Немања Којић, бивши нападач Партизана, за “Глас Српске”: Осјетио сам да ћу дати гол Звезди

У најважнијој споредној ствари на свијету нема моћнијег осјећаја него постићи гол за побједу у посљедњем минуту и то против највећег ривала. Како све то изгледа најбоље зна Немања Којић, некадашњи нападач Партизана, а данас вођа навале Звијезде 09 из етно-села Станишићи.

Голгетерски њух је привилегија ријетких и најскупље се плаћа у фудбалу, а још када вам се јави осјећај да је данас ваш дан, и да сте ви предодређени прстом судбине да ријешите највећу утакмицу, онда је то савршенство које морате материјализовати...

Био је позни април 2014. године, све је мирисало на крај шестогодишње доминације Партизана. Дерби се играо на стадиону “ЈНА”, “црно-бијели” су били домаћини. Горјело је на све стране, Партизан је водио, Звезда се вратила, чак су “црвено-бијели” промашили и два једанаестерца...”Мирисало” је на реми, а онда је у шеснаестерцу гостију “изникао” Никола Којић и маниром расног стријелца запечатио судбину Црвене звезде и донио тријумф Партизану који је остао без титуле, али је добио бар какву-такву утјеху слављем у дербију. Јунак тог 146. “вјечитог” дербија за “Глас Српске” открива како је уопште дошао у позицију да матира голмана највећег ривала и да “гробарима” донесе неописиву радост.

- Кад већ не можеш да освојиш титулу, најбитније је да добијеш Звезду. Мирослав Вулићевић је савршено прошао и центрирао, нашао сам се на правом месту, негде око пенала и лопта је завршила у доњем левом углу, и било је јако лепо. Мало људи зна да сам у том дербију тражио од тренера Марка Николића да ме уведе с клупе. Тада сам се опорављао од повреде метатарзалне кости. Речено ми је пре меча да ћу добити шансу неких 15 минута. Просто сам имао осећај да ћу дати гол Звезди тада. У неком 75, 76. минуту сам отишао код Марка и рекао му: „Шефе, ја сам спреман да уђем!” Он ме гледа и не верује, још смо примили гол, Драган Мрђа га је дао. Велика је ту сад фрка. Он ми само рече: “Пет минута”. Ништа, ушао сам, дао сам гол, а и на снимку се види да је тренер остао скамењен, просто није могао да верује да сам тражио да уђем и да сам рекао да ћу га дати и дао сам га - открио је Којић.

ГЛАС: Шта је то шта сте оставили иза себе у елитном српском фудбалу?

КОЈИЋ: Две титуле, гол у дербију, најбржи хет-трик у историји Суперлиге, стварно има тих неких ствари по којима ће ме памтити, које су ме обележиле. Људи ме и дан-данас памте. Јако сам задовољан и срећан због тога.

ГЛАС: Током каријере имали сте доста пехова с повредама.

КОЈИЋ: Могао сам да имам много већу каријеру да нисам имао тих проблема са повредама, али добро, не жалим се и овако сам срећан. Са 18 година када сам сломио ногу, две године нисам играо фудбал и било је питање да ли ћу га уопште играти. Задовољан сам каријером када узмем у обзир све те пехове.

ГЛАС: Откуд у Звијезди 09?

КОЈИЋ: Овде сам дошао на позив Луке Јовића. Он је ушао у овај клуб и жели да са Звијездом 09 уђе у Премијер лигу, да уложи у младе играче, да им пружи шансу, да изађу у свет. Што се мене тиче, лако смо нашли заједнички језик. Стварно немам проблем да играм Прву лигу Републике Српске. Нисам више у топ-форми да играм на мало озбиљнијем нивоу. Имао сам пре доласка у етно-село Станишиће неку паузу од десет месеци. Мени је стварно лепо у Звијезди и волео бих да има више клубова у Републици Српској и у Премијер лиги као што је Звијезда 09, јер инфраструктура и плате које су редовне су права реткост и за Србију, а камоли рецимо за Српску, овде. Млади момци овде имају све услове да напредују. Препознао сам жељу водећих људи клуба и одлучио сам да дођем.

ГЛАС: Можете ли за себе рећи да сте “фудбалски глобтротер”, с обзиром на то гдје сте све играли и колико сте промијенили дестинација?

КОЈИЋ: Могу, наравно. Знаш како, ја се не бојим изазова. Зато сам и дошао овде, волим изазове, тензију, притисак...Желим да помогнем овим момцима да направе каријеру и бољу од моје.

