Исповијест Небојше Крупниковића за “Глас”:У Швајцарској нас третирали као заробљенике

Када се вратио у Црвену звезду, први пут послије Барија, прва жеља Љупка Петровића била је да се у клуб са позајмице из грчког Паниониоса врати племенити везиста разорног ударца, непредвидивог дриблинга и сјајног задњег паса. Искусном тренеру популарни Крупни све је вратио на терену, головима који су на “Маракану” вратили дуплу круну.

Поклопило се то са укидањем санкција па су југословенски клубови могли поново играти у Европи. УЕФА је одлучила да те сезоне, 1995/1996. од југословенских клубова у еврокупове могу само шампион Црвена звезда и то у Куп УЕФА, те Обилић као финалиста купа у Куп побједника купова. Звезда је за ривала добила швајцарски Ксамакс. У великом интервјуу за “Глас Српске” Небојша Крупниковић, између осталог, открио је неке до сада непознате детаље тог двомеча.

- Тај први меч на “Маракани” пао је у незгодно време. Тад је била “Олуја”, утакмица је била небитна, да тако кажем, навијачи, а и ми више смо мислили на наш народ. Изгубили смо са 1:0. Били смо бољи од њих, али примили смо неки гол из даљине. Отишли смо после на реванш у Нојшатл, а Швајцарци су нас третирали као неке заробљенике. Из авиона су нас одмах пребацили у аутобус, око нас војска, полиција. Нисмо могли нигде. Први пут су нас после три године пустили да играмо у Европи. На утакмици смо погодили, ја мислим и стативу и пречку, имали три, четири стоодстотне шансе. Утакмица се заврши 0:0 и испали смо. Имали смо и бољу екипу, и опет кажем, били смо и бољи од њих. То је било онако нешто негативно што памтим из Звезде и још један дерби када смо прекинули серију непобедивости на “Маракани” против Партизана, после баш пуно година, изгубили смо 0:1. Мислим да је Дарко Тешовић дао гол. Оно што је интересантно, сви ти поменути мечеви дошли су после тешких припрема. Љупкове припреме увек су биле тешке, међутим, после неког времена увек смо улазили у ритам и газили смо. Али ето, ти мечеви су дошли баш у незгодно време, где нисмо били свежи - рекао је Крупниковић.

ГЛАС: Дуго Вас нема у медијима. Дуго нисте дали неки интервју, поготово за медије у Републици Српској, па нас занима шта данас ради Небојша Крупниковић?

КРУПНИКОВИЋ: Данас се базирам на млађе играче, покушавам да их саветујем. Ко успе у Србији, усмеравам их “преко”. Радио сам неке трансфере у Јапан, Португалију, Италију, Казахстан... Нисам радио неке велике трансфере, али било је лепих послова. Не сврставам се у неке велике фудбалске агенте, кажем опет, више сам ту као саветник тим младим играчима

ГЛАС: Како су ишли ти неки Ваши почеци, ко Вам је био тренер у млађим категоријама Црвене звезде?

КРУПНИКОВИЋ: Војин Лазаревић ми је био тренер у млађим категоријама. Играо сам у генерацији са голманом Александром Сарићем, покојним Миланом Босанцем, па су ту били и млађи, Дејан Стефановић, Срба Јелић, Дарко Пиваљевић...

ГЛАС: У два наврата носили сте Звездин дрес, од 1991, до 1993, те од 1994, до 1996. године. Закачили сте и онај шампионски састав из Барија.

КРУПНИКОВИЋ: Тренирао сам са првим тимом кад им затреба играч. Замисли, тренираш са Дејом, Југом, Михом, то је доживљај био, привилегија. Они су били велики играчи. Гледали смо их као слику на зиду. На сваком тренингу сам се могао уверити какви су то играчи и мајстори били. Давали су нам ветар у леђа. Говорили су ми: “Мали, дођи овамо, слободно играј, немаш никаквих проблема”. Чак су Дејо и Панчев прво нас клинце бирали кад су се делили да играју на два гола, на тренингу. Нормално, ми клинци смо морали мало више да трчимо и да се трудимо.

ГЛАС: Услиједиле су позајмице. Како је то ишло?

КРУПНИКОВИЋ: Био сам шест месеци у Радничком са Новог Београда, па три месеца у Бору, у Другој лиги. Из Бора ме врате па сам одиграо две, три утакмице по који минут за Звезду, био сам, наравно, резерва, па добијем шансу 10-15 минута. Био сам део екипе која је узела Куп Југославије на пенале, онда када је Анто Дробњак дао онај гол. После смо отишли на припреме са којих су ме послали на позајмицу у грчки Паниониос.

