“Гласов” водич кроз свјетска првенства - Западна Њемачка 1974.: “Панцери” објединили титуле

СП је протекло у знаку невјероватних мјера обезбјеђења, јер су ране са Олимпијских игара у Минхену двије године раније биле још свјеже (убијено 11 израелских спортиста). Играло се на девет стадиона у исто толико градова Штутгарт (72.200 капацитет), Минхен (77.573), Западни Берлин (86.000), Гелзенкирхен (72.000), Диселдорф (70.100), Франкфурт (72.200), Хамбург (61.300), Хановер (60.400) и Дортмунд (53.600).

У квалификацијама је заиграло 98 држава, а много озбиљних екипа није се пласирало, међу њима Енглеска, Француска, док је дебитовала Источна Њемачка, којој је то било једино учешће на великим смотрама. Аустралија, Хаити и Заир такође су били дебитанти. Систем такмичења био је модификован и 16 тимова било је распоређено у четири групе, да би потом двије најбоље прошле у друге двије групе, а након тога првопласиране екипе играле су финале, а другопласиране меч за треће мјесто. Жријеб група 5. јануара 1974. преносила је Евровизија, 32 државе су тражиле ТВ сигнал, а процјена је да је тај догађај гледало 800 милиона људи.

СССР је одбио да игра реванш баража против Чиле у гостима (0:0 у Москви) па су Чилеанци прошли даље (2:0). Совјети су хтјели да играју на неутралном терену због наводних масовних стријељања на стадиону у Сантјагу.

На терену је започела нова ера лоптања названа тотални фудбал. Револуцију је донијела Холандија и њен селектор Ринус Михелс. Управо су “лале” бриљирале на Мундијалу, а поред њих то су још били Пољаци, Западни Нијемци и донекле Бразилци. Поред генијалног Михелса на клупи Холанђане је на терену предводио њихов најбољи играч свих времена Јохан Кројф. Побједе против Уругваја (2:0) и Бугарске (4:1) и реми са Шведском (0:0) у првој рунди, као и три славља у другој, против Аргентине (4:0), Источне Њемачке (2:0) и Бразила (2:0) одвеле су их у финале на ноге домаћину.

Западни Нијемци имали су фантастичан тим предвођен Францом Бекенбауером, Гердом Милером, Сепом Мајером, Волфгангом Овертом, Бертијем Фогстом, Паулом Брајнером, Улијем Хенесом... Изабраници селектора Хелмута Шена стартовали су са двије побједе против Чилеа (1:0) и Аустралије (3:0), док их је мало пољуљао пораз од Источне Њемачке (0:1). У другој рунди савладали су Југославију (2:0), Шведску (4:2) и Пољску (1:0) за прво мјесто и наступ у финалу. Промијењени састав Бразила није бриљирао, док је Пољска заблистала као никада до тада.

Финале је донијело обрачун европских селекција и било је прво које није одиграно у главном граду државе домаћина. Почетак утакмице ја каснио јер није било корнер заставица које су заборавили да врате када су припремали церемонију затварања. Хладан туш облио је више од 75.000 навијача на Олимпијском стадиону у Минхену већ у првом минуту, када је Ули Хенес оборио Кројфа у казненом простору, а судија Џек Тејслор из Енглеске показао на бијелу тачку са које је прецизан био Јохан Нескенс.

Бек Хаитија Ернест Жан-Јозесф био је позитиван на ефедрин на антидопинг тесту. Челници његовог савеза одвукли су га из сједишта, истукли, убацили у ауто и авионом послали кући, јер их је осрамотио.

Олакшање за домаћина десило се у 25. минуту када је за њих досуђен пенал након прекршаја над Берндом Холценбајном, а Паул Брајтнер био довољно хладнокрван да погоди. Побједу “панцерима” и другу титулу шампиона свијета, коју су упарили са титулом шампиона Европе из 1972, донио је најбољи стријелац претходног првенства Герд Милер голом у 43. минуту. То је уједно била његова посљедња утакмица за државни тим. Он се посвађао са челницима Савеза који су довели своје супруге на прославу титуле, што није било дозвољено играчима.

