На звук сирене, Партизан истрчао на терен - НАТО гађао мост кад је чуо

"Једно вече су ми јавили: 'Вечерас бомбардују стадион!' То се дешава у пола 11 ноћу, ја се обучем, трчим горе на стадион, дежурне све редом избацим напоље са стадиона, наредим да се службена кола која су била на паркингу препаркирају тамо на другу страну. Једно сат времена сам био тамо горе док смо све то урадили, док сам све људе отпустио, растјерао, вратио се назад кући. Нормално фрка у кући, шта се дешава, али није се десило то што су као најавили. Али се очигледно послије десило то што су најавили за телевизију!", присјећа се у причи за МОНДО Жарко Зечевић, најтрофејнији функционер у историји Фудбалског клуба Партизан.

Дивљачки напад на СР Југославију почео је 24. марта 1999. године, а тада је отворена Пандорина кутија. Тај поступак и 25 година касније сије смрт по Европи, на овај или на онај начин, а ово је прича о фудбалској утакмици које се одигра усљед лудила НАТО агресије. О доласку једног храброг тима, тима који у свој ДНК има уписану борбу, пркос и чежњу за домом из кога су истјерани.

"Да не дефинишем много строгим оцјенама, а могао бих да дефинишем најодвратнијим оцјенама цијели тај когломерат западних земаља које су у том тренутку нашле за сходно да бомбардују Србију. У овом тренутку видите шта се све дешава у свијету, то пролази као да се ништа не догађа, поготово ово што се дешава на Блиском истоку! Када гледате са ове временске дистанце, када упоредите ово што се сада дешава и оно што се онда дешавало то је изгледа постала уобичајена пракса великих сила. Да на неки начин истјерују своју правду. То је био први пут да се у Европи то десило, да су отворили Пандорину кутију и онда се сада дешава то што се дешава", наставља Жарко Зечевић.

НАТО агресија је почела 24. марта 1999. године и трајала је 78 дана. Атински АЕК није толико чекао. Већ су 7. априла стигли у Београд и прије 15.000 навијача одиграли пријатељски меч са Партизаном на стадиону ЈНА! Усред рата, братски народ Грчке и храбра делегација АЕК-а показали су гдје им је срце. А и колико је.

Путовали под бомбама јер не воле неправду

"Сад ћу да ти објасним све, да знаш истину праву јер се сто пута причају неке приче и појављују се 100 разних верзија", почиње Бранко Миловановић, ведета АЕК-а у том тренутку. Једини Србин у овом тиму имао је ту част да предводи тим на трновитом путу ка својој домовини, неправедно нападнутој од стране НАТО пакта.

"У једном моменту предсједник АЕК-а Димитрис Мерсанидис је дошао у свлачионицу и рекао да жели да помогне српском народу. Ми смо тад први пут отишли у амбасаду Србије у Атини. Направили смо причу и покушали смо да организујемо утакмицу у Србији. Пошто су АЕК-ови навијачи у том тренутку били у веома добрим односима са навијачима Партизана дошли смо на идеју да играмо пријатељску утакмицу са црно-бијелима. Онда се то подигло на много виши ниво, дошло је до предсједника...", наставља некадашњи фудбалер ОФК Београда, Војводине и Милиционара, популарни Бели.

Грчки милионер, један од најмоћнијих људи у држави, а и данас предсједник АЕК-а Димитрис Мерсанидис је покренуо причу, али није било лако дочепати се Србије у том моменту док свуда падају бомбе. По војсци, али и по мостовима, болницама, па и фудбалским теренима!

"Између држава се направио договор да ми дођемо на пријатељску утакмицу тако што ћемо летјети из Атине за Будимпешту, па ћемо из Будимпеште аутобусом доћи у Београд", објашњава МИловановић за МОНДО и наставља: "Наши навијачи су путовали аутобусом из Атине преко Мађарске, наша водећа група "Оригинал 21" је дошла аутобусима. То је било организовано и једини прави одговорни за то све је предсједник Мерсанидис јер он је човјек који много воли Србију и наш народ. Ја сам имао ту срећу да у том тренутку играм у АЕК-у, а и сви знају који ме познају какав сам ја што се тиче тог националног питања, увијек био и за Србију и за све. То се по поријеклу зна!", приче некадашњи фудбалер из Осечине.

