Ексклузивно за "Глас", човјек који је нанио бол славној Барселони (ВИДЕО; ФОТО)

Дејан Кондић
Ексклузивно за "Глас", човјек који је нанио бол славној Барселони (ВИДЕО; ФОТО)

Свако од нас уради нешто, односно има тај један моменат који га обиљежи за цијели живот. Несуђени јунак једне позне, прохладне октобарске ноћи у Београду, прије 28 година, Зоран Јовичић је чист примјер.

Његов лет кроз ваздух и лопта коју је тог 30. октобра 1996. године смјестио иза леђа Барселониног голмана Витора Баије, за вођство Црвене звезде против каталонског гиганта, један је од култних голова који памте генерације навијача “црвено-бијелих”. Моменат у којем је то урадио и важност утакмице Звездиног голгетера послао је у вјечност, иако је и прије и послије Зоран Јовичић постигао много љепших, можда и важнијих голова. Тај погодак и два минута послије њега вјечита су тема наглабања “шта би било, кад би било”. Важност тог гола умањио је одговор Барселониног Бразилца Ђованија, који је, тек што су гости прешли са центра, поравнао резултат и касније ће се испоставити поставио коначних 1:1.

У интервјуу за “Глас Српске” једна од највољенијих звездиних “деветки” присјетио се тог двомеча против Каталонаца у осмини финала почившег Купа побједника купова, као и времена које је провео на позајмици у бањалучком Борцу. Прича је ово о једној каријери, која је, да није било повреда, могла бити пуно богатија.

- Људи се сећају те утакмице јако добро, иако је прошло 28 година. Стварно је то био сјајан период. Била је сјајна утакмица и пре тога, против Кајзерслаутерна. Међутим, утакмица против Барселоне у Београду је обележила моју каријеру. Штета што нисмо издржали, што смо одмах примили гол, да смо само мало издржали против те моћне Барселоне могли смо можда и до највећег изненађења у тој деценији. Имали су прави дрим тим Каталонци: позада Абелардо, Фернандо Коуто, Мигел Анхел Надал и Георги Попеску, све сами репрезентативци. Испред је био Пеп Гвардиола, напред Зуба Роналдо, Христо Стоичков, Луис Енрике, Ђовани... Навијање на “Маракани” је било чудесно, било је од 85.000 до 90.000 људи - истакао је Јовичић, који памти сваки детаљ тог сусрета.

- По десној страни су комбиновали Зоран Његуш и Дарко Анић, Зоки је центрирао и тај неки мој голгетерски њух, замисао где ће лопта да падне је пресудио. Мало ме је и изненадила, ја сам кренуо на њу, осетио где би могао да је ударим, она је падала и падала... Издржао сам дуел са Абелардом, он је кренуо да направи клизећи старт, али није успео да ме спречи да погодим - додао је Јовичић.

ГЛАС: Гол Братислава Живковића у Барселони је заледио “Камп ноу”.

ЈОВИЧИЋ: Понекад погледам те старе утакмице, неки гол... Ми смо у Барселони дали тај гол из три потеза. Голман до бека, бек до мене, ја повратну до Жилета и гол! Данас кад то уради Манчестер сити или Барса, сви кажу, то је перфекција... Играли смо равноправно са њима у обе утакмице. Није данас проблем изгубити, али треба играти, стварати шансе па ако голман има дан, боже мој. Данас је и један шут у оквир гола пуно на неким утакмицама.

ГЛАС: Барселона у страшној форми, у сриједу, долази у Београд. Шта очекујете од актуелне генерације фудбалера Црвене звезде?

ЈОВИЧИЋ: Верујем ја у ову екипу, без обзира на све. Милоје је добар, искусан тренер. Може Звезда да им науди, само не сме да буде страх код играча. И они су људи, јесте да имају већи буџет, али нама је проблем то што немамо јако првенство, што наши играчи немају више јаких утакмица...”Прешалтавају се из прве у пету брзину”... Можда ћемо пре до доброг резултата против Барсе, него против осталих због мотива и свега.

