Људи моји, је ли то могуће... Радановић за "Глас" о чувеном мечу прије 40 година

“На великом сату 44:46, 44 минута и 46 секунди. Слободни ударац… Баждаревић, прихвата Сафет Сушић. Не сам, Сафете… И сад још можемо примит’ гол… 45. минута 12 секунди и ево шансе за Бугаре, сјајна шанса и Симовић има среће… Каква је то драма... Ево, још једном Симовић… Нема више времена за било шта, нема времена, 45:38… Вујовић, Вујовић и ево шанса, ГОЛ! Гол, људи па је ли то могуће?! Лудница шта је ово?! Шта ће се ово догодити?! 3:2, па људи шта је ово, шта је ово! Радановић, Радановић, Радановић!!! Па је ли то могуће људи моји каква срећа, ма је ли то могуће, тресу се трибине! А шта ћу вам рећи поштовани гледаоци, видите све, Радановић, репрезентација Југославије иде у финале. Ово је било за инфаркт! Ма је ли то могуће? Па рекао сам да никад ништа није завршено, ништа није готово док судац не да знак, нека то упамтимо сви, па и ја! Поштовани гледаоци 3:2! Сваког тренутка чекамо крај, судац Јамо Кастиљо гледа на свој сат, сада је већ то прошло 46, 47 минута игре, судац је дигао био руке, да видимо и крај сад овог тренутка! Ма немам шта друго рећи него лудница, шта ћу, опростите на тој ријечи јер овог тренутка не знам ниједну другу ријеч”, тако је одјекивао глас легендарног Младена Делића тог 21. децембра у сваком дому у Југославији.

Легендарни Љуба Радановић, који је на “Пољуду” постао “бесмртан”, од 1. августа је у пензији. Данас живи на релацији Црна Гора - Белгија, а у исповијести за “Глас Српске” искрено признаје да постоје много битније ствари из његове богате каријере од поготка у мрежи Бугара.

- Лично, поноснији сам на неке титуле, на неке репрезентативне наступе, на олимпијску медаљу, на то да сам толико година био капитен Партизана, него на тај гол. Никад нисам нешто посебно волио да гледам то послије, а искрено мало ми је и досадило. Али, увијек испоштујем некога ко приђе, пусти ми тај гол, да мало прокоментаришемо - истакао је Радановић и додао:

- Један новинар ми је рекао, додуше никад нисам провјерио, да се никад није десило на европском нивоу да су до посљедњег минута три репрезентације биле у игри за одлазак на Европско првенство и да је одлучивао само један гол. И онда се десио тај погодак послије којег је дошло до националне еуфорије, која је забиљежена камерама.

ГЛАС: Је ли постојао неки осјећај код Вас да се нешто мора догодити?

РАДАНОВИЋ: Бина (Драгиша Бинић) ме је скоро питао у једној емисији да му објасним како сам из задње линије отишао напријед, не на корнер, него у току акције. Рекао сам му да је добро питање и да је ту пресудио неки мој карактерни моменат. У ком смислу? Све вријеме на терену сам размишљао да ли је могуће да нећемо ићи на Европско првенство. Хтио сам да промијеним нешто, нисам се предао, ни мирио са неуспјехом.

ГЛАС: Да ли је тачно да никада нисте упознали Младена Делића?

РАДАНОВИЋ: Срели смо се једном прије, али послије тог гола никад више. То је исто један сплет околности. Као дијете сам често ишао код стрица у Сплит. А, занимљиво је да је то Делићу био посљедњи меч који је радио пред одлазак у пензију, а та утакмица га је на крају и прославила.

ГЛАС: Зашто нисмо успјели на Евру? Уписали смо сва три пораза од Белгије, Данске и Француске.

РАДАНОВИЋ: На свим првенствима и прије и послије имали смо проблем и то је била наша мана. Све је ишло како треба, а онда се појавио проблем селекције играча. Нису били спорни момци који су изнијели терет квалификација, појавили су се одједном играчи који су били на ширем списку. Други моменат је била (невјероватна) промјена система игре пред Европско првенство. Играли смо са либером дотад, а онда су хтјели да играмо тројица позади у линији и ми тај систем нисмо познавали. Дешавало се да неки везни играчи играју на спољњим позицијама, на примјер Меша Баждаревић или Иван Гудељ. Чак су ови старији, као што су Папе Сушић и Велимир Зајец направили састанак у вези с тим. Тако да је то мој утисак и неко виђење зашто нисмо успјели. Не мора значити да сам у праву.

ГЛАС: Једини бенефит са тог првенства био је Драган Стојковић Пикси. Младић који је стиснуо петљу и извео пенал против Француза у поразу од 2:3.

