Легендарни фудбалер Недо Здјелар за "Глас": Чување Шестића најдража успомена

Прошле сезоне завршио је активну играчку каријеру у 56. години, али је и даље у таквој форми да би му позавидјели бројни фудбалери.

- Ове године играм само рекреативно фудбал на турнирима. Добро је док ме још зову, значи да имам шта да покажем - уз осмијех констатује бивши фудбалер.

А његова спортска каријера почела је давно. Осамдесетих година прошлог вијека примијетили су га док је играо фудбал у селу са вршњацима. Иако није прошао пионирске селекције, осјећај и воља су га гурали напријед и брзо је учио.

- Играо сам фудбал у свом селу гдје су ме примијетили челници Слоге Ракелић. Тада се знало какве су обавезе у породици и посао је био на првом мјесту. Ипак љубав према фудбалу је превагнула па сам почео да тренирам. Услиједио је затим прелазак у Тргопоље, а затим и Рудар. Ту сам кренуо са озбиљним тренинзима и напредовањем - истакао је Недо.

Управо период у Љубији Здјелар памти по веома лијепим тренуцима. Наиме Рудар је тих година постао друголигаш у првенству тадашње Југославије, а играли су и полуфинале Купа Маршала Тита 1989. године.

- Био је то сјајан период у мојој каријери, али сигурно и најљепше године Рудара. Изборили смо пласман у Другу лигу тадашње Југославије. Имали смо једну сјајну генерацију играча који су остварили можда и највећи успјех клуба пласман у полуфинале Купа Маршала Тита - присјећа се Здјелар, који је у том периоду играо у везном реду.

Управо та сезона доноси му и најдражу успомену из играчке каријере.

- Рудар је на путу до полуфинала фудбалског Купа Југославије елиминисао Динамо Винковце, Вардар, а затим у четвртфиналу Војводину, која ће те сезоне постати шампион Југославије. Каква је то била страшна екипа коју смо ми елиминисали. На клупи је сједио тада млади и перспективни тренер Љупко Петровић а у тиму Милош Шестић, Синиша Михајловић, Славиша Јокановић, Мирослав Тањга... Ипак успјели смо да их прођемо, а Приједор је тад живио за Рудар. Мени је то најдража успомена јер сам у мечу чувао легендарног Милоша Шестића који је играо сезону каријере. То је нешто што човјек памти читав живот - присјећа се бивши играч Рудара.

А онда је услиједио чувени полуфинални меч против Вележа. Стадион је био тијесан да прими све љубитеље фудбала из региона.

- Мостарци су нас добили 1:0 на свом терену, а услиједио је реванш о којем се данима причало. Стадион је био премали за све који су жељели да нас бодре. Савладали смо Вележ 1:0 па су на крају пресудили пенали. Ривал је био бољи, прошао је у финале, а мислим да ми можемо да будемо поносни на то како смо одиграли ту комплетну сезону, а и тај двомеч - додао је Недо.

Занимљиво је и то да током каријере Здјелар није одувијек био нападач.

- Силом прилика сам прешао у напад. Играо сам у везном реду, гдје сам такође давао доста голова, знао сам и те како да користим простора који сам имао и често сам се убацивао у напад и погађао. Тренери су видјели да имам сјајну реализацију и онда су ме пребацили напријед. Како су ме једном пребацили тако сам кренуо да дајем голове и остао на овој позицији - објаснио је промјену у тиму.

А управо је осјећај за гол нешто по чему се издвајао. Увијек на правом мјесту, стална опасност по противничке голмане је био током каријере.

- Са тим осјећајем за гол човјек се једноставно роди. Наравно треба пуно рада да се он касније избруси и да се таленат надогради. Али човјек то једноставно има или нема. А рецепт за голове је једноставан, требаш да уживаш сваког момента у игри. Исто уживам у мечевима кад сам почињао каријеру и кад смо правили добре резултате, као и сад кад играм на турнирима - поручује бивши нападач.

Други лијеп период каријере свакако је  у вези са успјехом Слободе из Новог Града. Недо Здјелар је у сезони 1999/2000. био најбољи стријелац прве лиге Републике Српске са чак 29 голова.