Ипак, путовати усред првенства прво авионом до Мађарске, па онда под бомбама и ваздушном опасношћу до Србије... Мора да је позив из Атине изненадио челне људе у Хумској?

"Када су Грци у питању мене ништа не изненађује! Мислим да су Грци наш пријатељски народ што се показало у више наврата. Јесам се изненадио у смислу да су они спремни када је бомбардовање у пуном јеку да се спакују и да дођу овдје. Сјели су у аутобус, дошли и овдје је одиграна утакмица. То је био заиста један величанствени доживљај, било је 15-ак хиљада људи, а можда и више", каже нам Жарко Зечевић, а Бранко Миловановић објашњава шта је то све требало АЕК-у и Димитрису Мерсанидису:

"Не само да он воли Србију, него су Грци као народ много слични нама, не воле неправду. Сви су знали да смо ми неоправдано бомбардовани од стране НАТО пакта, организоване су демонстрације у Атини, било је много људи. Мерсанидис је увијек био против неправде, навијачи АЕК-а су увијек били на страни слабијег и жељели су да дођу да покажу српској браћи да су уз нас!"

Због те утакмице су гађали мост

Како каже Жарко Зечевић, АЕК није чекао. Бомбардовање је почело 24. марта, а утакмица на стадиону ЈНА одиграна је 7. априла. Организација је трајала 15-ак дана, па срачунајте сами колико је дана (или сати?) требало АЕК-у да се јави.

"Сама организација утакмице је била као и сваки меч. Ми смо се понашали као да играмо неку међународну утакмицу. Ја право да вам кажем нисам погледао ниједном у небо да видим да ли ће да се појави или неће, уопште нисам имао страх да ће било шта да се догоди", говори Зечевић, а Миловановић истиче да АЕК није дошао сам, а није дошао ни празних руку.

"Са нама је био пун авион! Путовао је патријарх, свештеници, знам да смо тада донели велику помоћ. Имали смо пријем код Слободана Милошевића, био је и Милан Милутиновић, а на утакмици су били Милутиновић и Мирко Марјановић. Ми смо тад између та два аутобуса морали да подијелимо новац, сви смо носили по један дио да не бисмо имали проблема на мађарској граници. Кад смо дошли на границу са Србијом већ су нас чекали наши људи! Чекали су нас и у Суботици, а ја се највише сјећам Новог Сада! На улици, на аутопуту су нас сачекали са пројом и сољу, многи грчки играчи нису могли да вјерују шта се догађа", каже за МОНДО легендарни Бели.

Играчи АЕК-а на дан утакмице нису спавали! Дошли су аутобусом Београд, па су отишли право на пријем код Слободана Милошевића и челника Владе Србије. Одатле на утакмицу, а затим назад кући право из свлачионице.

"Морали смо да се вратимо раније јер је већ било најављено да ће се затворити све и да нећемо моћи да изађемо из земље", каже Миловановић, а Зечевић се присјећа:

"Био је и пријем у Влади тада, тако да то није само исказано спортско пријатељство него је то била исказана и политичка подршка. Када је дошло до контакта ми смо ипак морали да консултујемо власт шта мисли о томе. Они то примили са одушевљењем и мислим да су у њихову пратњу од границе до Београда биле укључене све службе. Сви државни органи су били у пуној функцији тога шта се дешава. И онај мост који је послије тога био бомбардован на Дунаву на Бешки је вјероватно био нека одмазда зато што су они дошли, прешли и дошли овамо", убијеђен је дугогодишњи генерални секретар Партизана.

"Брате, са тобом до смрти! Идемо да помогнемо нашој браћи Србима!"