РАДАНОВИЋ: Ја сам био задужен за пенале. Ал' сад ћу вам испричати нешто. Прије Европског првенства играли смо у Суботици пријатељску утакмицу против Мађара. Свиран је исто пенал за нас, а ја сам имао једну финту, тако да окренем ногу у посљедњи тренутак и дам гол. Тај меч је снимала француска телевизија. И у тренутку кад је свиран пенал за нас у Сент Етјену, узео сам лопту и мени је кроз главу прошло да су Французи то снимали и да знају како ћу шутирати. Ставим лопту на бијелу тачку и о свему размишљам. Залетим се и Жоел Батс је ухвати живу. Хтио сам пропасти у земљу. Међутим, као да ме је Бог спасио, судија је показао да се пенал понавља, јер је голман изашао раније. Тада ја кажем да нећу поново да шутирам. И Пикси се сам јавља, што говори о његовом карактеру. Он је одлично шутирао и дао гол. Никад се није плашио да преузме одговорност. Рецимо у тешким мечевима увијек је тражио лопту.

ГЛАС: На том шампионату десила се и велика трагедија, јер је током самог меча против Француске поред терана срчани удар доживио физиотерапеут националног тима Божидар Миленовић који је и преминуо.

РАДАНОВИЋ: На терену смо се питали шта се дешава. Видјели смо да је пао човјек у тренерци, у први мах смо мислили да је селектор, јер од људи из прве помоћи који су били ту нисмо могли јасно разазнати. Већ је селектор Тодор Тоза Веселиновић имао неких здравствених проблема, па смо помислили да је он. У том периоду примили смо два гола. Нисмо знали шта да радимо, да ли ће се прекинути утакмица. Али нажалост завршило се трагично по доктора Миленовића. Послије утакмице Мишел Платини и ја смо извучени за допинг контролу. Било је баш вруће тај дан, па онако потрошени нисмо ни могли дати мокраћу. Сат времена смо провели у базену, пили пиво. Дао ми је дрес тада. Кад сам се вратио у хотел, видим погнуте главе и тада сам схватио о чему се ради.

ГЛАС: На Олимпијским играма у Лос Анђелесу били сте дио екипе која је освојила бронзану медаљу. До трећег мјеста сте дошли побједом над Италијом од 2:1

РАДАНОВИЋ: Остаје жал јер смо били најбољи. Били смо мало фасцинирани Америком, уживали смо тих мјесец дана тамо. Против Француза, да нисмо направили глупост, можда бисмо играли и финале, са девет играча смо дошли до продужетака. На крају и бронза је велики успјех, али штета што та генерација није у цјелини сачувана.

ГЛАС: Колико је тачан податак да баш жалите што нисте учествовали на Мундијалу 1990. године у Италији?

РАДАНОВИЋ: То је већ био фудбал који ја нисам познавао. Тада је већ почело формирање групица. До тада није било формирања репрезентације по кључу. Без икаквог разлога нисам позван, а моја једина грешка је што нисам реаговао. А нисам реаговао, јер сам био засићен свега. Кад сам први пут изостављен, послије Шкотске, објашњење је било играмо лаку утакмицу нема потребе да играју провјерени играчи. Тако је почело и тако се и завршило. Док сам био у репрезентацији нико није гледао ни ко је, шта је, одакле је, никакве групице се нису правиле. Све је почело послије оног великог пораза од Енглеске у Београду. Дошли су други људи у савез, тешка времена...избјегао сам све ружне моменте.

ГЛАС: Да ли је тачно да је Ваша идеја била да у првом сусрету након погибије Драгана Манцеа на неки начин му одате почаст на терену?

РАДАНОВИЋ: Јесте то била моја идеја да када ми дамо гол, да му дамо неки омаж, неко сјећање у тој мучној атмосфери. Било нам је потребно времена да разбијемо психолошку баријеру иако је био и пун стадион. Играли смо против Приштине. Није било лако ни гостујућим играчима и они су били потресени. Видјело се то и на њиховим лицима. Десило се да сам негдје у 85. минуту из неког полуволеја дао гол. Нисам могао задржати сузе. Све ми је било пред очима. Поготово одлазак код родитеља покојног Драгана. Његови родитељи су били у таквом шоку као да нису били свјесни шта се догодило. Тек кад смо ми дошли, схватили су да је крај. Армија навијача Партизана никад га није заборавила, остао је у срцима, као да је играо до краја каријере, да тако кажем...

ГЛАС: Колико је Милош Милутиновић утицао на Вашу каријеру?

РАДАНОВИЋ: Милош је један од најбољих играча екс-ју фудбала. Био је један невиђен човјек. Никад нисам видио да је неко био тако благ и тако строг у исто вријеме, тако широк и тако јасан у доношењу одлука. Код њега се тешко испадало, али још теже улазило у тим. Био је тренер који је знао одабрати и процијенити играча, ставити га на право мјесто. Био је мајстор за атмосферу. Имао је велико повјерење у мене. Дао сам гол на његовој првој утакмици, на дебију против Осијека, вратио сам му то повјерење. Побједом смо ушли у шампионски поход у којем сам одиграо све 34 утакмице.

ГЛАС: Каква сјећања имате на култни двомеч против Квинс Парк Ренџерса, 2:6 и 4:0?

