Лукић вриједан јубилеј прославио побједом

Лукић је дао велики допринос успјесима клуба у посљедње вријеме.

-Није мала ствар одиграти стотину утакмица. Када сам дошао на Градски стадион за мене је то било остварење сна. Ево, три године касније иза мене је стотину утакмица и небројено још тренутака које ћу памтити док сам жив. Борац и Бањалука су постали дио мене, моја друга породица и друга кућа. Дугујем захвалност свим саиграчима, тренерима, свим људима у клубу и навијачима. Наравно, и својој породици. Сви они су, свако на свој начин, заслужни за јубилеј. Надам се да сам, бар донекле, оправдао повјерење и част да носим Борчев дрес за који се трудим да увијек дам све од себе.“, прича Лукић.

Поникао је у добојској Слоги, а фудбалски пут га је преко Крупе довео у Борац.

„Ишао сам степеницу по степеницу, онако како би, по мом мишљењу, требао да иде развојни пут једног фудбалера. У Слоги сам, као млад играч, скренуо пажњу на себе, да би потом у Крупи још више унаприједио своју игру. Доласком у Борац стекао сам пуну афирмацију, али и прилику да се борим за све трофеје. Тек улазим у најбоље играчке године и вјерујем да, уз напоран рад, тек долази оно најбоље. Знам да је све на мени. Научио сам кроз досадашњу каријеру да се само радом може стићи до циља.“, каже Лукић.

Не жели да издвоји нити један од 35 постигнутих голова за Борац јер, како каже, сваки је, на свој начин, био важан. Ипак, на помен лијепих тренутака издваја ону шампионску сезону.

„Направили смо велики успјех и након десет година вратили смо шампионску титулу у Бањалуку. Сјајна екипа и скуп врхунских играча на једном мјесту. Били смо екипа у правом смислу те ријечи. Са већином саиграча из те генерације сам остао пријатељ, чујемо се и дан данас, тако да ту сезону добро памтим иако сам имао пех са повредом. Надам се да ћемо поновити тај успјех, и да ћемо наше навијаче и Бањалуку поново обрадовати.“, каже Лукић.

Шампионску сезону памти по лијепим, али и по мање лијепим стварима. Због неугодне повреде рамена морао је на принудну паузу. Требало му је времена да се опорави и потпуно врати у пуни тренажни процес.

-То ми је био најтежи период у каријери. Горио сам од жеље да помогнем екипи у борби за титулу, а морао сам да будем ван терена. Није ми било нимало лако, али сам био пресрећан када смо стигли до трофеја. Опоравак је био дуг, али сам успио да прегрмим тај период уз подршку породице, људи у клубу, те саиграча који су били уз мене. Када сам се вратио на терен био сам као „мало дијете“ жељан фудбала и игре. Срећом, то је одавно иза мене и не желим да се враћам на то. Увијек гледам да из свега извучем поуке и да будем бољи за дане који долазе.“, казе Лукић.

Фудбалски ген наслиједио је од оца Митра, а породица му је била и остала највећа подршка. Јову, данас са трибина, на свакој утакмици бодре супруга Зорана и двогодишњи син Урош.

-Они су моја највећа подршка и снага. Увијек су ту, и када иде, и када не иде. Све је лакше уз њих. Урош је малтене проходао на Градском стадиону. Од првих дана га доводимо на утакмице и стално је на трибини са супругом. Нема ријечи којима могу да опишем ту љубав. Они су мој мотив и покретач у свему што радим.“, прича Јово.

Нова сезона увелико се захуктала. Наш Борац, то се не крије од првог дана припрема, циља напад на све трофеје.

-Пристигли су нови играчи и требало нам је времена да се уиграмо. Растемо из утакмице у утакмицу и вјерујем да ћемо бити све бољи из утакмице у утакмицу. Сезона је дуга. Биће успона, али и падова у форми, то је неминовно. Ипак, ми морамо да вјерујемо и да идемо ка остварењу циља. Не кријемо да желимо трофеје. Терен ће бити једино мјерило и морамо да се на, свакој утакмици, „бацамо на главу“ што би се рекло. Ја сам оптимиста. Екипа има квалитет и вјерујем у успјех.“ каже Лукић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.