Драган Вулевић за “Глас”: Пујол и Ћави ми нису могли ништа

Тим из Драгачева је средином деведесетих био освјежење у фудбалу на подручју Србије и Црне Горе, а робусни Пријепољчанин сила у настајању. Као такав, из Београда је добио позив већи од довијека – Звездин. То је требало бити то, али, како то само живот и судбина уреде, младост и један одговор типичног нападача ће потенцијално елитну каријеру окренути ка тада најјачој другој лиги на свијету, шпанској Сегунди. И ту је Драган показао од каквог је материјала и то против најталентованије екипе свијета, младог тима Барселоне, чији су играчи нестрпљиво куцали на врата првог састава, да покажу планети ко су и шта су.

У интервјуу за “Глас Српске” актуелни тренер вишеградске Дрине ХЕ, а тада вођа навале Албасетеа присјетио се утакмице игране 23. маја 1999. године.

- Био је корнер. Чувао ме је Пујол, а играли су још Ћави, Габри, Харуна Бабангида, а Роналд Куман је био тренер. Дао сам гол поред Пујола, направио сам саиграчима још две одличне шансе, баш сам добро одиграо. Пујол је изгледао исто као и данас. Има и једна анегдота. После тог мог гола, тренер ме је вратио у средину терена и каже: “Хоћу да будеш близу Ћавија”. Тако је и било. И сад, чувам ја Ћавија, кад ће он: “Вулевићу, играј фудбал, шта само око мене трчиш ха-ха-ха”. То ми је остало у сећању. Имам снимке са те утакмице, додуше на ВХС касетама ха-ха-ха. Хоћу и ово да кажем, мислим да је исто потврдио и Пеђа Мијатовић, много теже је играти у Сегунди, него у Примери, јер у елити има више простора за игру, него у нижем рангу. У Сегунди ти не дају да дигнеш главу. Да их нисмо добили, борили би се за опстанак, а на крају су они испали из лиге која је била доста изједначена. Добили смо их и на малом “Ноу кампу” са 1:0. После су они сви прешли у први тим, ушли у репрезентацију и направили велике каријере – рекао је Вулевић.

ГЛАС: Да се вратимо мало у период када сте играчки стасали, било је то у лучанској Младости.

ВУЛЕВИЋ: У Младости смо имали стварно добру екипу. Рецимо био је Предраг Плазинић, опасан играч, паклен нападач. Звезда га је годинама звала. Затим Ненад Ванић и Горан Бошковић, који су са мном завршили на “Маракани”, па Дејан Николић, који је отишао у Мускрон, један Бане Стојановић и он је играо у Белгији. Имали смо добре услове, тадашњи председник Радош Миловановић нам је омогућио да имамо све што нам треба, као да играмо у иностранству. Вратили смо то на терену. Једне године смо завршили као четврти, играли смо Интертото куп.

ГЛАС: Поменули сте Предрага Плазинића, данас га се љубитељи фудбала слабо сјећају.

ВУЛЕВИЋ: Гледајте и он је био у Албасетеу. Тамо су се распаметили када су видели шта може с лоптом. У првој утакмици је сам разбио Алавес, иако је утакмица завршена без голова. А Алавес је јурио улазак у виши ранг. Међутим, повредио је леђа. Упркос томе, Шпанци су му понудили још шест месеци да продужи уговор, одбио је и отишао у Борац из Чачка. Он је све играче Звезде и Партизана који су га чували правио будалама. Ми смо тада добили Звезду са 3:2, Партизан са 1:0. Против Звезде смо рецимо играли са три шпица, Плазинић је био десно, Бане Стојановић лево и ја у средини. Сва тројица смо дали по гол. Једино смо изгубили од Војводине са Гораном Шаулом са 1:2. 

ГЛАС: Ипак, Ваша каријера је судбински везана за Ненада Ванића, заједно сте играли у Лучанима, Звезди, Војводини, Албасетеу.

ВУЛЕВИЋ: И дан-данас смо у контакту. Он је тренер у Дубаију, води екипу Хате. Заједно смо играли и у Будућности из Ваљева. Он је тамо дошао са Косова и Метохије. Касније сам ја прешао у Лучане, а препоручио сам људима тамо да и њега доведу. Онда су нам се путеви укрстили и на “Маракани” и у Војводини, те Албасетеу. Он је пре мене отишао у Шпанију, па сам на његову препоруку дошао и ја тамо. Гледали су ме људи из Албасетеа у Ставангеру, кад сам дао два гола и уз његову препоруку, одмах су ме довели. У децембру сам отишао у Албасете, где сам потписао уговор на шест месеци плус две године, ако будемо сви задовољни. За тих шест месеци сам постао најбољи стрелац екипе и аутоматски смо продужили уговор.

