Исповијест Ивана Ергића за “Глас”: Нисам хтио да идем на Мундијал

Некадашњи везиста Базела за “Глас Српске” испричао је једну невјероватну причу, атипичног фудбалера, “клишеовски” речено, најбољег међу пјесницима, односно најбољег пјесника међу фудбалерима. Сазнаћете колико је кратак пут од позива (који се не одбија) Јувентуса до дна и борбе против депресије, која ломи човјека, али и колико она може бити корисна (?!) за повратак на “прави пут”.

Можда сте се минуле седмице и очешали о сад већ искусног пјесника у Бањалуци, Приједору или на Козари, куда је овај, како је себе назвао, чергар ходио... Иван је истакао да је уживао у Српској и да ће доћи поново. Човјек који је “посљедњи отпјевао химну 'Хеј, Словени'“ на Мундијалу у Њемачкој открио нам је и то да није хтио ићи на поменуто Свјетско првенство. Уживајте у једној несвакидашњој причи.

- Можда тада нисам био 100 одсто спреман, рекао сам Петку (селектору Илији Петковићу) да не желим да идем на Мундијал, јер нисам играо квалификације... То је њих изгледа “купило”, у фазону, ко ће одбити СП. Мој психијатар, који ми је касније постао добар пријатељ, ме је убедио да треба да наставим да играм, а хтео сам да престанем са 21, 22 године. Он је волео фудбал, убедио ме је да треба да се вратим. Послушао сам га, отишао сам на Светско првенство, јер је то исто нека врста изазова и искушења. После Светског сам постао и капитен у Базелу. Са клубом после нисам ни преговарао, то више није био пословни, него пријатељски однос. Ретко се то данас дешава. На крају сам остао девет година у том клубу - истакао је Ергић.

ГЛАС: Јесте ли Ви стварно посљедњи отпјевали химну “Хеј, Словени”?

ЕРГИЋ: То је остао неки куриозитет. Нисам ни био свестан, чини ми се, да се последњи пут изводи химна. Пола тима нам је отишло са Мундијала, упао сам у 11 и дошло ми је да отпевам. То ми је била нека врста реквијема за једну химну, за коју се сад сви праве да је нису волели.

ГЛАС: Какви су били односи тада у националном тиму?

ЕРГИЋ: Нисам довољно познавао односе међу играчима. Осетиш да нешто ту не штима, ни изнутра, ни споља. Познавао сам неке момке, који су били са мном у младој репрезентацији. Можда је све кренуло споља, тим Петковим позивом сину Душану. Кулминирало је утакмицом против Аргентине и ту је настао потпуни хаос. Знам да је Петко рекао да ће по повратку све да исприча, као онда Жељко Обрадовић 2005. године, али није се то десило. После тог СП сам рекао да ме више не позивају. Осећао сам се да не припадам ту. Онда ме је звао Хавијер Клементе, дошао сам опет, али једноставно није штимало, међутим, кад добијеш позив није ти свеједно. Радомир Антић ме је повукао, јер сам дефинитивно одустао. Проблем је био психолошки. Они су ме хтели вратити, јер могу да дам нешто националном тиму, ако извуку од мене 100 одсто. Нисам играо превише да оценим да ли је било добро или лоше. Кад ме питају шта је с репрезентацијом, из мог неког кратког искуства, мислим да је све ствар психологије. Мислим да ја са својим психолошким бекграундом могу то да “провалим”. Увек смо имали добар тим, први пут сам осетио и да Антић има ауторитет над свима, чак и најјачим играчима. Стално нам се дешава да направимо више пенала, црвених картона, играња руком, него што имамо датих голова. И најглупљи би закључио да ту нешто психолошки није у реду. То видим као проблем. И у другим репрезентацијама постоји унутрашњи проблеми са односима играчких ега и нека хијерархија коју није лако посложити, само се они подреде заједничком успеху.

ГЛАС: Откуд Ви у Бањалуци?

ЕРГИЋ: Повод мог доласка је књижевни фестивал “Императив”. Драго ми је да су ме позвали, Санела Бабић и та екипа. Фестивал постоји већ седам година, искрено сам мало знао о њему, али пошто сам сад у тим водама, упознајем и ту сцену. Ту сусрећем много младих људи, квалитетних и то ми даје нови елан, ван поглавља које сам затворио - фудбалског. Драго ми је да Бањалука има такав један фестивал. Свидела ми се Бањалука, толико да сам остао још неколико дана да обиђем нека места, која су ми људи сугерисали да их вреди видети. Био сам у Приједору, на Козари...