- Слобода је тих година била сјајан тим. Освојили смо четврто мјесто у првенству и ти голови су дошли као заслуга игре комплетне екипе. Била је то напорна сезона са 20 клубова, а сваки меч је био прави мали дерби. Играли смо те сезоне и у финалу Купа Републике Српске, гдје смо нажалост поражени минималним резултатом, тако да можемо рећи да су то биле сјајне године -  истакао је нападач, који није могао да се не осврне на тренутна дешавања у клубу.

- Душа ме боли кад видим у каквом је стању сада Слобода. То је клуб у којем сам провео прелијепе године, који има традицију, али ето за нас који смо играли у њему није било мјеста. Не знам да ли сам двије - три године икад позван у Слободу. Оно што ме боли је што нико не поставља питања зашто је дошло до овог суноврата и како изаћи из њега. Дао сам много клубу као играч, радио сам ту и као тренер и заиста боли кад се види стадион и све што се дешава. Људи као да су дигли руке од овог успјешног клуба - поручује са тугом.

А управо је Здјелар са Миланком Ђерићем био хит на друштвеним мрежама приликом избора за најбољег фудбалера Републике Српске. Старији заљубљеници фудбала су се сјетили мајсторија која је доносила та лига те сјајних зналаца. Били су ту и Зоран Мајсторовић, Синиша Мулина, Зоран Крајшумовић, Милорад Савић и бројни други велемајстори.

- Та прича и признање за фудбалску легенду Републике Српске ми је пуно значила. Био сам пријатно изненађен да нас се људи и након 20 година сјећају и значи то свакако да смо оставили траг у нашем фудбалу. Можда је то било и до мене да ме се сјете, јер сам током каријере упознао пуно добрих људи и настојао да са свима останем у добрим односима. На терену смо водили беспоштедне битке, али сам након меча попричао са свима. Ваљда то људи памте поред голова па онда сви можемо да будемо поносни на то - додао је Здјелар.

Ипак чини се да и лига Републике Српске није оно што је била.

- Чини ми се да је сваке године ситуација све лошија. Кад спомињемо ту сезону 2000. године, ту је било чак 20 клубова. Јаке екипе попут Боксита, Рудара Угљевика, Леотара наравно Борца. Свако коло је било пуно набоја, играло се оштро. Баш је тада била лига квалитетна, а сада све то некако опада. Можда је и до друштва што дјеца све више одлазе у иностранство. Никако ми се не свиђа генерална ситуација, јер одлазе комплетне породице, а без те омладине нема будућности. А и ови што остају драже су им друштвене мреже. Ми нисмо имали пуно, квалитетну опрему или одлазак на неке егзотичне дестинације за припреме, али смо заиста вољели да играмо. И сад дјелује да има потенцијала, али чини ми се да из клубова треба склонити људе из политике бар из овог спортског дијела. Они треба да траже новац, а спорт треба оставити спортистима.

Здјелар је желио да дио свог знања пренесе и на млађе категорије. И док је активно играо фудбал радио је као тренер, али се помало разочарао.

- Водио сам неколико година млађе категорије Костајнице и имали смо заиста успјеха, а на крају су појединци одлучили да ме склоне и након тога се све готово угасило. Та дјеца су ваљда у мени видјели неку сигурност. Жао ми је највише због те дјеце, гдје год сам радио као тренер сениора или млађих категорија имао сам успјеха, али не волим да се намећем, нисам такав па ме зато не зову ваљда - додао је на крају Недо.

Историјски меч

Здјелар је иначе био и учесник чувене утакмице током рата између Републике Српске и Републике Српске Крајине, што је била прва утакмица репрезентације, а завршена је неријешено 1:1.

- Мени је част што сам био дио репрезентације. Било је то тешко ратно вријеме, а та утакмица је требало бар на тренутак да омогући да сви заборавимо на све што се дешава око нас. Буквално смо одрадили један тренинг и одиграли меч који ће остати записан у историји - рекао је Здјелар.

Виктор насљедник

Љубав према фудбалу траје и данас, а Недо се нада да ће ускоро имати насљедника на терену у породици. Унук Виктор је тренутно главна дједова љубав, док ускоро очекује још унука.

- Виктор воли да шутира лопту, радује се нашим дружењима. Ко зна, ако буде љубави према фудбалу, можда наслиједи дједу на терену. Има тај осјећај - уз осмијех говори поносни дјед.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.