ГЛАС: Како сте послије Младости завршили у Црвеној звезди?

ВУЛЕВИЋ: Играо сам против Слободе из Ужица. Та утакмица Младост - Слобода се директно преносила на телевизији. Дао сам четири гола у победи мог тима од 5:1. Скаут Келна је одмах дошао и тражио од Радоша да идем у Немачку. Он ме је пустио уз обештећење, наравно. Све је било на мени. Отишао сам тамо, међутим папири су каснили, па сам морао да останем још који дан у Келну. У међувремену Ненад Бјековић ме је позвао да дођем у Партизан, па сам отишао тамо на преговоре. Међутим, позвала ме је и Звезда. Нашли смо заједнички језик, па сам потписао уговор. Одмах су “црвено-бели” рекли да ће платити обештећење и све што треба, тако да сам пристао и ја. Био задовољан условима које сам добио, а задовољна је била и Младост са њеним делом.

ГЛАС: Играли сте у оба сусрета против Хартса у Купу купова 1996. године, након којег су изборени окршаји против Кајзерслаутерна. Како Вам је то изгледало?

ВУЛЕВИЋ: У Београду смо били много бољи од Хартса, али лопта није хтела у гол. У реваншу су они повели. Ушао сам у игру и одиграо неких пола сата. У мом првом контакту са лоптом, шутирао сам, голман је случајно, врховима прстију ноге одбранио, скренуо лопту у корнер. Након тог корнера смо дали гол. Винко Мариновић је био највиши у скоку и донео нам радост, па смо прошли даље.

ГЛАС: С ким сте се највише дружили док сте играли у Црвеној звезди?

ВУЛЕВИЋ: Са Декијем Станковићем и Зораном Радосављевићем. Деки је увек био прави професионалац, харизматичан лик. Никад не би постигао то што је постигао да није био такав. Занимљиво, испочетка се и није баш снашао, али кад је прорадио, сипао је голове. Прави је фајтер био на терену, такав је сада и на клупи. Имамо доста заједничких анегдота. Једном смо се, на неким припремама, Радосављевић, он и ја сликали поред базена. Он ме је гурнуо у базен, а био сам у пуној опреми. У Аустрији смо исто возили оне формуле, тркали се и свашта нешто, није волео да губи никад. Волео је дружење, Звонка Милојевића поготово. Сад му Деки највише и помаже.

ГЛАС: Зашто нисте оставили дубљи траг на “Маракани”?

ВУЛЕВИЋ: Било нас је седам, осам новајлија. Требало је брзо да се адаптирамо. У почетку сам код Владимира Петровића Пижона био први шпиц, све до Куп утакмице у Црној Гори где је Зоран Јовичић постигао четири гола. Од тада сам био у другом плану. И даље сам вредно тренирао и чекао шансу. После ме Пижон питао да ли могу да играм још неку позицију, осим шпица, пошто му је требао играч и десно и лево, али и полушпиц. Био сам тврдоглав и одговорио сам му да сам у Звезду дошао као нападач и да нећу да играм ниједну другу позицију осим шпица. Чекао сам и даље шансу, али прорадио је Драган Мићић, користио је сваку прилику, давао голове, био је ту и Марко Пантелић, па и Перица Огњеновић...Тако да сам ја у тих годину дана постигао шест голова за Црвену звезду. Чини ми се да сам остао и другу годину да бих био још бољи. Једном кад смо играли против Лучана, убацио ме је у игру, код резултата 0:0. Повели смо са 1:0 па ме је избацио из игре иако сам играо добро. После ми се извињавао, али је то свакако био шок за мене, поготово што се то десило против екипе у којој сам стасао. После сам имао подршку играча и Звезде и Лучана ха-ха-ха. Мада, гледајте имао сам коректан однос са Пижоном, као и сви остали саиграчи. Он је сигурно хтео најбоље за све, е сад, како се ко снађе и искористи, односно не искористи шансу. То је све фудбал. Можда би било боље да сам другачије размишљао. Био сам неко ко се увек подређивао екипи. Ево један пример, причам с Мићићем и питам га: “Што не кренеш на прву, ја ћу на другу стативу?” Он ми каже: “Иди где те нос носи”. Ако имаш инстинкт иди, не гледај друге, него гледај себе. Другачији сам, имам рецимо ситуацију да дам гол, али га отворим другом играчу.

ГЛАС: Како је дошло до трансфера у Војводину?