ГЛАС: Шта данас ради Иван Ергић?

ЕРГИЋ: Увелико сам пензионер, неких, сад већ 13-14 година. Кад сам престао да играм, буквално нисам шутнуо пластичну флашицу на улици. Бавим се скроз неким другим стварима, углавном писањем. Живим на релацији Србија - Швајцарска, највише сам у Београду. Доста ме има по региону, који помало истражујем. За разлику од наших људи овде, који лете у иностранство и иду на путовања, ја сам јако рано, силом прилика, постао чергар и светски путник. Код мене је обрнуто, занима ме регион.

Памела

ГЛАС: Чувена глумица Памела Андерсон подијелила је један Ваш твит. Јесте ли имали прилику да је упознате?

ЕРГИЋ: То је добра прича за ортаке. То су наши таблоиди дигли на неки ниво. Упознао сам је, занимљиво ми је било да је читала моје текстове.

ГЛАС: Због несрећног рата морали сте напустити огњиште.

ЕРГИЋ: По одласку из Шибеника 1991. године, када сам имао десет година, моја породица и ја смо отишли у Шабац, ту смо били пола године, годину, ако се не варам и онда смо се одселили за Београд, тачније у Сремчицу. Ту сам наставио да тренирам фудбал, јер сам већ у Шибенику почео. У Сремчици је то било доста озбиљније, а онда у школи фудбала “Браћа Протић” са Аде Циганлије. Ту сам провео четири, пет година и онда смо 1996. године отишли у Аустралију, цела породица. Јако сиромашно смо живели у Србији, моји су гледали да одемо и десила се Аустралија.

ГЛАС: Како је даље ишла прича?

ЕРГИЋ: Све се јако брзо издешавало доле. Прво сам добио стипендију Аустралијског института за спорт. Био сам у једном малом граду, родбина је радила на плантажама банана, поврћа и воћа. Био је то наш неки нови почетак, а мене је то, да тако кажем, мало сморило, јер није било фудбала, а ни Аустралија није фудбалска земља. Њихов “сокер” је тамо спорт на четвртом, петом месту, иако се у последњих 20 година мало развио. Чак су нас победили на Мундијалу 2010. године. Са 18 година добио сам прву професионалну понуду од Перт Глорија и одиграо сам једну суперсезону. Био сам сензација тамо, могу слободно рећи најбољи играч Аустралије. Доста клубова се заинтересовало за мене. Тада, у том периоду, био је то један зачетак скаутског посла. Тада су они кренули у најзабаченије делове света. Мене је видео неки скаут Јувентуса. Било је и других понуда, највише је загризла Борусија из Дортмунда, Селтик исто, али тамо нисам могао због папира, али када сам чуо за Јуве, то је било то.

ГЛАС: Шта се дешавало по доласку у Торино?

ЕРГИЋ: Они су позвали целу фамилију у Торино. Имао сам још годину дана уговора са Перт Глоријем, али су ми дали дозволу да преговарамо. Јувентус је имао идеју да ме одмах да на позајмицу, опције су биле Удинезе, Грасхоперс и Безел, који је био најзаинтересованији. Они су након година таворења желели да направе нешто и у Европи. У Јувеу су сугерисали да је то најбоље за мене. Борусија је била упорна и даље, макар да ме добије на позајмицу, али онда су купили Томаша Росицког и остао сам у Базелу. Нису били лаки преговори Јувеа и Базела. На крају сам постао по пола играч оба клуба, с тим да када сам у Базелу, плаћају ме они, а када се вратим у Торино, онда моју плату преузима Јуве. Када смо дошли у Торино, стари и ја, он је одмах осетио шта нас чека, он има ту животну, лаичку интелигенцију. Способан је и разуме људе, а ја сам био опчињен. На преговорима су били Лучано Мођи са оним цигарилосом, Роберто Бетега. Добио сам потписан дрес Алесандра дел Пијера. Купују те ситницама. Упознали смо Бату Мирковића, Дарка Ковачевића, с њима је стари причао. Стари ми је рекао: “Немој ти с тим да се смараш, ја ћу то све преузети”. Испитали смо ситуацију. Испоставило се да је тај човек којег је Јуве послао по мене, тај менаџер, био њихов агент. Гледао је више интерес Јувеа него мој. То су ти посредници, као посредници некретнина, за које не знаш за кога раде. Стари је осетио, а они су играли на моју опчињеност. Наравно да си импресиониран као клинац, још кад имаш мало провинцијски комплекс, који сам ја имао. Очараност је још већа. Дали су ми и тренерку Јувентуса, рекли да ћу играти са Зинедином Зиданом. Мени је то било: “Ваууу, ја с њим, са 19 година”. Кад сам дошао, они су га већ продавали и то је било прво разочарење.