ГЛАС: Каква искуства носите из Грчке?

КРУПНИКОВИЋ: Ту сам сазрео као фудбалер. Тад смо доле, у Грчку отишли Предраг Ђорђевић, Зоран Јовичић и ја. Љупко је тада био тренер Олимпијакоса, пратио је моје игре, где сам ја као везни играч дао девет голова, и када се вратио у Црвену звезду, захтевао је да се и ја вратим. Са мном су доле били и Влада Вермезовић и Милинко Пантић. Баш дуго је играо у Паниониосу и био је најбољи играч. Било је питање дана када ће променити средину и отићи у неки велики клуб и то се остварило преласком у Атлетико. Тамо је показао неспорни квалитет који је имао.

ГЛАС: По повратку у Звезду оставили сте упечатљив утисак на “вјечитим” дербијима. Дали сте шест голова Партизану.

КРУПНИКОВИЋ: Увек сам добро играо те велике утакмице, инспирисао ме је пун стадион. Мислим да смо ми за те две године изгубили један, максимално два дербија, а играно их је баш пуно. Те утакмице су ме прославиле и на њима сам се доказао. Ти мечеви праве превагу у првенству. Добро, има и притиска, код мене је био позитиван, да тако кажем. Увек сам добро играо дербије. Ми који смо дошли из омладинског погона Црвене звезде другачије доживљавамо и преживљавамо те дербије. Од малих ногу осећамо тај Звездин дрес, једва чекамо те велике утакмице, исто као што их чекамо у млађим категоријама. Немам ја ништа против странаца, таман посла, али ми ипак дајемо акценат тим дербијима што се тиче и Звезде и Партизана. Култ дреса се негује од малих ногу. Нажалост, данас је све мање играча из школа Звезде и Партизана и ниво дербија нам није за похвалу, да то тако кажем.

ГЛАС: Ваше маказице из 99. дербија, по мишљењу јавности и стручњака, најљепши су гол икад виђен у “вјечитом” дербију. Како сте то извели?

КРУПНИКОВИЋ: Дарко Ковачевић је центрирао и ја као изразити левак сам имао стопроцентно поверење у ту своју левицу. Намештао сам се и ухватио сам тај полуволеј, маказице и испало је баш како треба. И дан-данас пред дерби ме зову и подсетимо се. Један од најлепших голова по тим анкетама. Штета само што је утакмица завршена 2:2, а били смо много бољи од Партизана. И на 2:0 смо имали шансе, после смо примили гол, па опет други. После смо на 100. дебију били мало лошији, али смо победили. Све се то негде изједначи, по заслузи.

ГЛАС: Како Ви памтите тај чувени, 100. дерби?

КРУПНИКОВИЋ: Стоти дерби је био нешто посебно. Одлучивао је о титули, па је на Ђурђевдан, тражила се карта више. Ни сам не знам колико сам карата поделио. Био је то истински спектакл. Имали смо велики притисак да добијемо ту утакмицу. Није било лако играти, успели смо преокренути иако смо примили неки безвезни гол из неке гужве. Али смо, срећом, победили.

ГЛАС: Ко је био задужен за Вас из ривалског табора?

КРУПНИКОВИЋ: Мене је стално Бата Мирковић чувао, он је био задужен да ме заустави. Батица и ја смо живели близу и како се ближио дерби, престајала је свака комуникација између нас. Док траје утакмица, то је прави рат на терену, свако жели да победи, свега ту има, свашта смо знали рећи један другоме. Међутим, кад се заврши утакмица, све се враћа у нормалу, поново смо другари. Две недеље пре дербија не причамо па иде утакмица и после све нормално. И дан-данас смо супер.

ГЛАС: Из Звезде сте отишли у белгијски Стандард.

КРУПНИКОВИЋ: Можда се код нас Стандард мало слабије прати. Међутим, он је у француском делу Белгије највећи клуб. Пратили су ме и ангажовали, али нисам се дуго задржао, јер сам добио понуду Гамбе из Осаке.

ГЛАС: Како Вам је било у Јапану?

