Горан Друлић, легендарни нападач Црвене звезде, за “Глас Српске”: Растужи ме прича о повредама

Млади Неготинац је 1992. године дошао у Љутице Богдана. Муњевито је напредовао и било је питање када ће бити прикључен првом тиму. Поготово када је као први шпиц једне од најталентованијих генерација омладинаца у историји “црвено-бијелих” постигао 51 гол. Био је највећи клупски пројекат, који није дотакао висине које су му предвиђане. Велику каријеру успориле су и уништиле повреде кољена. Признао је то у интервјуу за “Глас Српске” ненадмашни стријелац.

- Играли смо у Ла Линеи пријатељску утакмицу против Реал Мадрида. Имао сам тај дуел са Мичелом Салгадом. Направио сам једну финту, надмудрио га, он ме је покосио и ето... Имао сам доста пехова, операција колена... Тужан сам кад причам о томе, могао сам више да уживам у фудбалу - са сјетом у гласу је рекао Друлић.

ГЛАС: Гдје је данас и шта ради Горан Друлић?

ДРУЛИЋ: Годину и по дана сам био у Београду, решавао сам ПРО лиценцу. Завршио сам то. Сад сам на релацији Шпанија, тј. Сарагоса - Београд, радим са нападачима у кадетском узрасту у Звезди. Надам се да бих ускоро могао преузети неки тим да водим.

ГЛАС: Хоће ли данашњи клинци да уче?

ДРУЛИЋ: Хоће да слушају. Све што су мене моји тренери учили покушавам да пренесем на ове клинце данас. Теже то иде, али времена се мењају. Чудне су генерације. Брже долазе до нечега за чим смо ми гризли. Србија има много талената, само треба да се ради.

ГЛАС: Знају ли ти клинци уопште ко им је тренер?

ДРУЛИЋ: Неки знају после гуглања, неки немају појма. То су све деца. Занимљиво је то што им родитељи причају о мени, пуштају им моје голове и они су одушевљени.

ГЛАС: Како су ишли Ваши почеци, ко Вас је довео у Црвену звезду?

ДРУЛИЋ: Тома Милићевић ме је довео у Звезду. После сам имао ту част да ме тренира Владимир Петровић Пижон, те Војин Лазаревић, који ми је после био тренер и у првом тиму Звезде. У омладинцима сам у једној сезони дао 51 гол, али имали смо феноменалну екипу. Мислим да су сви ти момци из те генерације били професионалци. Ту су били Дејан Станковић, Никола Лазетић, Марко Митровић, Ненад Лалатовић, Јоца Веселиновић... Озбиљна екипа.

ГЛАС: Сјећате ли се дебија у сениорском тиму “црвено-бијелих”?

ДРУЛИЋ: Дебитовао сам као омладинац. Пижон је преузео први тим, имао је проблем са нападачима. Био је ту само Зоран Јовичић па ме је прикључио првом тиму против Младости из Лучана на “Маракани”. Ушао сам, одиграо 25 минута, дао гол и асистирао за други у победи од 2:0.

ГЛАС: Ишли сте на неколико позајмица прије него што сте се етаблирали у првом тиму.

ДРУЛИЋ: Касније је била велика конкуренција у шпицу па смо одлучили да се вратим у омладински погон и завршим ту сезону са вршњацима и тражим најбољу солуцију повратка у први тим, кроз каљења. Хтео сам само да играм. Пижон нас је све скупио и рекао нам да је најмањи проблем да останемо, али конкуренција је јака. Нисам имао дилему. Прво сам био у Железнику, па сам отишао у Вождовац и онда је Стане Караси тражио да Лалатовић и ја одемо са њим у Крагујевац. Он нам је рекао да разуме шта је Звездино дете и да ће радити на томе да добијемо шансу. Тако је и било. Стао је иза нас и кад није ишло. Вратили смо му то.

ГЛАС: Мало људи се сјећа да сте били и на позајмици у Барселони Б.

