Некадашњи репрезентативац Србије Антонио Рукавина за “Глас Српске”: Зову ме посљедњи српски бек

Десни бек “црвено-плавих”, када се појавио на највећој сцени, скренуо је пажњу на себе брзином и бројем понављања уз аут-линију. Првих дана зимског прелазног рока 2007. године прешао је у Партизан у пакету са тадашњим саиграчем, а данас тренером ТСЦ-а Жарком Лазетићем. Само годину касније задужио је дрес Борусије из Дортмунда, али о томе послије. У интервјуу за “Глас Српске” некада вихорни бочни играч, данас фудбалски пензионер, каже да га пријатељи у шали зову посљедњи српски бек.

- Мислим да фудбал еволуира, напредује. Све више се игра са три човека позади и онда се појавила позиција такозваног винг-бека, који може да буде и крило. Код нас у репрезентацији те позиције покривају Дарко Лазовић и Филип Костић, који су у суштини крилни играчи. Мислим да позиције левог и десног бека полако изумиру. Мене зову последњи српски бек, Бата Ђора (Милован Ђорић) је био први српски бек. Можда и то може да буде нека сатисфакција, али, као диносауруси, изумиремо - уз осмијех је рекао Рукавина.

ГЛАС: Да ли је Партизан најљепша страница Ваше каријере?

РУКАВИНА: Јесте, иако сам био само годину дана у Хумској. Брзо сам отишао “преко”, али стварно је било јако лепо. Најлепше је код куће. Нажалост, нисам имао прилику да поново обучем дрес Партизана, али добро, ево сад га носим као ветеран. Огромна одскочна даска у мојој каријери је Партизан.

ГЛАС: Какав је на Вас утисак оставила Борусија из Дортмунда?

РУКАВИНА: Мени је то било: “Вауу, ја идем у Борусију”. Знаш, мало пре тога сам био у Бежанији, у којој смо из Српске лиге ушли у Суперлигу. Мени је то био свемирски брод. Нисам био спреман, наравно да знам шта је Борусија Дортмунд, али уђеш у тај неки ритам. Прихватиш то да си играч Борусије. Имао сам несрећу да “милионери” нису тада имали резултате као сад. Били смо 12. или 13. на табели. Остаје жал што нисам имао прилику да се борим за титулу. Посебна прича су навијачи, “жути зид”. Мислим да је стадион Борусије још једини који нема столица у “копу”. Добили су посебну дозволу од УЕФА за то. Цео град живи за тај клуб. Сјајне су то успомене.

ГЛАС: Каква искуства носите из репрезентације Србије?

РУКАВИНА: У шали кажем да имам више позива него наступа. На крају сам накупио 59 наступа, што уопште није мало. Трајао сам од 2007. до 2021. године. Била је част и привилегија играти за своју земљу.

ГЛАС: Имали сте посебан однос са Синишом Михајловићем?

РУКАВИНА: Да, увек смо имали одличан однос, а има и једна анегдота у целој причи. Скоро годину дана ме је звао Ивица, не знам из ког разлога, вероватно сам га подсетио на некога. И дан-данас ме Душан Тадић и Лука Миливојевић кад се чујемо зезају: “Где си, Ивице?” То је нешто што ми је обележило обитавање у репрезентацији.

ГЛАС: Шта данас ради Антонио Рукавина?

РУКАВИНА: Сад ће две године како сам у пензији. Још нисам ни 40 година напунио, а већ сам пензионер. То је нека привилегија нас фудбалера да рано можемо отићи у пензију, али нисам од оних који седе код куће, пију кафу и читају новине. Не знам још чиме ћу се бавити. Сад сам уз породицу, трудим се да квалитетно проводимо време.

ГЛАС: Како Вам је било у Бањалуци на хуманитарном турниру “Ми играмо, они побјеђују”?

РУКАВИНА: Први пут сам у Бањалуци и на овом лепом турниру и надам се да ће ме поново позвати. Хвала мом пријатељу Дарку Малетићу и организаторима што су ме се сетили.

Мурињова “услуга”

ГЛАС: Жозе Мурињо Вам је направио “услугу” прекомандовавши Бранислава Ивановића у Челзију са десног бека на штопера?

РУКАВИНА: Ха, ­ха, ­ха­, да, па сам онда и ја одиграо мало више у репрезентативном дресу пошто је и у националном тиму Бане гурнут у срце одбране.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.