ГЛАС: Ви сте дијете Црвене звезде. Поникли сте у том клубу. Какав је осјећај био када су Вас, као шеснаестогодишњака, прикључили првом тиму, оној шампионској генерацији из Барија?

ЈОВИЧИЋ: Била је то велика привилегија, човек то тек после схвати. Мислим, схватао сам и тад... Била је то велика генерација. Иван Аџић и ја смо, из омладинаца, потписали професионалне уговоре, тренирали са њима. Били смо са њима у Поречу, пре Барија, на припремама. На мене је, од тих момака, највећи утисак оставио Дарко Панчев, пошто сам играо исту позицију, као и он. На тренинзима је давао голове исто као и на утакмицама, из полушанси, како год... Наравно и остали су били сјајни, Дејо, Миха, Југа... То је било велико искуство. После тих тренинга са њима и пријатељских утакмица које сам одиграо са њима све је било лакше.

ГЛАС: Ишли сте на неколико позајмица. Прва станица Вам је била Никшић, односно Сутјеска. Каква искуства носите из града под Требјесом?

ЈОВИЧИЋ: Сутјеска је тад имала добру генерацију, са Ранком Зиројевићем били су ту Саша Медин и Славенко Кузељевић, који су мало старији. Завршили смо шести или седми. Добро сам одиграо, дао сам осам голова. Једно лепо искуство, лепо сам био примљен доле, специфична средина и остала ми је у најбољем сећању.

ГЛАС: Услиједила је позајмица у бањалучки Борац, у којем сте играли у сезони 1992/1993. Чега се сјећате из тог периода?

ЈОВИЧИЋ: Жао ми је што та екипа, сачињена углавном од појачања из Звезде и Партизана, није дала све што је објективно могла. Било је и специфично време, рат... Ишли смо у Бањалуку у којој није било струје, спавали смо у хотелу “Босна”, тренирали на Градском стадиону... Са неким од тадашњих саиграча сам се и после виђао, било је лепо искуство, али остаје жал што играчки нисмо више дали. У Бањалуци смо одиграли само једну пријатељску утакмицу, не могу да се сетим ко је било ривал. После смо играли првенствене мечеве у Ваљеву, на стадиону Крушика па у Костолцу. Пижон нам је једно време био тренер. Било је безброј анегдота. Били смо добра клапа. После сам долазио у Бањалуку и видео се с неким пријатељима.

ГЛАС: Трећа станица, када су Ваше позајмице у питању, био је грчки Етникос. Ријеткост је била у том периоду да играч оде на позајмицу у иностранство.

ЈОВИЧИЋ: Ја сам успео у томе захваљујући куму Неђи Милосављевићу. Провео сам лепе две године и одиграо добро. Прва лига Грчке била је тада у експанзији. Дао сам доста голова, све то искуство сам искористио после када сам се 1995. године вратио у Звезду.

ГЛАС: Коначно сте се вратили на “Маракану”. Сезона у којој сте експлодирали била је 1996/1997, када сте са 23 гола били најбољи стријелац Прве лиге Југославије. 

ЈОВИЧИЋ: Мислим да сам те сезоне због повреда пропустио једно десет утакмица, тако да бих дао вероватно још који гол да сам могао да их одиграм. Целу каријеру су ми обележиле повреде. Мислим да сам преживео све могуће повреде. Оперисао сам колено, препоне, раме ми је испадало, имао сам потрес мозга па проблем са тетивом. Доста важних утакмица сам пропустио. Рецимо против Екерена у Београду, јер сам на загревању осетио бол у нози, од повреде коју сам вукао један период. Због повреде пропустио сам и два-три дербија против Партизана. Жао ми је због тога.

