“Гласов” водич кроз свјетска фудбалска првенства - Италија 1934: Фудбал у служби фашизма
Прво издање Свјетског првенства у Уругвају имало је позитиван одјек у фудбалском свијету па је други Мундијал било много лакше организовати, јер су репрезентације увидјеле све предности које доноси једна оваква смотра.
Ипак, и даље је било оних који су бојкотовали такмичење. Међу њима је био и Уругвај, који је одустао, јер је Италија четири године раније одбила да наступи на Мундијалу. То је једини пут у историји да шампион није бранио титулу. За разлику од првог Мундијала, када су сви чланови ФИФА добили позивницу за наступ, сада су игране квалификације, јер се пријавило 36 репрезентација, а одлука је била да ће у завршници наступити само 16 најбољих. Италија је добила домаћинство 1932. године, али је без обзира на то морала је да игра квалификације у којима је надиграла Грчку и стекла право наступа. Италији је то био дебитантски наступ, а поред ње још девет селекција је први пут наступило (Аустрија, Чехословачка, Египат, Њемачка, Мађарска, Холандија, Шпанија, Шведска и Швајцарска).
За разлику од премијерног издања, гдје је прва фаза играна по групама, сада је одмах играно по куп систему. Такмичење је кренуло од осмине финала и све утакмице ове рунде биле су игране истог дана (27. мај) и то у осам различитих градова. То је представљало велику новину у односу на Уругвај, гдје су утакмице игране на три стадиона у Монтевидеу, а сада су домаћини били Рим, Милано, Торино, Ђенова, Напуљ, Трст, Фиренца и Болоња. Домаћу екипу са клупе је предводио Витирио Поцо, а били су појачани играчима из Аргентине. Италија је бриљирала на старту и разбила САД са 7:1, а послије је имала великих проблема. Шпанију (1:0) је елиминисала тек након поновљеног меча (први завршен 1:1). Био је то први поновљен меч у историји СП, а Шпанци су промијенили седморицу играча међу којима је био и голман Рикардо Замора, док су Италијани замијенили четворицу.
Египат је био први представник Африке на мундијалима и једни који је заиграо у Италији. Да су Апенини срећни за Египћане показује податак да су други наступ на СП имали тек 1990, када је Мундијал такође одржан у Италији.
Аустрију је добила истим резултатом, док је у финалу губила од Чехословачке, али је голом Анђела Скјавија у петом минуту првог продужетка стигла до титуле. Финале је одиграно пред 55.000 навијача на Националном стадиону који од 1957. носи име “Фламинио”.
Уругвај је славио стогодишњицу независности, што је желио да прослави организацијом Мундијала па је у свијет послао лијепу слику. Да је то добар начин пропаганде увидио је и италијански диктатор Бенито Муслони, који је своју популарност желио да прошири и преко спорта, а фудбал је био право рјешење. Пред почетак сваке утакмице домаћи играчи су га поздрављали фашистичким поздравом са уздигнутом руком, док су то чиниле и поједине друге репрезентације. Наводно, лично је бирао судије за утакмице домаће селекције, а извјештачи са финала суђење су прогласили пристрасним, наравно у корист домаћина. Ипак, тај тим Италије био је један од најбољих у историји, што је доказао на Олимпијским играма у Берлину 1936. и СП у Француској 1938, када је постао шампион.
Само 17 мечева одиграно је на Мундијалу у Италији, што је најмањи број утакмица у историји свјетских првенстава. Томе је кумовао систем такмичења.
Неједли краљ стријелаца
Први нападач првенства био је Чехословак Олдрих Неједли са пет голова из четири утакмице. Први је дао Румунији (2:1), други Швајцарској (3:2) да би потом заблистао против Њемачке у полуфиналу, када је забиљежио хет-трик (3:1). Једино у финалу није био стријелац, а постигао је половину голова своје репрезентације на СП. Рођен је 1909, а преминуо 1990. године у току Мундијала у Италији. Цијелу професионалну каријеру провео је у Спарти из Прага и сматра се једним од најбољих чехословачких фудбалера свих времена. За репрезентацију је наступао од 1931. до 1939. и на 44 утакмице дао 29 голова.
За разлику од СП у Уругвају када се финалисти нису могли договорити чијом ће лоптом играти утакмицу у Италији су мечеви играни са Федерале 102 лоптом која је произведена у овој земљи.
Југославија се није прославила
Након што је заблистала на премијерном Мундијалу репрезентација Југославије није успјела да се квалификује на СП у Италији.
Екипу је и даље водио селектор Бошко Симоновић, а сви клубови тадашње државе дозволили су својим играчима да играју за национални тим. Југославија је била смјештена у групу шест заједно са Румунијом и Швајцарском. Први меч одиграла је 24. септембра 1933. против Швајцарске Београду и ремизирала 2:2, иако је водила са 2:0, а голове за домаћи састав постигли су Владимир Крагић и Благоје Марјановић. Други сусрет одигран је 29. априла 1934. у Букурешту гдје је Румунија славила са 2:1, а Крагић је поново био стријелац за Југославију. Са само једним бодом заузела је треће мјесто на табели. Румунија је била прва са три, а Швајцарска друга са два па су прошле даље.
Везани текст:“Гласов” водич кроз свјетска фудбалска првенства - Уругвај 1930: Југославија одушевила свијет
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