ГЛАС: Како је ишла прича у Базелу?

ЕРГИЋ: Прва сезона је била мало проблематична, тренер није баш био одушевљен са мном и онда у другој сезони сам експлодирао, одиграо сам одлично Лигу шампиона. Већ је све било готово да се вратим у Јувентус и десила ми се прво повреда. И онда сам имао операцију, која је лоше прошла и кренуло је то неко моје копњење, ментални проблеми и после се развила депресија, анксиозност. Гледао сам да се извучем из тога, није ишло. Две године сам одсуствовао из фудбала због те моје болести. Биле су то две године патње и мучења и телесне и психичке. Базел ме је тада баш подржао, Јуве је калкулисао. Послали су доктора. Онај чувени Рикардо Агриколо је надгледао операцију. И због тога сам, због те људскости коју су показали, одлучио да останем у Базелу.

ГЛАС: Је ли тачна прича да су Вас, играче са простора бивше Југославије звали “Базелићи”?

ЕРГИЋ: То је била фора. Мислим да нас је осморица било. Ми смо били прави гастарбајтери, само у фудбалском клубу. Било је супер. Имали смо супер атмосферу, чак сам их и ја изводио на неке журке. Сезону када су нам дошли Иван Ракитић и Здравко Кузмановић смо баш лоше почели и онда сам одлучио да их изводим у неке наше кафане, ресторане, целу екипу. Била је и музика. И кад ти видиш Јапанца, Африканца у колу, то је лудило. То нам је требало. На крају смо постали шампиони. Жао ми је што су клинци брзо отишли и Младен Петрић је брзо отишао. Да смо остали мало дуже на окупу, и у Европи бисмо нешто више направили сигурно. Базел је неких 15 до 17 година доминирао.

ГЛАС: Сигурно да сте имали безброј анегдота.

ЕРГИЋ: Како да не. У свлачионици смо пуштали народњаке у Базелу, рецимо Синан Сакић је трештао код нас. Швајцарце није било брига, Јужноамериканци су хтели нешто своје, али су били у мањини и нису имали шансе против нас. Ово је исто интересантно. Тренер, тај Кристијан Грос је имао своје шпијуне свуда, знао је где се излази, где су дискотеке у Цириху, Базелу, Берну, ма у свим градовима где су играчи ишли. Међутим, није знао никога у овим нашим дискотекама. Онда су ови наши клинци тамо излазили. Мене, као капитена, је питао где иду, али нисам хтео да их цинкарим. Рекао сам им: “Момци, припазите, немој нешто да изађе, поготово кад губимо и то...” Једном и ја изађем и у нашој дискотеци затичем пола тима Грасхоперса, пола Јанг Бојса, пола нашег тима и то не наши играчи, већ све странци из тих тимова. Питам се шта је ово, али сам провалио да и њихови тренери знају све те њихове дискотеке па су кренули у наше.

ГЛАС: Управо у Швајцарској почели сте писати политичке и филозофске колумне, паралелно с тренинзима и утакмицама. Како се то догодило?

ЕРГИЋ: Мене је та депресија ударила. Са тим је дошло и то неко писање. Помогло ми је, имало је терапијски ефекат, ту сам могао мисли да ставим на папир. Доста сам и читао, има та библиотерапија. Хтео сам да студирам филозофију и би да нисам наставио да играм. Прво сам кренуо да пишем о мом искуству, али нисам хтео да ме људи кроз то гледају па сам кренуо да пишем о спорту из филозофског, социолошког угла за једне швајцарске новине - “Тагес ајнцајгер”, онда сам писао чак и за “Базел цајтунг” неке колумне и онда је то људима било ваљда занимљиво. После сам почео да пишем и за “Политику” колумне. Одрастао сам патријархално и строго, родитељи у тим ситуацијама желе да им деца буду спартанци, стамени, јаки. Мене је пукло на контра, постао сам плах и понизан. Нисам се усудио да се борим за свој простор. Имао сам и строгог, волим рећи и милитаристички настројеног тренера Гроса. То ме је убијало. Онда ми се десио тај пад па сам све поново учио, између осталог и храброст. Кроз та своја иступања учио сам се и томе. Релативизовао ми се тада однос према фудбалу и спорту и није ми било важно да ли ћу играти за велики клуб, освојити нешто, већ сам имао људски, релаксиранији однос према свему томе. Накнадно гледано, ништа боље није могло да ми се деси него та болест која ми се десила. Чудно звучи, али је тако. Ту је кренуло то моје промишљање.