"С обзиром да се утакмица играла током бомбардовања сигурно је да сјећања из тог доба живота нису баш најсјајнија. Била су три мјесеца незапамћена и незаборавна јер сигурно никоме није лијепо када падају бомбе одозго и када не можете да се одбраните. А то смо ми имали", присјећа се самог меча Владимир Ивић, један од фудбалера Партизана који је наступио на том мечу и који је на својој кожи осјетио бруталност НАТО бомби. За МОНДО је о овој утакмици причао и поуздани штопер црно-бијелих из тог периода Бранко Савић. "25 година је стварно далеко али свакако да је остало у сјећању. Највише то што смо тренирали смо сваки дан. Мислим да су тренинзи били једном дневно било је доста трауматично. Ти преласци из разних дијелова града, поготово преко мостова. Знам да је прекинуто то првенство и да смо освојили титулу јер смо били први на табели!"

Жарко Зечевић је за свог мандата у Партизану изгурао пројекат "Земунело", па је црно-бијелима вјероватно и било лакше него осталим клубовима да наставе са активностима.

"Ми смо наставили! Нисмо знали ни да ли ће да се прекине првенство ни шта ће да се деси, ни колико ће то бомбардовање да траје. Нисмо распустили екипу него смо држали континуитет тренинга и у томе смо сви били сложни. Није било ниједног гласа против у клубу, ни говора да се распусти екипа и да се у том тренутку предамо. Јер то би била предаја!", говори Жарко Зечевић о тренинзима у "Земунелу" у то доба.

Бранку Миловановићу се ишло у Србију, да посјети свој народ и своју породицу, Бранко Савић и Владимир Ивић су жељели да пркосе НАТО пакту на свом стадиону, а шта је било са Грцима?

"Морам да кажем да када се појавила идеја сви играчи АЕК-а су углас једва чекали да дођу у Београд и да помогну српском народу. Ниједан играч ниједног секунда није размишљао да ли треба да иде за Београд. Тад је и њихова велика звијезда и капитен Демис Николаидис рекао: 'Идемо сви да помогнемо Бранку, да помогнемо Србији, да помогнемо нашој браћи! Брате са тобом до смрти!' А кад он нешто каже, то много значи у Грчкој."

КО ЈЕ ИГРАО ОВАЈ ИСТОРИЈСКИ МЕЧ?

ПАРТИЗАН: Никола Дамјанац, Вук Рашовић, Бранко Савић, Милан Стојаноски, Александар Станојевић, Александар Вуковић, Владимир Ивић, Саша Илић, Ђорђе Томић, Ненад Бјековић Јуниор, Матеја Кежман.

Играли су још: Марјан Герасимовски, Игор Дуљај, Ивица Илиев, Дарко Тешовић, Золтан Сабо, Љубиша Ранковић, Горан Обрадовић. Тренер: Љубиша Тумбаковић

АЕК: Атмацидис (29 М. Михаилидис - 40 К. Куркунас), Копицис, Костеноглу, Бабунски, Миловановић, Савевски, Касапис, Маладенис, Калицакис, Зумбулис, Николаидис. Тренер: Олег Блохин

Детаља са меча је тешко сјетити се. Када су у питању мечеви за титуле или Европа, свашта остане урезано у памћењу. Ипак, овдје су нажалост неке друге ствари биле у главама фудбалера.

"Била је пријатељска утакмица и с обзиром на цијелу ситуацију која је била у Србији мислим да је у том тренутку резултат био најзанемарљвиији. Нико се није обазирао на семафор, играли смо и били захвални на доласку АЕК-а. Феноменалан потез и надљудски гест са њихове стране, сигурно незабораван за цијелу Србију, Југославију и фудбалски клуб Партизан. Играо се фудбал у тешком времену, можда и најтежем послије '45 за нашу земљу, али опет кажем цијела ситуација та је била... Тужна су то времена, тако да не могу да кажем да се радо сјећам тога, иако су сјећања на меч наравно позитивна", помијешана осећања 25 година касније има Владимир Ивић.

Неки се, ипак, и послије 25 година сјећају детаља. "Није ту никоме било ни до фудбала, да ли ће да побиједи АЕК или Партизан. Ја се сјећам поред тих трибина на којима су заједно били навијачи АЕК-а и Партизана да сам на том мечу много причао са Ђолетом Томићем. Нама је било важно ко ће коме да протури кроз ноге, он мени или ја њему. Толико смо ми размишљали о бомбардовању. Ето шта је нама најважније било", прича нам кроз смијех Бели Миловановић.