КРУПНИКОВИЋ: Две године сам био у Гамби. Тада сам био један од најмлађих странаца који су играли у Јапану. Тамо су углавном била велика имена у позним годинама, а ја сам имао 24, 25 година. Два пута сам био тамо. После сам 2006. године био у Џеф јунајтеду. Када упоредим та два периода, морам рећи да су јапанска лига и јапански фудбалери невероватно напредовали. Сада их већ можемо видети у свим највећим лигама. Ако наставе овако, предвиђам да ће се борити и за сам врх светског фудбала.

ГЛАС: Потом сте прешли у Бастију.

КРУПНИКОВИЋ: Тамо сам био шест месеци после Гамбе. Бастија је тада била у неким проблемима. Имао сам неких папиролошких проблема са Јапанцима, тада је на снагу ступао и Босманов закон, у Европи је већ почео, а две године касније и у целом свету. После Бастије мене је то качило. Мени је истекао уговор са Јапанцима, они су тражили обештећење, ја нисам играо фудбал шест месеци после Корзике иако сам имао неке понуде. Тренирао сам са ОФК Београдом. Регистровали су ме, али сам у два-три дана добио понуду и отишао у Немачку.

ГЛАС: Прва станица био је Хемницер, а након тога експлодирали сте у Хановеру.

КРУПНИКОВИЋ: Играли смо другу лигу. Био сам ту годину дана, одатле сам отишао у Хановер и одмах, прве године смо ушли у Бундеслигу, у којој сам са њима играо четири године. Имали смо страшну екипу са Јаном Симаком, Јиржијем Штајнером, Фредијем Бобићем, Костасом Костантинидисом... Навијачи су ми дали надимак Кунстлер (Умјетник). Давао сам голове из слободњака, давао сам те задње пасове, играо са доста вица. Био сам другачији од свих, правио сам игру Хановера, намештао, давао голове... Добро смо играли, рецимо, против Бајерна, дао сам им гол... Увек смо водили, али су нам се увек знали измигољити, извући реми... Увек сам те велике утакмице играо добро.

ГЛАС: Каријеру сте завршили у Њемачкој.

КРУПНИКОВИЋ: После Јапана сам играо годину и по дана у Другој лиги за Падерборн. Клуб је био у развијању, правили су нови стадион. Сада су солидан друголигаш. Ту сам завршио каријеру. Кад сам завршио каријеру, испали смо у трећу лигу.

ГЛАС: Неколико пута сте били на прагу повратка у Звезду као функционер, али није дошло до тога. Да ли то још желите?

КРУПНИКОВИЋ: Имали смо неке разговоре и није се обистинило. Требало је да дођем у клуб, није се десило, што не мора да значи да неће некад. Била би ми велика привилегија да радим у Звезди. То је мој клуб и жеља свих некадашњих играча је да се једног дана врате и раде у највећем клубу на овим просторима.

ГЛАС: Зашто никад нисте добили позив да заиграте за репрезентацију Југославије, односно Србије?

КРУПНИКОВИЋ: Искрено, не знам ни ја. Било је доста добрих играча тада, и старијих и млађих од мене. Можда је била и нека моја несмотрена изјава, у смислу шта треба још да урадим да бих играо за репрезентацију. Можда је и то неко погрешно разумео, али нисам добио позив за национални тим. То је свакако један минус у мојој каријери. То ми је фалило да заокружим једну доста добру каријеру.

Осим(и)

ГЛАС: У Џеф јунајтеду сарађивали сте са Ивицом и Амаром Осимом. Какав су утисак они оставили на Вас?

КРУПНИКОВИЋ: Имам све похвале за Ивицу. Један је од најбољих тренера са којима сам радио, поред Ралфа Рангника, Војина Лазаревића, Пижона Петровића и Љупка Петровића. Нажалост, отишао је из Џефа и преузео репрезентацију Јапана. После њега је дошао Амар Осим, о којем стварно не бих коментарисао.

Селекција БиХ

ГЛАС: Колико је истинита прича да сте у једном моменту имали понуду да играте за репрезентацију БиХ?

КРУПНИКОВИЋ: Било је позива да играм за БиХ пошто ме у Србији нису звали. Имао сам неке понуде из Енглеске, али нисам могао отићи, јер нисам играо за репрезентацију. Била је прича да направимо обострану корист, али немам додирних тачака са БиХ и није дошло до договора, а на састанцима сам им рекао да нема шансе да играм за БиХ против Србије, поготово на “Маракани”, где сам одрастао. Стварно, кад сам одбио БиХ, играли су у оним квалификацијама против Србије. Дошло је до те утакмице и одлука се испоставила као најбоља могућа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.