ГЛАС: Како су изгледали Ваши дани док сте боловали од депресије?

ЕРГИЋ: Има та фаза која је стационарна, где сам био баш на лечењу у психијатријској клиници и има фаза кад полако излазиш и кад си кући, али и даље си у процесу лечења. Ја сам толико пао да нисам могао да станем на ноге, да излазим напоље, колико ме је то погодило. Био сам тотално у стању потиштености, уплашености... Прво су морали да ме садирају, јер нисам могао да спавам месецима. Тако је кренуо неки процес па су ме ставили на антидепресиве. Након неколико недеља сам живнуо, дошао себи. Велики рад са мојим психотерапеутом, који је био начелник клинике, иначе Немац,  дао је резултат. Да се није он десио, нисам сигуран да бих се вратио фудбалу, већ сам ја био одустао. То су мислили и моји. То је трајало нека три месеца, то стационарно лечење. Био сам у павиљону са људима са сличним проблемима. Ишли смо на терапије, ишли смо и на креативне, јер и креативност је део опоравка, рецимо правили смо неке ствари од глине. Имали смо и соларну терапију, излазиш на сунце... Мени је помогло то што сам могао да се ресетујем. То је била клиника отвореног типа, где ти можеш да изађеш кад хоћеш и да се вратиш. Полако сам кренуо да излазим. Има ту једна романтична прича. Био је један парк, поред психијатрије, где су неки клинци играли фудбал. Док су играли, ваљда су ме препознали и рекли су ми: “Хајде играј са нама”. Нисам могао. Сви су чекали да се вратим, јер сам тада био права мала звезда у Базелу. После пар недеља сам више излазио и кренуо да играм фудбал са тим клинцима. Срео сам тих пар клинаца после и сетио сам их се. Видео сам тада, док сам играо са њима, да и даље желим да играм фудбал. Важно је било да ми је клуб дао времена иако сам осећао притисак, јер су навијачи стално скандирали моје име, да се вратим, из добре намере, наравно, али мени је то стварало оптерећење. Пола године сам после тренирао са тимом, па играо пријатељске утакмице, па такмичарске. Играли смо Куп УЕФА, баш са Звездом, дошли до неког четвртфинала па је дошло то Светско првенство и то је био моменат кад сам морао да направим тај искорак.

ГЛАС: Како је дошло до трансфера у Бурсу?

ЕРГИЋ: Сасвим случајно ми се десила та Бурса. Имао сам 28 година, дошао је нови тренер у Базел, који није хтео да продужим уговор. Нисам му замерио. Размишљао сам, у реду, идем на паузу, биће нешто. Нема шансе да нећу наћи клуб, добро сам одиграо сезону пре тога, али и ако не нађем нешто, био сам у фазону - није страшно. Звао ме је Лусијан Фавр у Херту, јер ме је знао, био је тренер Цириха. Искомпликовало се нешто око финансија. Дошло је последњих недељу дана прелазног рока и ја немам клуб. Мало је фрка. Била је и опција - Синдикат фудбалера за ове играче који немају клуб, организује тренинге, али то нисам хтео. Знам себе, угојићу се за две недеље. И онда се јавио тренер Бурсе, који је гледао Јанг Бојс - Базел, гледао је неког другог играча и питао је за мене. Погледао ме је. Назвао Турчина из Базела, којег познаје, а он је био мој пријатељ, који ми је пренео све. Отишао сам, није ме ништа коштало. Нисам имао менаџера, после оног типа из Јувентуса, више нисам хтео да га имам. Преговарао сам лично, ишао сам са пријатељем. Сви раде преко посредника. Рекли су ми да делујем неозбиљно, али тренер је инсистирао да останем, да га не интересују приче о мени, да критикујем, да пишем и то ме је купило. Био је искрен, јер сам му требао и рекао сам себи да ћу за њега дати све од себе. Одиграо сам сезону баш добро, номинован сам за најбољег играча првенства. Били смо аутсаједери, али смо имали одличну атмосферу. Све велике клубове смо добили, Галату, Фенер, Трабзон, баш смо играли добар фудбал. Десила нам се титула коју нико није очекивао. Знам кад смо преговарали, била је фора, хоћемо ли ставити премије за прво, друго, треће место, ставио сам. Нисам ни сам очекивао титулу. Играли смо Лигу шампиона, лепо за крај. Тако сам хтео да завршим, по истеку уговора.