Страх? Никад у животу! А Грци су још луђи!

"Под број један страха није било. Неки инат је прорадио, послали смо поруку", каже за МОНДО Бранко Савић, а Бранко Миловановић додаје: "Што се мене лично тиче ја никад у животу нисам имао страх, а знајући ове Грке који су луђи од мене нико ту страх није имао. Они су фанатици, знате како они функционишу. Кад мисле да су у праву они иду главом кроз зид. Они би, да су могли, сваки дан играли утакмице у Србији. И зато сам им вечно захвалан!"

Почео је меч у вријеме када напада није било, али..."Ми смо у том моменту имали информацију да може да дође до ракетног напада! Знам да су биле неке најаве када смо прилазили Београду, чак се и у једном моменту за вријеме утакмице чула сирена, али никог то није у том тренутку занимало. Ви тада не знате за страх, ту страх не постоји. Свјесни сте да то што радите радите исправно и немате страх ни за шта", објашњава за МОНДО Миловановић.

Скинуо нацистичку заставу са Партенона, па дошао на ЈНА!

Један посебан навијач је тада био на трибинама ЈНА, култни вођа навијача АЕК-а, ратник из Другог свјетског рата: "Који је скинуо са Партенона нацистичку заставу! Јесте, био је на утакмици са вођама. Они су увијек били против нациста, то је у крви!", каже Бранко Миловановић.

Дуел је играо 60 минута, а тада се десила ерупција на трибинама и терену. Навијачи оба тима, загрљени и са заставама упали су на терен! "Тај излив родољубља, патриотизма, пријатељства се десио прије краја утакмице када су гледаоци ушли у терен и загрлили се са играчима. То би стварно требало у будућности обиљежити као изузетан догађај и једно невјероватно храбро исказано пријатељство између два клуба у то вријеме са тим бомбардовањем које је сваки дан трајало и гдје нисте били сигурни. Бомбардовали су аутобус, воз, нису имали уопште никакве скрупуле да ли гађају цивиле или гађају војску. Мислим да тај тренутак одигравања, почетак утакмице, кад свирају сирене, а ми играмо утакмицу, то је био изузетан догађај", прича Жарко Зечевић.

Једином Србину у дресу АЕК-а на коме је на грудима била прикачена мета овај моменат је заувијек остао у срцу.

"То никад нећу заборавити, навијаче АЕК-а и Партизана заједно са заставама и транспарентима против НАТО-а како улазе на терен. Ми смо остали још неких сат времена ту да причамо са људима и онда смо кренули назад. Сјећам се да су послије Новог Сада већ почеле да се чују сирене. То је био један гест АЕК-а за који мислим да у скоријој историји то нико није урадио. Зато од тога дана док сам жив бићу увијек поред Црвене звезде навијач АЕК-а из Атине. То је клуб који је тада оставио траг који се никада неће заборавити!", сјећа се Миловановић

Неки много резултатски битнији мечеви су тежи за памћење. Овај, остаје заувијек урезан у глави.

"Ево ви сте малопре напоменули да смо играли са Црвеном звездом дерби, да је било 2:2, да је било црвених картона, али ако ме сада питате ја се уопште не сјећам те утакмице. Али ово је једна утакмица која остаје урезана у памћење и која ће остати за цијели живот као један акт исказане љубави, поштовања, родољубља, патриотизма и прије свега пријатељства са грчким народом", истиче Жарко Зечевић, који је лако могао да настрада када је НАТО пилот ријешио да олакша свој авион, преноси Мондо.

"Право да вам кажем ја сам током цијелог бомбардовања био ту у Београду. Никад нисам сишао ни на једну сирену, никад нисам сишао у подрум. Она бомба што је пала на Врачару, то је на 150 метара била од куће гдне сам ја био са родитељима. Испустио је пилот бомбу на кућу, да би се растеретио авион јер је био погођен."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.