Драгиша Бинић прије 32 године са Звездом постао шампион Европе, а за “Глас” открива детаље финала

Тачно прије 32 године, на данашњи дан, Црвена звезда је у митском Барију постала првак Европе. А те талентоване младиће на правом курсу увијек је држао најстарији међу њима - Драгиша Бинић.

Вођа без траке, мангуп без мане, мајстор кад сви­ стану и најбржи фудбалер Европе свога времена држао је свлачионицу и увијек повлачио кад је густо. Мајстори су некад размажени, некад нису од воље, али од Бине са њима нико није знао боље. Трчао је за све њих, покривао их, од оног првог окршаја на путу до трофеја против Грасхоперса до финала на стадиону “Свети Никола”. Популарни Бина - турбина у својеврсној исповијести за “Глас Српске” сматра да се финални дуел могао завршити у регуларних 90 минута да је  тада постојао ВАР систем. Каже, добила би Звезда.

- У финалу, није то била она Звезда која игра лепршаво, за гол више. Мало смо играли затворено, видели сте и сами да сам и ја помагао Рефику Шабанаџовићу, а с почетка сам пробијао. Имао сам и шансу. Негде у 20 и неком минуту судија Тулио Ланезе није нам свирао чист пенал. Мозер је играо руком, једна лопта је ишла ка мени, он је закачио и нисам дао гол. Да је тад ВАР био...Али била је баш напорна утакмица, имали смо и мало среће наравно, не може без тога – рекао је Бинић.

ГЛАС: Како Ви гледате на данашњи дан?

БИНИЋ: То је један од најсрећнијих дана у мом животу. Радо се сетим свега, одигравања утакмице, победе...Тада нисмо ни били свесни шта смо направили. Тек како време пролази, видиш шта си направио, кад ти човек приђе и каже: “Улепшао си ми младост”. Тада видиш колики је то успех. Први пут смо осетили, бар ја лично, када су нас људи дочекали на аеродрому, затвореном аутопуту, шпалири људи, пуна “Маракана”. Требало би мало боље, озбиљније да све то обележавамо.

ГЛАС: Шта би по Вашем мишљењу требало да се уради?

БИНИЋ: Имао сам идеју да се окупи цела генерација из Барија, како наша, тако и Олимпикова или Бајернова, али незгодно је јер је понедељак, плус што они не могу да се скупе. Имали смо идеју и да то обележимо јуче на прослави титуле актуелне генерације, да им рецимо ми доделимо пехар, или пре утакмице изађемо неких петнаестак минута пред навијаче...

ГЛАС: Како памтите ту пенал-драму из Барија?

БИНИЋ: Био сам најстарији и мало сам вукао тај победнички део, а Миха (Синиша Михајловић) је предводио те млађе. Видим каква је ситуација и онда да им дам мало елана кажем: “'Ајде, ја ћу први”. Онда се јавио Роби и тако је све кренуло. Већ после Робијевог гола, Дика брани, ја дајем други гол и све је ишло лакше.

ГЛАС: Хтјели сте да баците пехар навијачима послије утакмице.

БИНИЋ: Да. Колико смо ми желели тај пехар, толико су га и наши навијачи желели. Имају и они право да га додирну. Зато сам га и носио седам дана после финала. Не знам ни ја где све није био по Србији, народ се сликао. Однео сам куму, који је партизановац, пехар на свадбу. Кад сам се појавио у хотелу “Наис”, играчима Жеље, који су били ту у карантину, поиспадале су виљушке. Не верују људи, јуче су га гледали на телевизији, а данас је испред њих. А она прича да сам п*шао у пехар, то нема везе. Чак не верујем ни да је то Југа (Владимир Југовић) рекао, вероватно је хтео да направи неко зезање.

ГЛАС: Послије утакмице Ви сте изабрани да одете на допинг контролу.

БИНИЋ: Ту сам изгубио два сата. Они нису веровали да нисам допингован, јер сам пуно трчао, али иначе сам могао трчати колико хоћеш. Нисам се ни уморио. Нема шансе да мокрим, једно пиво, друго, а како не пијем алкохол, већ ме мало ухватило. Тражио сам да неко из Звезде буде ту са мном, да се не деси неки проблем. Каснио сам после на почетак прославе, кад сам ја стигао, музика је увелико “тукла”.