РАДАНОВИЋ: Играо сам у Лондону. У 44. минуту на “Хајберију”, гдје се меч играо, у једном дуелу сам зарадио повреду кољена, које је послије отекло. На полувремену сам остао у свлачионици, Енглези су одмах донијели рендген. Први пут сам видио плочице на поду које су биле топле, дакле подно гријање. За нас је то било незамисливо тада. Нисам знао резултат. Када се завршила утакмица сазнао сам да је било 2:6. Нисам неколико дана тренирао. Ненад Бјековић ме наговорио да стиснем зубе у реваншу, одиграо сам са стезником на нози. И баш сам у петом минуту пропустио шансу, промашио сам том ногом. Издржао сам некако меч. Ипак, морам рећи и то да је публика више вјеровала у преокрет него ми. Кад смо дошли на стадион, био је пун и неки чудан хук. Питао сам се да ли је могуће да они вјерују да можемо побиједити. Падали су голови у право вријеме и десило се чудо.

ГЛАС: Послије Партизана услиједио је одлазак у Стандард из Лијежа.

РАДАНОВИЋ: Отишао сам у Стандард, али сам имао и понуду из Италије, на препоруку мог бившег саиграча, Аце Трифуновића, који је играо на “чизми”. Италијани су хтјели да доведу мене и Бору Цветковића, међутим Белгијанци су били бржи. Мени је ипак важан моменат био гдје ће ми живјети породица. Старији син је већ требало да крене у школу. Појавио се Стандард, добра земља, позитивна искуства наших играча који су тамо играли Зорана Јеликића, Јосипа Букала, Краснодара Роре, Милана Галића... То је један велики клуб. Били су у једној кризи послије афере и ја сам доведен да стабилизујем екипу. Успио сам у томе. Био сам двије године и још једну послије повратка из Нице. Публика је била сјајна, одушевила је и једног Жозеа Муриња, рекао је да никад није видио такве навијаче. Лијеж је идеалан за живот. Ница је, пак, клуб у ком морате да играте добро да би долазила публика, која је пробирљива. У Стандарду је публика ту и кад није добро.

ГЛАС: Откуд у Ници?

РАДАНОВИЋ: Довео ме је Жан Фернандез, који ме је знао одраније и имали смо добру сезону. Ницу је финансирао град, међутим предсједник општине је морао да оде због неке афере и све се урушило. Ница је имала финансијских проблема, нисмо могли формирати и приказати буџет за наредну сезону и испали смо у другу лигу. Стандард је хтио да се вратим и због тога сам се вратио и 1998. године сам завршио каријеру.

ГЛАС: Имали сте и епизоду у Белинцони. Тамо Вам је саиграч био Владимир Петковић, данас реномирани тренер.

РАДАНОВИЋ: Он је одличан тренер. Имали смо фину екипу. Имао сам добра примања. Швајцарска је супер плаћала, била идеална за неки крај каријере.

ГЛАС: Колико данас пратите Партизан?

РАДАНОВИЋ: Пратим. Сваки успјех ми је драг, то је мој клуб. Тамо је и Ивица Краљ који ми је велики пријатељ. Упркос финансијским проблемима налазе начин да буду у врху. Радује ме кад је Партизан први. Надам се да ће се једног дана и финансијска ситуација стабилизовати да раде нормално. Тешко је радити у лошим условима.

Милко

ГЛАС: Какав је био Милко Ђуровски?

РАДАНОВИЋ: Кад сам био у Стандарду, рекао сам свом тренеру да погледа Милка. Гледао га је против Гронингена, када је дао оне голове, рекао ми је да сам био у праву и да је пакао од играча, али да се пуно расправљао са судијама и саиграчима хахахаха. Та његова брзина и промјена правца били су јединствени. Довео сам га у Партизан. Генерал Здравко Лончар био је предсједник клуба. Рекао ми је: “Хтјели би да направимо најбољи тим у Југославији. Да све покупујемо и ти си нам за то потребан. Попричај мало са Милком, Фадиљом Вокријем, Владом Чапљићем...” Рекао сам може, али само под условом да оно што им се обећа, да им се то и исплати и то у дан. Био је сагласан. И тако смо и радили.

Бајковић

ГЛАС: Да ли је тачно да сте Ви заслужни за долазак Бобана Бајковића у Црвену звезду?

РАДАНОВИЋ: Тада сам се бавио менаџерским послом. Довео сам га на “Маракану”, оставио је добар утисак. Муслин ми је рекао да му треба млађи голман. Одвео сам Бајка. Када сам ишао на “Маракану” сјећам се да сам тад посљедњи пут видио Рајка Митића, који је рекао: “О почели су и наши противници да долазе, лијепо”. Рекао сам зашто сам дошао. Срео сам и Дику Стојановића тада, који је гледао Бајка и рекао ми је: “Па он је бољи него што си нам рекао”. Одговорио сам му: “Па ја увијек волим блаже да кажем него што јесте, јер кад си скроман, може боље да буде и да се лакше заврши”. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.