Ненад Масловар, бивши фудбалер Вележа и Црвене звезде за “Глас”: Инстинктивно сам избјегао рат у Мостару

Фудбалски надарени Црногорац, разорног шута, преко Вележа стигао је на “Маракану”. Тај долазак није био онакав како га је Ненад сањао. Занимљиво, Масловар је један је од ријетких који је међу “рођене” дошао, а да није из кршне Херцеговине. Можда у томе јесте чар, раја га је примила као свог, а и он је волио људе из Мостара, дружио се с њима до дубоко у ноћ. Остајао да сједи док се мјесец пресијавао у немирној Неретви. Ех да је њихов Маки дошао мало раније, али...

Зла судбина једне земље, па и тог заносног Шантићевог града, који је ваљда најљепши у прољеће, управо у најмирисније доба године, узела је маха. Рат се приближавао, иако су сви они вјеровали да ће их заобићи. Јер, побогу, како да се то деси њиховом Мостару, али од судбе се не побјеже... У својеврсној животној причи за “Глас Српске” Ненад Масловар испричао је шта се, у ствари, десило тог фамозног априла 1992. године и како је почео рат у “његовом” граду, који је он на волшебан начин избјегао.

- Осјећао се мирис лошег времена, да ће се нешто лоше десити. Међутим, до посљедњег дана моји пријатељи и ја нисмо вјеровали да ће се догодити најгоре. Дружио сам се са доста људи ван фудбала и убјеђивали су ме да останем доле, да не идем, да ће се све смирити. Мада су се појавили неки резервисти на једној обали Неретве, а на другој обали други па је било мало чарки, инцидента. Био је петак када је експлодирала нека цистерна крај једне касарне. Одлучио сам тога дана да одем до Будве, не би ли се смирила ситуација. Из клуба су ме молили да одем са екипом у Суботицу на меч против Спартака, али не знам зашто, био сам чврст у одлуци да одем за Будву. Помоћни тренер је био Џемал Хаџиабдић, чак ми је и он говорио да идем са екипом. Не знам зашто нисам отишао, једноставно сам инстинктивно одлучио да одем за Црну Гору. Повео сам и тадашњу дјевојку. Кренули смо заједно и већ сутрадан је био град блокиран и није се могло ни ући, ни изаћи из њега. Почео је рат - испричао је Масловар.

ГЛАС: Како је прича ишла даље?

МАСЛОВАР: Пратио сам ситуацију. Послије 20 дана боравка у Будви пријатељи су ми рекли да Драган Џајић жели да се чујем с њим. Добио сам број и јавио сам му се. Он ми је рекао да би волио да дођем у Београд, да тренирам са Звездом. Није ми то рекао, али мислим да је то био позив на својеврсну пробу, да види како ћу се уклопити горе с њима. Тренирао сам једно три мјесеца са генерацијом која је освојила Интерконтинентални куп. Посебан је осјећај био тренирати са тим момцима које сам до јуче гледао на телевизији. Јесмо ми били и ривали, играо сам против њих, али другачије је када сте с њима у екипи. Били су ту Звонко Милојевић, Илија Најдоски, Горан Василијевић... Касније су долазили и други играчи из осталих клубова из БиХ, који су се прикључивали нама и Партизану. Послије сам и потписао за Звезду у љетном прелазном року. Нису ме занимале финансије тада, било ми је битно да дођем у Звезду.

ГЛАС: Да ли је тачно да су момци који су освојили Европу и свијет носили оружје које су и показивали у свлачионици?

МАСЛОВАР: Били смо доста наоружани. Нема ко није носио оружје, опасна су времена била. У нашој свлачионици било је доста момака који су носили оружје, тако да смо могли кренути на неки јачи вод ха-ха-ха-ха. Ја нисам носио, никада, ни у том времену нисам имао афинитета према оружју. Гроф Божовић исто није носио, то је сигурно. Неко јесте, неко није, нисам никога претресао ха-ха-ха-ха.

ГЛАС: Вама је Миодраг Гроф Божовић кум.

МАСЛОВАР: Да, да. Сјајан је даса, да није такав не би га ни звао за кума ха-ха-ха-ха. Са њим су незаборавни моменти гдје год смо били заједно, од Будве, Београда, Јапана...

ГЛАС: Остаје ли жал што нисте са Црвеном звездом играли у Европи?