ГЛАС: У чему је тајна Ваше генерације, у колективу?

БИНИЋ: Нисмо ми били ништа посебно у односу на остале генерације Звезде. Имао је наш клуб још изванредних генерација. Ми смо имали страшан колектив и гинули смо један за другог. На томе сам ја инсистирао. Сваког момента смо знали све, шта коме фали, заједно смо излазили, дружили се, не ово ко данас кад сви после тренинга оду својој кући...стално смо били заједно. Знали смо ко колико може.

ГЛАС: Тренер Љупко Петровић у Вас је имао највеће повјерење.

БИНИЋ: Љупко је знао да сам ја волео пуно да излазим, али нисам пио, ни пушио. Избегавао сам то, као и момци који су били са мном. То дружење ван терена нас је зближило и то је дало резултат. Нико није могао да “уђе” међу нас. Први смо ми реаговали између себе.

ГЛАС: Кад сте спознали да можете до трофеја?

БИНИЋ: Отприлике кад смо избацили Глазгов Ренџерс. По мени они су били најјача екипа, најјачи наш ривал на том путу и најскупљи. Ту је била скоро цела енглеска репрезентација, јер тада су Енглези имали забрану играња у еврокуповима и сви су били у Ренџерсима. Згазили смо их овде и зато тој утакмици није даван такав значај као мечу против Бајерна или финалу. Њима ништа није било јасно, то им се видело на лицу. Били су у чуду, нису веровали да смо такав тим. Ту се видело да можемо до краја. На почетку пута смо мислили да ћемо лако, ту нас је Грасхоперс опоменуо. Дао сам тај један гол, све ме је ишло, али не могу сам, кад остале неће. У Цириху смо показали од каквог смо материјала.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте ви, играчи Звезде, морали да стојите у реду за карте за утакмицу полуфинала против Бајерна?

БИНИЋ: Сви смо чекали у реду. Добили смо по 14 карата које смо морали купити. Замислите у то време колико пријатеља нас је звало, уже и шире родбине. Како да кажеш некоме да немаш карту. Нереално је.

ГЛАС: Да ли је постојао неки “знак поред пута” да ће се “небо отворити” након драме против Бавараца на “Маракани”?

БИНИЋ: Гледајте, одлично смо отворили утакмицу. Могли смо да их згазимо, а онда Дика прими тај несрећни гол. Пробијао сам по десној страни, а Дарко Панчев “не затвара” оно његово, да уђе испред играча и да гол. Не могу да му је дам иза играча. Ту смо већ мало били искидани, а онда знаш какви су Немци, кад крену тешко их је зауставити. Оног момента кад су погодили стативу, кад лопта није ушла у гол, добили смо још већу снагу да их избацимо. Осетили смо да је то тај моменат. И онда нам је Бог вратио, како смо га примили, тако су и они.

ГЛАС: Погодили сте све резултате на шампионском путу.

БИНИЋ: Тако се десило. Џаја ме је сваки пут питао, као и пред финале. Тако сам и добио пехар да носим после Барија. Услов је био да погодим резултат и све сам рекао. Колико је Џаја био коректан, ипак је пехар нешто велико. Без речи је испоштовао договор и узео сам трофеј и у седам дана више не знам где није био.

ГЛАС: Рат је највише погодио Црвену звезду.

БИНИЋ: Мој предлог је био да сви останемо још две, три године овде и да доведемо још два, три играча и фактички бисмо имали и репрезентацију и сигурно би били поново прваци. Међутим, десило се што се десило. Растурила нам се земља и изванредну генерацију смо изгубили.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте Ви “кумовали” да Славољуб Муслин уђе у тренерске воде?

