Исповијест Слађана Шћеповића о голу каријере за “Глас”: Кад “келти” утихну...

У једној локалној крчми на Чубури конобарица бујног деколтеа пролазила је између столова, за којима су сједили људи, махом радници треће смјене који су се психички спремали за радио пренос, јер телевизијског није било. Зашто? Па ваљда зато што нико није вјеровао да Партизан може проћи даље. За једним столом био је старији чича, са по литар вина у два замагљена стаклена бокала пред собом. Био је и учитељ. И поп. Мада је он, кажу, ријетко свраћао. Дим од цигарета пао је са таванице, па је сваки покрет и сваки корак пут у непознато. Осим за оне који су у тој крчми били домаћи. За шанком је сједио млади газда и оштрим ножем сјекао добро осушену говеђу пршуту са шмеком бијелог лука. Сви они су чекали пренос...Као и они момчићи који су се врзмали око крчме, покушавајући да чују кретање резултата. Одјекивало је са великог транзистора подно “миљеића” и петролејске ламе:

“За Партизан су сада и секунде важне. Набачена је лопта према Спасићу, он је сада на положају левог крила, можда би могао и да центрира... Ово је шанса за Партизан, набачена је лопта, Милко Ђуровски је враћа у средину...шанса, шанса, гол, гол гоол...Шћеповић, Шћеповић!!! 5:4, 5:4, 5:4!!! Бравооо, Партизааан лављег срца” - урлао је тада легендарни Јордан Ивановић, који је за пренос меча из Шкотске исте године добио награду “Златни микрофон”.

Сви су се веселили, заборављали тугу и бол(ове). Били су то тренуци велике навијачке среће за све, али прије свега за момке који нису имали срећу да као њихови очеви гледају марш Партизанових “беба” кроз Куп шампиона до његовог финала. Елиминација славног Селтика тог 27. септембра 1989. године, којом су “црно-бијели” изборили пласман у друго коло, сад већ почившег Купа побједника купова, дошла је као мелем на рану за све кошмарне ноћи и све Фљамуртарије, Борусије и друге болне елиминације са евросцене. Био је то наговјештај једне велике сезоне тима са тренером Иваном Голцем на клупи, која је почела у Мостару по казни због паљења доскочишта за скакаче с мотком и погађања Роминог капитена Ђузепеа Ђанинина упаљачем у главу, годину дана прије тога. У исповијести за “Глас Српске” Слађан Шћеповић се куне да је јасно чуо мук на “Селтик парку”.

- Сећам се сваког детаља. Лопта је кренула од Горана Пандуровића, дошла до Горана Милојевића, он је проследио на леву страну, тамо је био Предраг Спасић, он је центрирао, Милко Ђуровски је вратио у шеснаестерац и ја сам стајао на пеналу. Видео сам цео гол. Гледао сам само да ударим што јаче и погодим гол. На моју срећу лопта је ушла у мрежу иако ју је голман закачио. Замислите како изгледа кад 60.000 људи умукне. Мук потпуни. Иако су у једном моменту Шкоти имали резултат који им одговарао - 5:3, ипак смо успели проћи даље, због гола у гостима, јер смо у Мостару добили са 2:1 - у даху је рекао Шћеповић, јунак једне од десет најбољих утакмица у историји клупског фудбала по избору УЕФА.

ГЛАС: Дали сте велики број голова, али вам је Динамо био омиљена муштерија?

ШЋЕПОВИЋ: Динамо ми је стварно одговарао. Када сам дошао из Прибоја, да кажем и то, нисам био класичан голгетер, више други шпиц, играо сам и везног играча. Кад год сам играо против “модрих” дао сам гол.

ГЛАС: Поред тог успјеха против Селтика који бисте још моменат издвојили из играчке каријере?

ШЋЕПОВИЋ: Рецимо, трофеј из најмасовнијег такмичења освојен 1989. Године. Тада смо, под Моцом Вукотићем после 32 године освојили Куп Југославије. Драг ми је и онај Куп из 1992. године када смо у две утакмице били бољи од Звезде. Добили смо их на “Маракани” 1:0. У реваншу, код нас “црвено-бели” су водили са 2:1. Одговарао им је тај резултат. Имали су добру екипу, али успели смо да изједначимо преко Славише Јокановића и освојимо пехар.

ГЛАС: Два дана послије те утакмице тадашњи тренер Ивица Осим је поднио оставку.

ШЋЕПОВИЋ: Већ су почела та превирања у земљи и Ивица није могао нормално да ради. После те друге утакмице финала је рекао да ће отићи. Ненад Бјековић и Жарко Зечевић су га одвраћали од те идеје, али Осим је остао при свом ставу. Штета, јер да није било рата, сигурно би дуже био наш тренер и направили бисмо још веће успехе.

ГЛАС: Какве Вас успомене вежу за популарног Швабу?

ШЋЕПОВИЋ: Осим је пре свега био добар човек и фудбалски зналац. Радио је ситуационе ствари на тренинзима, оне које се дешавају на утакмицама. Знао је да предвиди шта ће се дешавати, сваком играчу је знао наћи позицију. Осим је имао те неке своје марифетлуке. Волео је да се шали, поготово на рачун Вујадина Станојковића и Предрага Спасића, пошто су они били бекови. Рецимо Станојко крене ка голу, застане, па се врати до нашег гола. Осим му онда каже: “Станојко, то је наш гол, нападамо на другу страну”. Швабо је волео да игра директан фудбал према напред. Код Осима је увек била добра атмосфера, окупљао је људе око себе. Није волео превише да мења тимове. Радио је тамо где му одговара, није то морао бити велики клуб, већ средина где се осећа пријатно, где је могао спровести свој план и програм, односно да екипа игра како он мисли да треба.