ДРУЛИЋ: Била је то нека “интерразмена” играча. Они су тражили неке играче. Гледали су. Били смо им занимљиви Срђан Пецељ и ја. Миша Маринковић је направио тај план. Отишли смо тамо, нажалост, испали смо из лиге и као странци нисмо могли да играмо. Међутим, лепо искуство свакако. Тренер у Б тиму Барсе нам је био Хуанде Рамос, а од играча са нама су били Руфете, Ђерар, Арнау, Пабло Санс, Ћави Рока... Барса је велика фамилија. Деца Барсе се јако поштују.

ГЛАС: Релативно рано сте добили прилику да у Звездином дресу осјетите “барут” европских мечева. Памти се двомеч против Екерена, поготово онај кишни реванш у Београду, када сте и Ви добили шансу.

ДРУЛИЋ: Био сам при првом тиму. Чекао сам шансу. Десио се тај пех на загревању. Повредио се Јовичић, који је био изврстан нападач. Калио сам се уз њега и учио. Добио сам шансу да стартујем. На глупост, неискуство сам добио црвени картон, али добро, из тога се и учи.

ГЛАС: Каква је била атмосфера међу вама играчима, односи у тадашњем тиму Црвене звезде?

ДРУЛИЋ: Од седам дана, шест смо проводили у карантину. Били смо сјајна екипа, пуно смо се дружили. Имали смо ту срећу да је атмосфера била добра. Сви момци су били сјајни. Велика фамилија.

ГЛАС: Навијачи Црвене звезде, они нешто старији, и дан-данас памте чувени тандем Друлић - (Михајло) Пјановић.

ДРУЛИЋ: Мени је супер било са Пјаном. Поред тога што смо добри другари, имали смо срећу да заједно играмо, уживамо. Свако је радио свој део посла, одрађивао захтеве које смо имали од наших тренера. Волим да кажем да је наше било да трчимо и да радимо за Пјану, а он ће решити напред те ситуације. Доста смо тренирали, радили, тако да смо могли играти, што се каже, и везаних очију. Све што смо радили на тренинзима резултирало је на утакмицама, та наша сарадња.

ГЛАС: Одличну сарадњу на терену у дресу Звезде имали сте са покојним Гораном Буњевчевићем, надавали сте се голова на његове асистенције.

ДРУЛИЋ: Много људи ме питало то. Међутим, његови пасови и моје реакције након њих, односно праћење где ће лопта, све то је резултат великог рада. Није дошло то одједанпут. После је долазило само од себе. Стварно смо волели да радимо, верујте ми.

ГЛАС: Никад нисте крили да Вас је посебно на терену одушевљавао Перица Огњеновић.

ДРУЛИЋ: Направићемо ми и шпица неког и све, иако ни то није лако, али треба таленат. Али то што је Перица имао, нажалост, то српски фудбал више нема ни близу. Ми се мало шалимо, када Перица заломи лопту, заломи комплет западну и источну трибину. Нема тога више, таквих играча. Не знам до чега је то, да ли је модерни фудбал убио ту импровизацију, слободу код неких играча, не знам... Штета је што немамо више играча који потезом дижу масу.

ГЛАС: Играли сте са двојицом бивших играча Борца у Звезди, Дарком Љубојевићем и Винком Мариновићем.

ДРУЛИЋ: Марин је обележио моју прву годину у Звезди. Његова супруга и он су сјајни. Живео је улицу изнад мене. Сваки дан сам с њим ишао на тренинг, он ме је возио, јер у почетку нисам имао ауто. Марин је супер. Видим да му у Борцу лепо иде. Тражи свој пут. Желим му све најљепше, да има бар десет пута успешнију тренерску каријеру од играчке.

ГЛАС: Данас је доста странаца у Црвеној звезди, у Ваше вријеме била су ту двојица Бразилаца, лијеви бек Адилсон и нападач Вилијамс.

ДРУЛИЋ: Добри су момци. Лепо су се уклопили, поготово Адилсон. Правио је разлику по левој страни. Нама је тад било чудно да дође странац, имали смо ми доста талентованих момака, нема то везе са овим временом.