То је био његов четврти гол на овом Мундијалу, укупно 14 гола на СП и тај рекорд касније је изједначио Бразилац Луис Роналдо, а оборио Нијемац Мирослав Клозе (15). Петорица њемачких фудбалера Мајер, Бекенбауер, Оверат, Јирген Грабовски и Хорст-Дитер Хетгес постали су први играчи који су освајали злато, сребро и бронзу на мундијалима.

Нови трофеј представљен је у Западној Њемачкој, након што је “богињу Нику” Бразил освојио три пута па му је припао у трајно власништво. Ипак, тај златни трофеј је украден и претопљен па је ФИФА касније израдила нови и предала га Бразилцима. Аутор новог трофеја је италијански вајар Силвио Гацанига из умјетничке радионице Бертони.

Гол Бразилу за историју

Први пут најбољи стријелац Мундијала стигао је из источног блока (не рачунајући Чехословака Олдриха Неједлија 1934. када није било такве подјеле свијета), а титулу је понио Пољак Гржегорж Лато, који је са капитеном Казмиержом Дејном чинио убојити тандем. Са седам голова довео је до трећег мјеста у првом наступу након 1938. године. У првом колу шампионата дао је два гола Аргентини (3:2), затим два Хаитију, док се против Италије није уписао међу стријелце. Швеђанима је дао један (1:0), у другој фази такмичења, као и Југославији (2:1), а најбитнији, можда и у цијелој каријери, против Бразила на мечу за треће мјесто (1:0). Рођен је 8. априла 1950. године и за репрезентацију је одиграо равно 100 утакмица на којима је дао 45 голова. Легенда је Стал Милеца за којег је играо од 1966. до 1980. Затим је наступао за Локерен (1980-82) и мексикчки Атланте (1982-84). Био је предсједник Фудбалског савеза Пољске од 2008. до 2012, када је његова земља заједно са Украјином била домаћин ЕП.

Повратак Југославије послије 12 година

Пост Југославије трајао је 12 година и након два пропуштена мундијала у Енглеској и Мексику коначно је заиграла.

“Плави” су посљедњи изборили наступ на Мундијалу и то након мајсторице са Шпанијом, који су побиједили чувеним голом Јосипа Каталинског. Југославија је квалификације започела ремијем у Шпанији (2:2), затим побиједила Грчку (1:0), поново ремизирала са “фуријом” (0:0) и добила Грчку у гостима са 4:2. Због истог броја бодова и гол-разлике морала је играти мајсторицу на неутралном терену и то у Франкфурту (1:0). 

Аустралија је дебитовала на СП, а са клупе ју је предводио Звонимир Рале Рашић, родом из Дола покрај Љубушког, а кратко вријеме у сезони 1961-62. играо је за бањалучки Борац, након којег је отишао у Аустралију. Послије 18 мјесеци вратио се у домовину на одслужење војног рока и потом поново отишао на најмањи континент, гдје је годинама радио у бројним клубовима.

Отварање Мундијала са измијењеним тимом “кариока” донијело је реми без голова, док је у другом колу демолиран Заир са 9:0, што је и даље најубједљивија побједа на СП. Занимљиво је да је селектор афричког тима био Србин Благоје Видинић, који је четири године раније водио Мароко. У трећем колу десио се реми са Шкотском (1:1) и већ тада се видјело да ће “плави” тешко до завршнице, иако су у њу прошли са прве позиције због боље гол-разлике (+9) у односу на Бразилце (+3) и Шкоте (+2), а са истим бројем бодова.

У другој групи уписана су сва три пораза од Западне Њемачке (0:2), Пољске (1:2) и и Шведске (1:2) па је селекција коју је водио Миљан Миљанић на крају заузела седмо мјесто.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.