ГЛАС: Из Црвене звезде сте прешли у Сампдорију. Како Вам је било у Ђенови? 

ЈОВИЧИЋ: У Италију сам отишао 1998. године. До 2001. била је најјача лига, Калчо. Када сам стигао Синиша Михајловић и Роберто Манћини су отишли у Лацио. У Сампу су тада били Данијел Ортега, Винћенцо Монтела, Бразилац Доривал. Озбиљни играчи. И тамо сам се борио са повредама. Власници Сампдорије, породица Мантовани, били су сјајни. Новинари су ископали да ако не одиграм четири месеца утакмицу клуб има право да раскине уговор са мном, на моју штету. Све новине су писале о томе. Позвали су ме Мантованији у своју вилу и рекли ми: “Зоране, не обазири се на писања, само се опорави, колико год ти буде требало, клуб ће те чекати”. После нека четири и по месеца сам и заиграо, против Болоње у Купу Италије. Остаје жал исто што нисам фудбалски више пружио тамо, због те повреде колена.

ГЛАС: Покушали сте у Каену да се вратите озбиљном фудбалу.

ЈОВИЧИЋ: У Каену сам завршио. Био сам две године тамо. Имају одличну омладинску школу, огроман комплекс. Услови су перфектни стварно и одлично су ме примили. Са мном је био Љубиша Ранковић из Партизана, касније је дошао и Игор Матић и лепо нам је било, играли смо Прву лигу. И дан-данас се чујем са неким људима из тог периода. Када сам 2005. завршио са Каеном, имао сам понуду да одем у Бриж, тамо је био Иван Гвозденовић који ми је рекао да ме је желео чувени белгијски репрезентативац Марк де Грис, који је тада био спортски директор. Нисам могао због повреда, осетио сам да је то крај. Старија кћерка је већ требало да крене у школу, а нисам хтео да иде у иностранству. Звао ме је лично и Де Грис, нисам могао да верујем. Играли су Лигу шампиона, рекао ми је да ћу добити масера, личног тренера да ме спреми. Дао ми је и времена колико ми треба, али нисам пристао. Мислим да ми је то животна грешка, што сам то одбио. Имао сам 32 године, можда бих тамо и остао.

ГЛАС: У дресу репрезентације Југославије одиграли сте двије утакмице и постигли један гол, баш на дебију у Мар дер Плати против Аргентине, у тријумфу од 3:2.

ЈОВИЧИЋ: То је први и једини пут да смо добили Аргентину у Јужној Америци. Дао сам трећи гол, други сам наместио. Тек сам после на снимку, после пар година, видео да је играо Дијего Симеоне, па Хернан Креспо те Аријел Ортега, Хуан Еснајдер.

ГЛАС: Повреде су Вас спријечиле да оставите дубљи траг и у дресу националног тима.

ЈОВИЧИЋ: Био сам цео циклус пред Француску у саставу репрезентације. Био сам на клупи против Шпаније у Београду, против Чешке... Играли смо пријатељску на Палићу, пред бараж против Мађара, Пеђа Мијатовић и ја смо били у шпицу, Дејо Савићевић и Пикси Стојковић иза нас. Сантрач је рекао да ћу играти против Мађара. Дан пред пут на утакмицу сам се повредио, била глупа нека повреда. Заиграо је Саво Милошевић и остало је историја.

ГЛАС: Шта данас ради Зоран Јовичић?

ЈОВИЧИЋ: Пензионер сам ха-ха-ха-ха. Запослен сам у Фудбалском савезу Србије. Пратим и Звезду. Чувам троје деце, они су ми све.

Дерби

ГЛАС: Како памтите “вјечите” дербије. Ко Вас је чувао?

ЈОВИЧИЋ: Био је неизвеснији дерби, него данас. Треба нам добар дерби, добар Партизан. Ниша Савељић је био незгодан. Мушки смо се тукли док је трајала утакмица. После је било све супер, другари смо и данас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана