Филип Касалица рекапитулирао каријеру за "Глас": Уопште се не сјећам Бордоа

Свака генерација присталица најтрофејнијег српског клуба има неку своју несрећу, своје грчке куваре, београдске магле, своје песнице у Келну, потрошене снове, неке Страсбуре и Бордое. Сузе брзоногог нападача, чији је бол сломио и најтврђе присталице Звезде, на југозападу Француске, симбол су једног времена које би најрадије да забораве у великану са “Маракане”. Баш онако како је сам он из меморије буквално избрисао све што се те грозне августовске вечери дешавало на стадиону “Шабан Далма” у Бордоу. Мада, у интервјуу за “Глас Српске” Касалица истиче да свака срећа на свом путу има и своју тугу.

- Две или три године уопште нисам погледао победоносни гол Бордоа. Нама је тада то баш значило, јер су у екипи били сви који су истински волели Црвену звезду, дакле значило нам је као навијачима и као играчима. Били смо млади, али шта да радимо, све је то живот, све је то негде записано. После тога, шалио сам се, кад нису признали онај гол Краснодара, када је Звезда ушла у Лигу Европе, рекао сам: “Ово се вратило за Бордо”. Мени је све у магли од тих сећања из Бордоа, сећам се да смо ишли до навијача, али после, тог пута до Београда се уопште не сећам. Мислим да је тунел стадиона у Бордоу дужи чак од онога на “Маракани”. Знам, јер смо тренирали дан пре утакмице и знам кад смо сишли на терен, на утакмицу, али повратка са меча до свлачионице и повратка у Београд, немам представу шта се дешавало. Један болан тренутак, али ја волим да цитирам Љубу Тадића: “Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње - ето то вам је Црвена звезда”. Било је тешко - у даху је испричао Касалица.

ГЛАС: У Црвену звезду сте дошли као изричита жеља Роберта Просинечког.

КАСАЛИЦА: Роберт Просинечки ме је баш желео. Био је баш упоран и кад су преговори били у току. Ситуација се мењала из сата у сат, из минута у минут, те близу је, те далеко, али Роби је стао иза трансфера и на моју срећу све се успешно завршило. Постао сам играч Црвене звезде. Мало ко зна да сам ја први играч који је постигао гол за Звезду и пре него што је дошао на “Маракану”. Играо сам за Хајдук из Куле, изгубили смо са 1:0 у  Кули, а ја сам дао аутогол.

ГЛАС: Какав је на Вас утисак оставио Роберт Просинечки?

КАСАЛИЦА: Роби је био мангуп и на терену и ван њега, и у друштву. А то шта је с лоптом радио, то је фантазија. Кад смо играли шеву, ретко кад је грешио, а кад погреши, није хтео да уђе у шеву, већ је улазио онај који му је одиграо лопту ха-ха-ха.

ГЛАС: Свега минут и 13 секунди било Вам је довољно да постигнете гол на дебију у дресу Црвене звезде чиме сте ушли у анале клуба, као стријелац најбржег гола, као дебитант у клубу. Срушили сте легендарног Бору Костића. Сигурно импонује тај податак.

КАСАЛИЦА: Наравно, велика је част што сам престигао такву легенду као што је Бора Костић, а и што сам се на било какав начин, а поготово на тај, уписао у историју клуба који волим, који ми је у срцу.

ГЛАС: Како памтите гол против Партизана у Купу Србије, у тријумфу од 2:0?

КАСАЛИЦА: То ми је најдражи гол. Ту сам добио неку снагу. Издржао сам дуел са Иваном Ивановом и на срећу сам дао гол у тешким тренуцима за Црвену звезду. Тај гол донео је доста радости нашим навијачима. Моја генерација је узела Куп, касније смо вратили и титулу, али мислим да су од тог гола кренули неки лепши дани за Звезду. Звезда је најлепши клуб на свету кад се побеђује, а најтежи кад се губи. Поготово за домаће играче. Кад побеђујеш, Београд, Србија и Балкан су твоји, а кад губиш не излазиш из куће буквално. У мом мандату на “Маракани” осетио сам обе стране медаље. Те лоше стране сад препричавамо као неке анегдоте, рецимо ја сам улазио у продавницу са капом на глави, али у тим моментима није баш било пријатно. Кад се црта подвуче само лепе успомене остају и сећам се само лепих момената.

ГЛАС: Водили сте велике дуеле са Иваном Ивановом, једном је рекао за Вас да сте најнезгоднији играч за чување, али и “прљав”.

