Голман Миљан Бодирога не размишља о крају каријере ни у 51. години

Безгранична љубав према спорту, која је почела још 1986. године у Слоги из Илијаша, и данас 37 година касније је снажна баш као и првог дана, а до када ће да траје нико не зна па ни сам Бодирога.

"Почео сам прилично касно да тренирам. Имао сам већ 14 година, али то ми није сметало да брзо напредујем. Бранио сам у Слоги све до 1992. године и почетка рата, а онда је фудбал отишао у заборав. Дрес, рукавице и копачке замијенила је униформа Војске Републике Српске. Нажалост, 1994. године нагазио сам противпјешадијску мину. Прво сам се лијечио у Сарајеву, међутим, наступила је сепса и пријетила ми је ампутација ноге. На срећу пребачен сам у Београд на ВМА и малопомало прогнозе су биле све боље и боље. Тек послије шест мјесеци сам се први пут ослонио на десну ногу. Остао сам без трећине, постао сам 40одстотни инвалид и тада сам мислио да је то крај моје спортске каријере" рекао је на почетку Миљан Бодирога, који је рођен 12. децембра 1972. године.

На његову срећу није било тако...

"Након што смо избјегли из Сарајева преселили смо се у Сребреницу. Спорт и фудбал су ми страшно недостајали и нисам једноставно могао да одолим, када ми се указала прилика да поново станем на гол. Било је то 1996. године када сам бранио за друголигаша Српске Полет из Кравице и практично то је било остварење свих мојих снова, нешто што нећу никада заборавити. Али нисам волио само фудбал већ и кошарку, тако да сам наредне три године упоредо играо и за КК Губер из Сребренице, који је тада такође играо другу лигу Републике Српске. Суботом међу стативама, а онда недјељом под кошем. Трајало је то пуне три године, када се нажалост Кошаркашки клуб Губер угасио" наставио је у једном даху Бодирога.

Сам признаје да је хтио надокнадити пропуштено у оним тешким ратним годинама.

"Знао сам да ми неће бити лако због мог инвалидитета, али нисам се предавао. Одустајање једноставно није била опција и никада се нисам покајао због тога" рекао је Бодирога.

Крајем прошлог вијека, тачније 1999. године стао је на гол Дрине из Љубовије.

"Тамо сам бранио седам година, да би 2006. године дошао у Бајину Башту, гдје и данас живим и почео да браним за Слогу. Наредне године сам био и на голу Клуба малог фудбала Бајина Башта, који је играо Прву лигу Србије. У Слоги сам био све до 2010. године када сам постао члан Братства из Братунца, које се наредне сезоне пласирало у Другу лигу Републике Српске. Нажалост, тада ми се није испунила прилика да поново браним међу друголигашима и вратио сам се у Слогу. Први пут у Губер сам дошао 2012. године и остао наредне четири сезоне. У међувремену су постали и друголигаши, али се опет нисам нашао међу стативама. Постао сам поново члан Братства 2016, а годину дана касније Фудбалског клуба Перућац из Бајине Баште. Тамо сам био све негдје до почетка пандемије вируса корона, 2020. године. Вратио сам се у Губер, који је тада био трећелигаш. Постали смо поново друголигаши, поново сам на голу и тако ми се испунила жеља да послије двије и по деценије опет браним у овом рангу такмичења" истакао је Бодирога.

Још не размишља о крају каријере, јер је свјестан да је физичка и спортска активност веома корисна и по његово здравље. 

"Увијек проналазим разлог и мотив да наставим даље. Нови је да Губер наредне године слави вијек постојања и желим да будем дио те приче" рекао је Бодирога.

Свјестан је да су на терену младићи, којима би по годинама могао бити отац, теоретски чак и дјед.

"Лијепо ми је с њима, а надам се и њима са мном. Нећу одустати док год имам снаге и воље, јер је спорт и фудбал нешто што се воли цијели живот. До када ће то трајати за сада не знам, а можда и не желим да сазнам" додао је кроз смијешак Бодирога.

Бајина Башта

Миљан Бодирога живи у Бајиној Башти, гдје такође има додира са најважнијом споредном ствари на свијету. Ради као тренер голмана у Школи фудбала "Максимовић" из овог градића у Србији.

"Школа има више од 80 полазника и успијевам све то некако да ускладим. И породичне обавезе, и оне на послу, на голу Губера, али и у школи фудбала. Када се нешто воли, увијек се нађе времена" рекао је Бодирога. 

Породица

Миљан Бодирога је истакао да велику захвалност за сва његова спортска одсуствовања дугује породици, која има разумијевања.

"Знам да породица због тога некада трпи. Зато сам неизмјерно захвалан супрузи Зорици, кћеркама Иви и Соњи, те сину Урошу који ме "трпе". Соња и Урош то можда лакше разумију, јер је она атлетичарка, а он кошаркаш" истакао је Бодирога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.