БИНИЋ: Гледајте, имали смо у Бресту једног тренера код кога су сви играли дефанзиву и само сам ја остајао горе, у нападу. Рекао сам му да тако не можемо играти. Нацрта он тактику на табли, ја обришем и кажем да не може тако. Онда наговоримо Мукија да буде тренер, кажемо му да ћемо довести из Србије неког ко ће радити оперативно. Кажу Французи побиће нас на тренинзима, јер смо ми у Србији много радили на физици. Довели смо Жарета Недељковића из Рада. Није знао језик, али Муки је преводио, радио с њим и тако је кренуло. Вратио је Зинедина Зидана у живот. Видите и сами какав је тренер. Брани струку и не да на себе. Код њега се он пита. Мало стручњака код нас је као он. Зато и немамо играче, не радимо како треба. Нико код деце не тражи оно у чему су најбољи, него сваштаре, раде са лаптопима, а у фудбалу то не може!

ГЛАС: Леванте?

БИНИЋ: Кратко сам био тамо. Пре мене је био у Левантеу Јохан Кројф. Клуб је био у тешкој ситуацији. Био сам само шест месеци и вратио сам се.

ГЛАС: Како сте се вратили у Звезду? После Драгана Џајића, Ви сте тек други фудбалер у историји који се вратио на “Маркану”.

БИНИЋ: То је било незамисливо тада, то није била политика клуба. Само се Џаја вратио пре мене, одиграо три утакмице и прекинуо. Ја сам се вратио и освојио све. Никоме није било јасно како сам се вратио. Одговор је прост. Почео сам да тренирам и остао сам да играм. Вратио сам се у свој клуб. Љупко је видео да му требам, пре свега моја брзина и продорност и то да држим свлачионицу.

ГЛАС: Била је тад и понуда Партизана.

БИНИЋ: Била је, али на моју срећу и њихову несрећу није дошло до тог трансфера. Хахахааха.

ГЛАС: Каква су Вам искуства из Обилића?

БИНИЋ: Тамо је направљен колектив где су момци гинули један за другог. Показало се да се са играчима који нису топ класа може направити резултат. Још кад је командант видео шта се ради ван фудбала, рекао је: “Чекај, ја то могу боље од свих вас”. Дошао сам после те несреће да помогнем и као спортски директор сам пет година “играо” Европу. Направио сам добар тим, темељно сам доводио играче. Највише сам радио на Омладинској школи. Био сам првак државе са 20 бодова више од Звезде и Партизана. Освојио сам Куп Југославије. Неки од њих и дан-данас играју по Европи.

ГЛАС: Један сте од ретких људи који је преживео класичну “сачекушу”?

БИНИЋ: Имао сам среће, шта да кажем. А има изгледа и онај горе, гледа и одређује кад ће ко. Тај хоби и љубав према оружју ми је на неки начин спасио живот. То сам наследио од деде. Иначе, знам да су у нашој свлачионици, у Звезди, оружје имали и Миха, Роби (Роберт Просинечки)...

Михајловић

ГЛАС: Како памтите Синишу Михајловића?

БИНИЋ: Био је најмлађи и најбољи дечко. Победник, борац, неко с ким увек знаш на чему си. Био је специфичан, кад нешто каже, то је тако. И када је оболео, хтео је да победи, био је такав човек. Дошао је млад из Новог Сада и нормално је да га ја прихватим. Осетио сам као да је моја крв, зато сам и хтео да будем с њим и највише времена смо заједно проводили. Његов одлазак је огроман губитак за мене, Звезду, све нас, невиђен! Можда га и нисмо испратили како треба. Италијани су нам дали домаћи задатак. Морамо сами да држимо до себе, колико сами себе поштујемо, толико ће нас и други поштовати.

Побједник у ципелама

ГЛАС: Да ли је тачна прича да сте у Обилићу у ципелама на тренингу били бржи од тадашњег капитена Милана Обрадовића?

БИНИЋ: Јесте. Кладио сам се са играчима и Цецом на једном тренингу. Обично сам силазио да одгледам како раде. Они онда почињу мало да прозивају. Кажем ја: “Одлично, изаберите најбржег, колико хоћете и ко хоће. Изволите”. Изађе Обрадовић. Цеца каже: “Нема шансе”. “Згазим” га први пут, каже да сам раније кренуо. Рекох: “'Ајмо опет”. Поново стигнем пре њега и ту ме мало затегне задња ложа, мало сам истегао. Човек се роди просто са брзином. Пет одсто можеш да поправиш.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.