КАСАЛИЦА: Чуо сам за ту изјаву. Не свиђа ми се то “прљав”, рекао бих да сам пргав, али све је то у жару борбе. Скоро сам се у једном интервјуу извинио свим судијама, јер једноставно сам такав, желим да победим на све могуће дозвољене начине. Никако не желим некога да повредим, али хвала му што је то рекао. Имао је Иванов велику каријеру, играо је и за Базел, био репрезентативац Бугарске.

ГЛАС: Још један важан гол дали сте у дербију против Партизана, оном историјском, првенственом у слављу вашег тима од 3:2.

КАСАЛИЦА: То је била јако важна утакмица за нас. Да смо изгубили тај меч, остали би већ у новембру без шансе за титулу. Партизан нас је у првом полувремену што се каже “одучио од фудбала”. Разбили су нас. Ушли смо у свлачионицу, погледали се у очи и рекли да немамо шта изгубити, идемо на све или ништа и мислим да смо феноменално одиграли у другом полувремену.

ГЛАС: Како памтите Ненада Милијаша?

КАСАЛИЦА: Било је већих играча, али мислим да ниједан није оставио такав траг у Црвеној звезди, поготово у овом веку. Милијаш је нама играчима био и брат, и отац и мајка, и тетка, и стрина, и финансијер. Стварно је тад била лоша ситуација. Он је све успевао, Милијаш је буквално држао клуб. Кад му се обратиш за помоћ, не размишља, увек је ту да помогне. Има једна занимљива прича. Имали смо тренинг, пре којег сам га случајно заградио на паркингу. Узео је мој ауто, отерао га скроз на помоћни терен. Изашао сам, прво сам се уплашио, размишљао сам где ми је ауто. Кад сам видео, рекли су ми да сам га изнервирао... Једва сам извезао ауто.

ГЛАС: Како изгледа кад судија свира једанаестерац за ривала на “Маракани”, а прекршај је начињен ван шеснаестерца?

КАСАЛИЦА: Реално, нисмо играли добро ту утакмицу, мучили смо се. Јагодина је била боља. Ми смо повели преко Огњена Мудринског, а њима је свиран пенал на 18 метара. Тад није постојао ВАР, али није било ни потребе да се види да је старт био ван 16 метара. То су неке ствари на које нисмо могли да утичемо. Јавност зна шта се тада дешавало, да ја сад не причам о томе.

ГЛАС: Причало се да Вам је Црвена звезда остала дужна око 180.000 евра, али никад је нисте тужили.

КАСАЛИЦА: Никад нисам ни размишљао да покренем тужбу. Звезда да је имала новца, исплаћивала би плате, али није имала. Опростио сам Звезди 90.000, а Звезда ми је исплатила другу половину у ратама, али како сам се договорио са тадашњом управом, људи су ме испоштовали. Звезда ми је много дала, волим Звезду. Није људски да ја тужим Црвену звезду.

ГЛАС: Каква искуства носите из корејског Улсана?

КАСАЛИЦА: Клуб, град и држава - све феноменално. Клуб је био организован на европском нивоу, имао је врхунску базу, са неколико терена мислим да је Шпанија била у нашој бази за време Светског првенства у Јапану и Јужној Кореји. Плата је била тачна у минут, ево сећам се и датума кад смо примали плату - 28. у месецу. Лига је уређена. Земља технологије. Што се фудбала тиче, што се нисам дуже задржао, ја сам крив, искључиво. Нисам играо добро, признајем. Тамо су сви играчи спремни, а после иде техничка поткованост. Ја предриблам или претрчим играча, а он ме стигне и шта ја да радим ха-ха-ха.

ГЛАС: Да ли је послије авантуре у Јужној Кореји постојала могућност да се вратите у Црвену звезду?

КАСАЛИЦА: Било је интересовање. Био сам у контакту са људима из клуба, али искрено не сећам се шта се тачно десило. Мој велики пријатељ Раде Ћалдовић био је у контакту са људима из клуба, али не знам зашто се нисам вратио на “Маракану”.

ГЛАС: Како Вам је било у Истри, која је била наредна дестинација?

КАСАЛИЦА: Искрено, плашио сам се да идем, али био сам неинформисан. Истра, Пула су феноменални за живот. Дошли смо Стефан Николић и ја и заиста су нас сјајно прихватили. Буквално сам уживао. Имао сам прилику играти на сва четири велика стадиона бивше Југославије - “Маракани”, “ЈНА”, “Пољуду” и “Максимиру”.