ГЛАС: Никад нисте заиграли ни за један клуб у Србији, а навијач сте Црвене звезде.

ЕРГИЋ: Није било ништа конкретно, нико са мном није контактирао, ишло је све преко неких посредника, баш кад сам завршавао у Турској. Међутим, нема шансе да бих играо у нашем фудбалу. Чак сам једном изјавио: “Да немам ништа да једем, не бих играо у нашем фудбалу”. Онда су то навијачи схватили буквално, а уопште не капирају да ти сугеришеш нешто друго, да је толико прљавог у нашем фудбалу да због тога не желим играти. Немам ништа заједничко са том навијачком острашћеношћу, то је мени страно. А види, ја сам за Звезду навијао у средини где то није нимало лако. Кад видиш све ко је у том клубу, не могу се поистоветити са тим људима.

ГЛАС: Идол Вам је био садашњи селектор Србије Драган Стојковић.

ЕРГИЋ: Немам више никакву повезаност с тим човеком. Са већином тих људи које упознам немам неку повезницу, ваљда сам зато отишао у овако нешто друго. Имаш то у књижевности, да ли можеш да раздвојиш писца од његовог дела.

ГЛАС: Издали сте три збирке пјесама: “Бајроновски јунак”, “Приручник за чекање” и “Цвеће живи на води”.

ЕРГИЋ: Прва збирка је објављена у “самисдату”, јер нисам имао издавача, друге две сам имао издавача, али нисам хтео да искористим социјални, односно маркетиншки капитал као бившег играча. Пробао сам полуанонимно па ако прође - прође, ако не, нећу да идем на ту фору. Свима је занимљиво нешто што је објавио бивши фудбалер, а то је кратког даха. Десио се “Контраст”, издавач који је то препознао и ето, спремам и четврту збирку. Драго ми је што су ме у том миљеу прихватили као неког себи равног. Ако мислиш да само тебе чекају да објавиш нешто, онда си на кривом путу, јер статус поезије данас је такав какав јесте. Не смеш бити превише амбициозан, већ пишеш што теби то представља неку задовољштину и духовни ужитак. Ако то заживи код неких читалаца, онда је то само плус. Срећан сам што нисам објављивао док сам играо, јер нисам још био стасао као песник. Сад имам и уредника и то ми доста значи, јер је свако субјективан и нема осећај шта је добро и он ме усмерава.

ГЛАС: Да ли бисте прије погледали добру утакмицу или добар позоришни комад?

ЕРГИЋ: Уфффф па не знам... Превише романтичан однос имам према фудбалу. Нисам га одбацио. Волео сам Борусију, која је играла добар фудбал са Јиргеном Клопом. Похвалио сам их лично њему кад сам га видео на утакмици коју су играли против нас, док сам био у Бурси. Онда сјајна Барселона, против њих сам играо са Базелом, страшна екипа. Онда Манчестер сити, иако је клуб из епрувете, умеју да играју добар фудбал. Готивио сам и Арсенал, пошто је Арсен Венгер један тврдоглавац, који би најрадије имао десет техничара у екипи. Иако дуго нису нешто освојили, волим кад неко држи до своје филозофије фудбала. Погледам ја и даље... Волим кад неко игра добар фудбал, онда погледам, али кад бих баш морао да бирам, отишао бих да погледам позоришни комад, зато што их у последњих неколико година има јако мало добрих. Једно време сам буквално ишао сваки дан да гледам по једну представу. С друге стране снимак утакмице се увек може наћи и погледати, тако да ето, представа би имала предност.

Ритуали фудбалера

ГЛАС: Колико је тачна прича да сте морали, као млад фудбалер проћи иницијацију, да идете у јавне куће са екипом, да носите одјећу коју иначе носе фудбалери?

ЕРГИЋ: У овој представи што радим имамо тај моменат објашњавања тих ритуала, иницијација. Нисам имао сад неко гађење према томе, било ми је чудно, али то је типичан ритуал за фудбалски тим. Није то сексуална потреба, већ део мачо културе.

Дружења

ГЛАС: С ким се чујете од актуелних или бивших фудбалера, саиграча?

ЕРГИЋ: Прошле године сам био у Севиљи код Ракитића, повремено се чујемо. Поклонио ми је дрес кад су играли против Роме у једном финалу. Дуго се нисам чуо са Кузмановићем. Кад сам у Базелу, ретко идем на утакмице, али одем на нека дружења. Сад је Валентин Штокер правио опроштај па смо се лепо дружили. Мурат Јакин ми је добар пријатељ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.