ГЛАС: Зашто увијек посебно истичете Индонезију?

КОЈИЋ: Чиста егзотика. Навијачи су јако специфични. То је такав један фанатизам да не можете да верујете. На утакмицу дође 70 000 људи, чекају те после утакмице иза стадиона, скандирају име, презиме, али зато кад се изгуби, ту је озбиљно вређање. Иде се из крајности у крајност. Кад сам отишао тамо мислио сам биће “лаганица”, мали су, никакви, али пуно су уложили у спорт, конкретно фудбал. Баш се труде и доводе странце, терени су им топ, навијачи су “луди”, као и Турци на крају крајева. Задовољан сам са свим дестинацијама где сам био.

ГЛАС: Како је било у Албанији?

КОЈИЋ: Мени је било лепо тамо. Дошао сам на позив једног тренера који је тамо дуго радио, да му помогнем да извучемо клуб из тешке ситуације. Прихватио сам и било ми је сјајно. Много мање су ме вређали него овде на неким гостовањима. Те предрасуде су велике, али нисам имао никакав проблем ни у граду, ни ван њега, ни на утакмицама...Јако добар период.

ГЛАС: Занимљиво, јако тешко сте се привикли на Јапан.

КОЈИЋ: На Јапан сам се теже привикао него на било коју другу дестинацију где сам играо, то је занимљиво. Тамо сам био као под “стакленим звоном”, не смеш судији да се обратиш, не смеш да шутнеш лопту ако изађе милиметар ван терена, не смеш да се дереш на свог играча, ни на противника...Јако специфична земља, сви трче, сви лете. Имао сам срећу да играм са Фернандом Торесом и Андресом Инијестом. Озбиљна земља, озбиљан фудбал, они су још тада улагали кад сам ја био тамо. Сви лете, иду 32 км на сат, ти га прођеш, он се врати. Исто сам мислио то ћемо лако, ја “велики”, они “мали”. Тренер дође зада вежбу и може да оде кући, они ће и даље да раде, док им не кажеш да је доста. То их и издваја у свету, та култура, та приврженост клубу и фудбалу, генерално. Све поштују, не постоји да се негде остави флашица, то важи и за навијаче и играче. Довели су све шпанске тренере, сви тренери су им ишли на усавршавање у Шпанију, тако да резултат који су направили на Мундијалу у Катару није случајан, није то од данас, него већ неколико година улажу у фудбал и јако је тешко играти тамо. Ето Торес је отишао, Инијеста је остао зато што му одговара тај фудбал.

ГЛАС: Какви су Торес и Инијеста?

КОЈИЋ: Супер су обојица, нормални момци. Нису надмени, мислим да то само на Балкану има, та надменост, као ти си нека звезда...Због тога нам и многи таленти пропадају, јер после две утакмице умисле да су богом дани и уследи лагани пад. Инијеста је машина. Торес после сваке утакмице излази на други излаз. Чека га посебан ауто, јер у уговору пише да мораш испоштовати сваког навијача који те заустави. Торес је у Европи био мега-звезда, у Јапану га чека милион људи. Ми не можемо да прођемо два сата, сви њега чекају. Он просто мора изаћи на други излаз, невероватно нешто.

ГЛАС: За Јапан Вас вежу и неке анегдоте.

КОЈИЋ: Да, долазим први пут на вечеру и одједном 35 људи срче супу онако најстрашније, из свег гласа. Не могу да ти опишем тај звук, код нас добијеш ћушку кад срчеш супу. То не могу да вам објасним. Она нудла млатара по устима - ужас! Помоћни тренер Немац и ја смо јели са слушалицама у ушима, јер је стварно неиздрживо.

Борац

ГЛАС: У сриједу 3. маја очекује Вас реванш сусрет полуфинала Купа Републике Српске против Борца у етно-селу Станишићи. Шта очекујете, с обзиром на то да имате минус из првог дуела играног у Бањалуци (1:2)?

КОЈИЋ: Данас сви играју фудбал и све је могуће, тако да је резултат добар и за нас и за Борац. Мислим да нас очекује још једна јако занимљива утакмица.

90. минут

ГЛАС: Као да сте претплаћени на голове у 90. минуту. Један такав дали сте у Казахстану, који је Ваш тадашњи клуб Ордабаси одвео у Европу.

КОЈИЋ: Да, играо се последњи минут. Тај 90. минут ми је обележио каријеру, у том минуту сам сломио ногу и тад сам дао најбитније голове у каријери. Све ми се врти око 90. минута, или је сјај или очај. Јако лепо ми је било и у том Казахстану.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.