ГЛАС: Какав сте однос имали са играчима Партизана? Водили сте праве “ратове” на терену.

ДРУЛИЋ: Никад нисмо имали проблем да попијемо пиће у граду са играчима Партизана, али зато на терену је пуцало. Нема другарства. Никад се нисмо вређали. Све је било фајтерски. Јаки су дуели били, али никад није нико ишао некога да повреди. Све је било чисто. После тога било је сјајно.

ГЛАС: Ваша генерација одиграла је неколико култних европских мечева, први на памет можда падају окршаји против енглеског Лестера.

ДРУЛИЋ: То су велике утакмице. Било је уживање, задовољство. Нешто за пожелети. Сећам се свега. Нису нам дали да играмо у Београду, играли смо у Бечу, велику подршку смо имали. Навијачи су нас носили до победе, проласка даље. Сећам се и гола Милета Аћимовића у Енглеској, уффф...

ГЛАС: Вас су практично “продали” мечеви, односно голови против Селте.

ДРУЛИЋ: Против Селте се наместило све да дам те голове. Кажу да су ме из Сарагосе пратили и пре тих утакмица. Сви смо играли добро, штета што смо испали, мало је ту било и неискуства, мало су нам и навијачи замерили, али дали смо све од себе. За ривала смо имали озбиљну екипу, која је у том тренутку имала 13, 14 репрезентативаца. Све велика имена светског фудбала. Били смо близу, нисмо успели, али живот иде даље. Нисмо имали ни среће у жребовима рада, увек су нам “падали” тешки ривали.

ГЛАС: У Сарагоси су Вас повреде омеле да оставите дубљи траг.

ДРУЛИЋ: Десило се то што се десило и назад није могло. Трансфер јесте био велики, али сплет несрећних околности спречио ме је да покажем право лице. Прелепо ми је било. Град је супер. Остао сам да живим тамо са супругом и двоје деце.

ГЛАС: Неколико одличних фудбалера били су Вам саиграчи у дресу Сарагосе, Саво Милошевић, Слободан Комљеновић, Габријел Милито...

ДРУЛИЋ: Саво и Слоба су сјајни момци, озбиљни играчи. Био је ту и Давид Виља, исто један одличан фудбалер. Добри смо пријатељи. Преозбиљну каријеру је направио. Габи Милито је исто добар играч, у почетку је имао мало проблема са коленима, али када се опоравио, показао је какав је играч.

ГЛАС: Из Сарагосе пут Вас је водио у белгијски Локерен.

ДРУЛИЋ: Било је то прелепо искуство. Било нас је доста. Славољуб Муслин је био тренер. Направили смо озбиљан успех, једном смо били трећи. Штета што нисмо дуже остали на окупу, да је Муслин остао, можда бисмо се борили и за титулу.

ГЛАС: Како је ишло даље?

ДРУЛИЋ: Прелепе две и по године сам провео у Грчкој, у ОФИ-ју са Крита и Кавали. После сам у Шпанији, са три од четири различите екипе за које сам играо, ушао у њихову ту Другу Б лигу, која је професионална. Прелепо искуство за крај каријере. Уживао сам, нисам имао ниједну повреду. Био сам спреман. Није лаган фудбал, али све екипе знају лепо да играју и пријало ми је.

Дејо

ГЛАС: Једно кратко вријеме свлачионицу на “Маракани” дијелили сте са Дејаном Савићевићем. Какав је он утисак оставио на Вас?

ДРУЛИЋ: Дејо је велики, велики господин. Као играча нећу уопште да га коментаришем, срамота би била да га коментаришем као играча, али ћу узети себи за право да кажем да је величина као човек. Био је феноменалан према нама. Причао нам је доста о својим искуствима, водио нас је, третирао као своју децу. Био је прави џек. Причао нам је шта нас чека у животу. Све што је причао, бар у мом случају, се потврдило као тачно. Највише се сећам да је причао да, кад одемо “преко”, да је фудбал посао, да нигде нема другарства као овде код нас. Тако је и било.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.