ГЛАС: Тренирао Вас је и легендарни Милош Милутиновић. Какав је он био?

ШЋЕПОВИЋ: Чигра је био шмекер. Знао је да направи одличну атмосферу, кроз шалу, анимацију, све. Играли смо на тренингу ожењени против неожењених. Код њега сам и дебитовао против Вардара у Тетову 1984. године. На мојој позицији било је неколико играча, између осталих и легендарни Драган Манце, па је клуб одлучио да одем у војску, да би испоштовао војни рок и био спреман кад старији играчи оду у иностранство.

ГЛАС: Гдје Вас је задесила вијест о погибији Драгана Манцеа?

ШЋЕПОВИЋ: Био сам у војсци у Београду када се то десило. Ко данас се сећам, капетан је чуо на радију за Драгана. Зовнуо ме је у канцеларије рекао да идем да проверим шта се десило. Био је Партизановац. То је био такав шок, јер је Драган био играч за велике домете.

ГЛАС: Мало је недостајало да из Партизана одете у Француску. 

ШЋЕПОВИЋ: Осим је био са репрезентацијом те 1992. године, а ми смо са сада већ покојнима Благојем Пауновићем и Бранком Рашовићем отишли на турнеју у Француску, коју је договорио Иван Ћурковић. Били смо 12 дана у француским колонијама Гвадалупеу, Мартинику. Играо сам добро, био сам и капитен. Са Ћурковићем је ишао један чувени француски судија, не могу да се сетим како се звао. Био је у управи Лиона, свидело му се како сам играо и хтео је да дођем код њих. У Југославији су биле санкције, није могло да се лети из земље, па сам остао у Француској код једног пријатеља. Он је почео да се меша ту, као он је мој менаџер, после сам то сазнао. Звао сам Бјековића, рекао ми је да од тог нема ништа, а звао је Аполон за мене. Тако је и било, отишао сам у септембру на Кипар, где сам у Аполону провео четири године.

ГЛАС: Како Вам је било на Кипру? 

ШЋЕПОВИЋ: Било је заиста лепо. Ћеркица ми се родила тамо. Био сам од 1992. до 1996. године. Онда сам отишао у Мериду где сам остао до 2001. године. У 33. години сам завршио. Могао сам још да играм, имао сам понуда и ван Шпаније, међутим председник Мериде ми је понудио да будем скаут уз први тим.

ГЛАС: У Мериди сте друговали са Гораном Милојевићем и покојним Николом Радмановићем.  

ШЋЕПОВИЋ: Били смо у Другој лиги, па смо ушли у Прву лигу. Остао сам тамо да радим у клубу. Ниџа је био одличан дечко и играч. Увек је имао вишка килограма, али је знао фудбал. Ми смо се доста дружили и баш ми је било жао кад сам чуо како је завршио. Вратио сам се 2002. године са Гораном Милојевићем у Железник. Ту смо почели тренерски пут. Радили смо ту можда годину и по дана, после сам дошао у Партизан.

ГЛАС: Како је дошло до тог повратка међу “црно-бијеле”?  

ШЋЕПОВИЋ: Након шест месеци паузе после Железника, Бјековић ме је питао да ли би радио у Омладинској школи Партизана, пристао сам и тако сам кренуо. Са Владом Вермезовићем сам био тренер у Телеоптику. Годину дана радили смо заједно, он је отишао после у први тим, па сам ја самостално водио “оптичаре” годину дана у Трећој лиги. После тога сам радио у Омладинској школи. Ту сам нашао себе и скоро 20 година сам био тренер младих категорија.

ГЛАС: Волели сте и кафану.   

ШЋЕПОВИЋ: Искрено, нисам живео спортски. Излазило се, али никад нисам пио, ни пушио. Да сам мало више живео спортски, био бих бољи играч, али таква су времена била, живело се, излазило...Тежио сам да будем једноставан, скроман, имао сам емпатије према људима. Више ми је значило кад ми неко каже да сам добар човек, него да сам страшан играч. Све у своје време. Таква су времена била, нико није гледао да кроз фудбал заради неке паре. Желели смо да нам буде лепо. Људи су нас препознавали где год се појавимо, били смо популарни. Били смо добри са навијачима, дружили смо се с њима, помагали им.

ГЛАС: Шта данас ради Слађан Шћеповић?

ШЋЕПОВИЋ: Последње две, три године радим као скаут у Партизану, заједно са мојим старијим колегама, Звонком Живковићем, Ацом Трифуновићем, Радетом Заладом, Владом Чапљићем...Талената има, као и увек код нас, а ја пратим играче за први тим. Пратим, другу, трећу лигу.

Марко и Стефан

ГЛАС: Волите често да кажете да су Вас синови Марко и Стефан надмашили.

ШЋЕПОВИЋ: Јесте то тако. На млађима свет остаје. Марко и Стефан имају свој пут, играли су за репрезентацију Србије, ја нисам. Драго ми је због њихових успеха.

Репрезентација

ГЛАС: Ивица Осим Вас је звао да играте против Енглеске на “Вемблију”, али због повреде нисте могли, а извисили сте и за Мундијал у Италији 1990. године иако сте били међу 40 кандидата. Остаје ли жал?

ШЋЕПОВИЋ: Да сам тада одиграо против Енглеза, можда би било доста тога другачије што се тиче моје репрезентативне каријере. Међутим, повредио сам се, мислим против Жеље, неко ме је ударио у колено. Човек не треба за тим да жали. Било је много добрих играча, поготово на мојој позицији. Нема ту љутње.

Беширевић

ГЛАС: С ким сте били добри од некадашњих играча бањалучког Борца?

ШЋЕПОВИЋ: Друговао сам са покојним Суљом Беширевићем. И он је играо на Кипру. Баш смо се лепо дружили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.