МАСЛОВАР: Апсолутно. Мислим да смо и тада имали јако добру екипу. Играли смо европске утакмице са Партизаном ха-ха-ха, у те двије године одиграо сам више од десет утакмица против “црно-бијелих”. Партизан је био и фудбалски јачи, али и ван терена. Држава је тада била иза “црно-бијелих”, односно људи који су били ближи власти. У другој мојој сезони, били смо добри, али један кикс нас је удаљио од трофеја. Могли смо поново да узмемо Куп, али није нам се дало. Сезона 93/94. била је берићетна за мене, што се тиче игре, голова и асистенција... Прве године сам био можда мало у грчу и нисам показао све што могу. Чим сам добио мало више слободе у игри, мој квалитет је дошао до изражаја. Иначе, лудо је вријеме било. Инфлација је била огромна, знало се десити, добијемо плату и док дођемо да замијенимо новац, оде 30 одсто плате. То је била невјероватна, дневна инфлација... Добијали смо ми и помоћ поред плате, полутке, брашно, шећер... Тога није било у продавницама, народ то није могао да купи. Ми смо то дијелили родбини и пријатељима...

ГЛАС: Тренер Вам је био легендарни Милан Живадиновић. Како памтите популарног барда српског фудбала?

МАСЛОВАР: Жива је био интересантан лик, велики мотиватор, омиљен међу играчима. Често смо, ми играчи, код мене, прије и послије утакмица, јели неке пите, које нам је правила моја тадашња ташта. Он је чуо за то и онда ме је често на тренинзима питао: “Маки, јеси се најео пите па данас не можеш ништа ха-ха-ха...” Сјећам се и оног његовог стандардног: “Момци, немате пара, али обуците се бре, да људи мисле да сте пуни као бродови ха-ха-ха!”

ГЛАС: Из Црвене звезде отишли сте у Јапан, гдје сте провели шест година у Џеф јунајтеду и Ависпи. Каква искуства носите из Земље излазећег сунца”?

МАСЛОВАР: Тамо су ми се родиле двије кћерке. То је било најбоље, а све је било феноменално. Нисам отишао тамо на прву понуду. Био сам мало скептичан када је ријеч о Јапану и фудбалу. Нисам ни знао да се игра фудбал тамо ха-ха-ха-ха. Понудили су ми да одем и да видим, послали су ми предуговор и све, али опет нисам био сигуран да је то то. Одлучио сам, ипак, да одем и видим. Сачекао ме је менаџер, био је то наш најбољи судија Зоран Петровић. Показали су ми да у Џеф јунајтеду игра Пијер Литбарски, легенда њемачког фудбала, свјетски првак, Франк Орденевиц, неки Чеси, један Бразилац па у другим клубовима, Карл-Хајнц Румениге, Карлос Дунга, Тото Скилаћи, Гвидо Бухвалд, пола бразилске репрезентације са Мундијала у САД... Кад сам то видио, запитао сам се: “Па добро, зашто и ја не бих заиграо овдје ха-ха-ха-ха”?! Лако смо се послије договорили, потписао сам уговор и рекли су ми: “Добро би било да си ожењен”. И ја сам послије потписивања уговора отишао у Будву, оженио се и вратио се ха-ха-ха-ха. Кад су почеле припреме нисам имао право да играм због неког сертификата, само сам тренирао. Они су играли пријатељске утакмице. Мада нисам се ја нешто показивао ни на тренинзима. Другачији је то стил игре. Јапанци су брзи, хитри, стално су око вас, немате слободу, а ни ја нисам био неки брзанац, али сам брзо мислио и одигравао. Ништа нисам показивао. Чуо сам послије да су се хватали за главу, кога су то довели... Међутим, прије почетка првенства играли смо један меч тамошњег “Набиско купа” против Пиксијеве Нагоје. Били су ту и Гери Линекер и Драгиша Бинић. И питам ја тренера, Јапанца, пошто нисам играо ниједну пријатељску утакмицу да ми да шансу, да ме виде на терену, а не само на тренингу. Прихватио је, ставио ме је да будем међу три странца која су могла да играју, од нас шест, колико нас је било. Славили смо у Нагоји са 3:0 или 3:1, не сјећам се тачно. Намјестио сам два гола, упознали су ме и од тада сам био стандардан. Чак су се послије шест мјесеци захвалили Литбарском. Био сам међу најбољима у лиги и тада су Јапанци водили статистику, у врху смо били Пикси и ја. Цијенили су ме стварно. Кад сам завршио каријеру, њихови новинари долазили су да ме снимају, показивали су ми неке анкете гдје сам увијек био међу 10 најбољих играча тамо. Оставио сам неки траг.

ГЛАС: Играли сте у Џефу са Гораном Василијевићем. Каква су друговања била?

МАСЛОВАР: Тешка друговања ха-ха-ха-ха. Да смо, односно, да сам био професионалнији, било би боље. Јапанци не излазе пуно, али Маза и ја смо баш уживали. Живјели смо близу Дизниленда. Излазили смо прије и послије утакмица, ма стално. Да тога није било, можда би Маза мало дуже играо у Јапану ха-ха-ха-ха. Био је годину дана, али уживали смо у животу.

ГЛАС: Касније је дошао и Раде Богдановић.