ГЛАС: Услиједила је авантура у казахстанском Ордабасију?

КАСАЛИЦА: Мој пријатељ Александар Симчевић ме је препоручио људима тамо. Отишао сам у непознато. Град и земља су много слабије развијени од Кореје, али топлина тих људи је невероватна. Уживао сам и тамо. Играо сам феноменално, научио сам и руски. Могао сам и пре да га научим, али кад ми се неко обрати, ја само кажем: “Питајте Симу”. Десила се једна ситуација на половини сезоне. Тренер је имао обичај да позове играче у собу, кад смо били у карантину. Симчевић и ја смо увек ишли заједно. Он је преводио, али сам ја тада научио. Тренер ми је рекао: “Сутра ћеш, против Астане имати ситуацију један на један са голманом Ненадом Ерићем, обигравај”. Нисам знао шта значи та реч. Значило је да дриблам. Управо се десила та ситуација, ја сам шутнуо са 16 метара, промашио гол и од тог тренутка ме је тренер узео на зуб, зашто нисам дриблао, већ шутирао. И буквално је то био једини проблем, тренер ми је баш замерио и напустио сам Ордабаси после годину дана.

ГЛАС: Како је било у Грчкој, односно Платанијасу?

КАСАЛИЦА: Позвао ме је један пријатељ. Желео сам. Грчка је одлична лига. Живети на Криту, у Хањи је феноменално, дошао сам, почели смо са победом, али екипе изнад нас су нам побегле, а и лоше смо играли. Заслужено смо испали. Задовољан сам личним, не и екипним учинком.

ГЛАС: Играли сте за репрезентацију Црне Горе. Какве успомене имате на то искуство?

КАСАЛИЦА: Деби и одмах погодак против Летоније. Био сам повређен. Меч у Подгорици против Енглеза, мислим да смо их размонтирали. Завршено је 1:1 и мислим да смо били бољи пуно од екипе у којој су тада играли Стивен Џерард, Френк Лампард, Вејн Руни... Сећам се и меча против Украјине, када нам је била потребна победа за сигуран бараж. Мирко Вучинић је имао шансу на 0:0. Лопта је од “џомбе” одскочила и погодила стативу, то он не промашује, касније смо примили један гол па смо изгубили. Играо сам и на “Вемблију”, велика част, штета што нисмо успели.

ГЛАС: Како проводите пензионерске дане?

КАСАЛИЦА: Прве пензионерске дане проводим онако сабирајући утиске и окренуо сам се новом послу, пошто сам одлучио да будем агент фудбалера, тако да сам мало више на телефону, него што сам био раније.

Терзић

ГЛАС: Необично цијените генералног директора Црвене звезде, Звездана Терзића?

КАСАЛИЦА: Звездан Терзић и покојни чика Влада Булатовић били су на челу ОФК Београда. Мене су они довели на “Карабурму”. Тада је ОФК био трећи клуб у држави са играчима попут Душка Тошића, Александра Коларова, Банета Ивановића, Марка Баше, Бобана Рајковића, којег је Терзић тада продао у Челзи за пет милиона евра, када су у оптицају били много мањи износи. Видимо и шта је урадио са Црвеном звездом. Треба и храброст за то, не само процена играча. Терзић је гурнуо у ватру пет-шест клинаца и донео новац клубу. Црвена звезда је захваљујући Терзићу сада озбиљан европски клуб.

Бајковић:

ГЛАС: Испричајте нам неку анегдоту са Бобаном Бајковићем?

КАСАЛИЦА: Мени је пропао трансфер у један руски клуб - Мордовију из Саранска. Бајко је звао тадашњег секретара стручног штаба Црвене звезде Мирка Абрамовића: “Миле, ђе иде овај Касалица, ђе та Молдавија, ђе то?”. Он је помешао и погрешио све, али то је Бајко, највећи шаљивџија којег познајем.

Јанковић

ГЛАС: Много поштујете бившег тренера Црвене звезде Александра Јанковића.

КАСАЛИЦА: Сјајан човек, пегагог и феноменалан стручњак. Мислим да говори пет језика. Сећам се кад смо дошли у Бордо, мислим да је на конференцији пре утакмице причао на Француском. Сви смо се чудили. Нас су пре утакмице сви отписали пре Бордоа, али дошли смо до тога да се до последњег секунда боримо за пролаз. Његов тренерски квалитет је та тактика, Јанковић је феноменалан тактичар.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.