спортски директор, јер је на том мјесту свака погрешка видљива. Јасно је да сам један од најодговорнијих за довођење фудбалера и ту свака процјена о квалитету појединог фудбалера може да буде добра, али и штетна за клуб. Када је добра, то се подразумијева, али када је штетна, није добро ни за кога - рекао је Јандрић.

За лоптом је први пут потрчао у родном Јајцу. 

- Фудбал сам заволио много прије доласка у Борац, јер сам каријеру почео у Електробосни из Јајца за коју сам са нешто више од 16 година уписао прве сениорске наступе. Играо сам за њих све до 1992. године, а тада сам због почетка ратних дешавања у БиХ направио паузу. Она је трајала до почетка 1994. године, када сам постао члан зрењанинског Пролетера, за који сам наступао шест мјесеци, да бих тог љета дошао у Борац и у њему остао све до данас - започео је причу Јандрић.

Бањалучани су тих сезона наступали у Другој лиги Југославије.

- Били смо практично стално гости и није било једноставно, јер су нам породице углавном биле у Републици Српској и БиХ, гдје је и даље бјеснио рат. Међутим, све се издржало и када су почела такмичења у организацији Фудбалског савеза Републике Српске, све је постало пуно лакше - наставио је Јандрић.

Све до 2010. године био је активан фудбалер, а највећи дио тог времена провео је носећи дрес Бањалучана.

- Први одлазак са Градског стадиона био је 1998. и 1999. године, када сам био играч трнске Слоге. Поново сам отишао из Борца у љето 2001. године.  Тада сам годину дана носио дрес аустријског Волфсбергера, а потом шест мјесеци и словеначке Љубљане,  да бих се почетком 2003. вратио у Бањалуку и до краја играчке каријере остао вјеран Борцу. Док сам био играч на Градском стадиону, три пута смо освајали шампионат Републике Српске и исто толико пута смо били побједници Купа. Све су то тренуци који остају у сјећању за читав живот, али сигурно најљепши тренутак каријере био је када смо у мају 2010. послије два меча са сарајевским Жељезничаром освојили Куп БиХ, а ја сам на препуној “Грбавици” након реванша у којем је било 2:2 (први меч 1:1) подигао побједнички пехар. Истог љета сам са Борцем играо друго коло квалификација за Лигу Европе против швајцарске Лозане и послије тог двомеча сам одлучио да кажем да је доста - истакао је Јандрић.

Међутим, то је био крај играчке каријере, али не и опроштај од фудбала.

- Када сам 2010. године престао да активно играм, одлучио сам да почнем са тренерском едукацијом. Кренуо сам од Б лиценце, потом сам добио и А, а на крају и УЕФА про лиценцу, а цјелокупно школовање трајало је нешто више од шест година. Поносан сам што сам завршно стажирање имао у једном од највећих европских клубова Манчестер ситију 2016. године на чијем кормилу је тада био Манеул Пелегрини. Да одем тамо, помогао ми је некадашњи саиграч из Борца Никола Коларов, чији је брат Александар тада био играч овог енглеског клуба. Те двије седмице проведене на стажирању у једном од највећих европских клубова су нешто што ћу заувијек памтити - истакао је Јандрић.

Није никада размишљао шта би у животу радио да није био фудбалер, али ни о томе да ли је могао да направи бољу каријеру да није било рата.

- Једноставно, живот не могу да замислим без фудбала и сасвим логично да ћу и остатак живота бити везан уз њега. А што се тиче каријере, вјероватно је да би била успјешнија да није била рата, али нисам само ја био оштећен, него генерације фудбалера и других спортиста који су играчки стасавали тих година - реалан је Јандрић.

Борац ове сезоне биљежи сјајне резултате и веома је близу освајања дупле круне, што би био и можда највећи успјех у историји великана из Платонове.

- Најважније је да смо одавно обезбиједили још један излазак на међународну сцену. Истина је да смо близу великом успјеху званом дупла круна, али сви чврсто стојимо на земљи. Идемо из утакмице у утакмицу и надам се да ћемо се на крају сви заједно радовати освајању оба трофеја. Одавно је већ јасно да нам је једини ривал на оба фронта Зрињски, о чијим квалитетима не треба трошити пуно ријечи, али очекујем да на крају буде срећан крај не само за нас у Борцу већ и за све наше навијаче и љубитеље фудбала у Републици Српској - истакао је Јандрић.

Навијачи Борца годинама се надају да ће њихови љубимци коначно направити и искорак на међународној сцени.

- На почетку ове сезоне смо у квалификацијама за Лигу конференције елиминисани од бечке Аустрије, али смо у оба меча оставили више него добар утисак. Надам се да ћемо у наредној сезони бити још конкретнији и резултатски далеко успјешнији. Најбитније је да већину садашњег играчког кадра задржимо и о том питању смо већ доста тога урадили. Међутим, прије тога морамо да ову завршницу сезоне приведемо крају онако како желимо, а онда ће сви бити лакше - додао је на крају Јандрић.

Спортска породица

За Оливера Јандрића спорт је саставни дио живота па је било сасвим логично и да му брачни сапутник буде некадашња рукометашица Борца и бањалучке Младости Бојана Поповић. Дугогодишња веза крунисана је рођењем сина Николе. И док је Јандра остао вјеран спорту, односно фудбалу, Бојана је у међувремену постала доктор, односно специјалиста гинекологије и акушерства.

Барош и Аилтон

У каријери је играо против великих фудбалских мајстора, али двојица су му баш остала у сјећању.

- Био је то Чех Милан Барош против кога сам играо 2001. године, када сам наступао за Волфсбергер, а он је тада носио дрес Бањика из Остраве. Иако је тада имао 20 година, већ је тада био играчина. Одлично сам запамтио и Бразилца Аилтона, који је носећи дрес Црвене звезде са Београђанима гостовао на Градском стадиону у Бањалуци у пријатељској утакмици. Наравно, било је још доста квалитетних играча у противничким екипама, али њих двојица су ми баш остала у сјећању - рекао је Јандрић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.