МАСЛОВАР: Раде је стигао из Кореје. Имао је понуду из Ајакса, мислим. Остао је у Џефу, добро смо се слагали на терену. Послије је направио и завидну европску каријеру, у Атлетику. Био је већи професионалац од моје маленкости, али је уз мене почео и он више да излази ха-ха-ха-ха. Не могу да заборавим неке наше припреме на Новом Зеланду ха-ха-ха-ха, али није баш прича за новине ха-ха-ха-ха... Данас је звијезда телевизија, али да има више таквих као он било би боље нашем фудбалу. Независан је, може да каже оно што мисли, у већини ствари је у праву, занимљив је, искрен, публика то воли да чује.

ГЛАС: Да се мало вратимо на Ваше почетке. Како је тада то изгледало?

МАСЛОВАР: Почео сам каријеру у Могрену из Будве, којег данас нажалост више нема... Сад битише Фудбалски клуб Будва. Касније са 20 година сам дошао у Бокељ, гдје сам био двије и по године.

ГЛАС: Како је дошло до трансфера у суботички Спартак?

МАСЛОВАР: Толе Караџић је био пријатељ са мојим стрицем и тако сам се обрео у Спартаку. Отишао сам на пробу, задовољио сам. Тренер је био Ђорђе Герум, који ми је одмах дао шансу и под његовим вођством сам дебитовао и играо горе неких годину дана. Лијеп град, било је и доста добрих играча Зоран Варводић, Антал Пухалак, Зоран Арсић... У тих годину дана смо играли четири утакмице против Вележа, што у Купу, што у првенству и онда су ме позвали Енвер Марић и Салем Халилхоџић да дођем у Вележ.

ГЛАС: Какве успомене Вас вежу за Мостар?

МАСЛОВАР: Мостар је специфична средина што се тиче “странаца”, јер ријетко су доводили некога ко није из Херцеговине. Нешто су као Билбао у Шпанији ха-ха-ха. Вележ је био прави југословенски клуб, играли су момци свих вјероисповијести. Један сам од ријетких који је играо доље, лијепо су ме дочекали, јесте да је било мало “нелагодно” вријеме, мирисало је на нешто лоше, али ја сам стварно задовољан Мостаром као градом и тим људима. Баш смо везани. На крају крајева прва жена ми је из Мостара. Имам пуно пријатеља тамо, доста их је и отишао одатле, али чујемо се.

ГЛАС: Одиграли сте три утакмице у дресу репрезентације Југославије. Све три 1997. године. Остаје ли жал што их није било више?

МАСЛОВАР: Био је то један турнир у Кореји. Сјећам се да смо Богдановић и ја са породицама отишли у Тајланд, на одмор. Звао нас је тадашњи менаџер с којим је контактирао савез, јер су неки играчи отказали па су нас позвали, јер смо били близу. Прекинули смо одмор и прикључили се репрезентацији. Била је добра екипа, били су ту Бата Мирковић, Славиша Јокановић, Ивица Краљ, Жељко Петровић... У то вријеме на мојој позицији је било доста добрих фудбалера, Пикси је имао предност. Да сам био ближе можда бих одиграо више мечева. Био сам далеко у Јапану, Пикси је био у центру пажње. Нема жала што нисам играо више, драго ми је и поносан сам што сам био дио националног тима.

ГЛАС: Шта данас ради Ненад Масловар?

МАСЛОВАР: У Грбљу сам већ неких 17, 18 година. Тренутно сам спортски директор. Био сам и предсједник клуба, ту сам са пријатељима, водимо тај клуб. Такође сам у Извршном одбору ФС Црне Горе и предсједник сам Јужне регије, међутим, немам добар однос са челницима Савеза, на различитим смо таласним дужинама...

Барбарез

ГЛАС: Како памтите новог селектора БиХ Сергеја Барбареза, који је са Вама играо у Вележу?

МАСЛОВАР: Сергеј је тек почињао. Био је млад, тренирао је са нама, био је велики таленат. Љевак који је обећавао, али и направио је велику каријеру.

Халилхоџић

ГЛАС: Какве Вас успомене вежу за Вахида Халилхоџића из периода проведеног у Мостару?

МАСЛОВАР: Ваха је био спортски директор. Увијек је тежио перфекционизму. Имао је екипу људи који су водили клуб. Није планирао да буде тренер, али игром судбине је постао и направио велико име и као шеф струке.

Ибањез

ГЛАС: Да ли је тачно да сте Ви препоручили Аргентинца Луиса Ибањеза Црвеној звезди?

МАСЛОВАР: Да, Звезда је тражила лијевог бека. Преко друга који је имао однос са Ибањезом, питао ме је да га предложим Звезди. Био је слободан у том моменту, играо је прије тога у Мађарској, Динаму. Погледао сам га и видио да је то то, предложио сам га Терзићу и ангажовали су га. Одиграо је феноменално и од тада Звезда нема таквог играча.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.