ВУЛЕВИЋ: Љупко нас је звао у Војводину да му помогнемо, Ванић и ја. Љупко је темпераментан лик. После утакмице против Викинга кад смо изгубили у Новом Саду, долазимо на тренинг и састанак и Љупко прозове Ивана Ристића. Каже му: “Реци ја!” Овај ће тихим, помало пискутавим гласом: “Ја'!” Љупко, му каже: “Гласније, ја - јави се!” Примили смо гол због тога, није се јавио. Била је још једна анегдота, често смо на тренинзима шутирали са центра, ко ће да пребаци гол. Долази Љупко, хоће он да проба. Залети се и пукне му ложа. Кажем му: “Шта ти је човече, јеси луд?” Волео је да игра и шах, остајао је често у карантину да спава, волео је да се дружи, кафану исто ха-ха-ха.

ГЛАС: Из Војводине Вас је “продао” меч против Викинга у Ставангеру, игран у склопу Купа УЕФА?

ВУЛЕВИЋ: Пре прве утакмице ишли смо у карантин на планину. Вратимо се да играмо меч, температура 40 степени на терену. Сваких 15 је била пауза за воду. Примили смо два безвезе гола. Отишли смо тамо на реванш, нисмо имали шта да изгубимо. Ишли смо на спавање, карантин исто. Тамо су биле оне чувене “беле ноћи”. Требало се адаптирати на све то. Утакмица је почела, дао сам гол, мислим негде у 10. минуту. У наставку утакмице, севале су шансе на обе стране. Пред крај меча дао сам и други гол. Имали смо још две шансе после да постигнемо и трећи погодак. Стојак, који је ушао у игру и Видак Братић нису успели дати гол. Иначе, за Викнг је тада бранио Томас Мире, који је после отишао у Евертон. Опасан голман. А судио је Дик Јол, чувени Холанђанин. Одличан судија, није дозвољавао да било шта коментаришемо, судио је без грешке. Дошло се до пенала. Љупко је одређивао ко ће да их шутира, а Стојак је одбио, зато што није почео меч. Сви су се нешто нећкали. Јавио се најмлађи, Мирослав Алексић и само је он промашио, нажалост. Две, три недеље касније сам отишао у Албасете.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте могли остати дуже у Шпанији?

ВУЛЕВИЋ: Био сам тамо две и по године, имао сам прилику да продужим уговор, јер сам био све време најбољи стрелац екипе. Тренер је ваљда хтео да му дам неки новац, рекао је да сам прескуп играч за њих.

ГЛАС: Послије Шпаније, отишли сте у грчки Паниониос. Каква искуства носите из тог периода?

ВУЛЕВИЋ: Грчка ми је остала у лошем сећању, два пута сам се повредио, пукао ми је мишић оба пута. Дао сам тамо три гола. Остали су ми и дужни. Нису ми дали ни папире, па сам отишао у Србију годину дана пре истека уговора. Нисам могао да играм шест месеци док нисам добио папире. Па сам после играо у Борцу из Чачка.

Голеада на “ЈНА”

ГЛАС: У дресу Војводине одиграли сте једну од најлуђих утакмица у том периоду југословенског фудбала, Партизан – Војводина 5:6. Шта се дешавало на том мечу?

ВУЛЕВИЋ: Пре утакмице тадашњи председник Светозар Шапурић нам је рекао да имамо добру премију за бод. Питам га ја после: “Председниче, а колико је за победу”? Почео је да се смеје и каже: “Бићете презадовољни”! Изађемо на терен. Водили смо са 5:2. Дао сам пети гол и наместио сам три гола. Дамир Стојак је уписао хет-трик. Била је нервозна утакмица, покојни Золтан Сабо је добио црвени картон након старта нада мном. Били смо задовољни премијом ха-ха-ха-ха. За бод смо имали по две хиљаде тадашњих немачких марака.

Љубојевић и Мариновић

ГЛАС: Како памтите момке из Борца Дарка Љубојевића и Винка Мариновића са којима сте били саиграч на “Маракани”?

ВУЛЕВИЋ: Дарко, изузетан момак, изузетан играч, иако је био мало спорији, али врстан техничар. На једној утакмици одиграли смо дупли пас, избацили смо пет играча и дао сам гол. Много зна фудбала. Винко је исто сјајан играч, бескомпромисан. Веже нас једна анегдота. Где год је играо, између осталог и за Борац из Бањалуке и за Звезду, против њега сам дао гол. И сам је често причао да му је најтеже било играти против мене.

Огњеновић

ГЛАС: Како Вам је тада изгледао Перица Огњеновић?

ВУЛЕВИЋ: Срамота је какав је имао таленат и колико га није искористио. Јесте био у Реал Мадриду, репрезентацији, али не искористити онакав потенцијал, то је само до главе, нема шта друго бити. У то време није било бољег дриблера од њега. Он је сам могао дати Кајзерслаутерну пет голова. Три, четири пута је сам, после дриблинга, излазио пред голмана, али му је овај одбранио. Са њим је увек било неко смејање. Често је знао закаснити на тренинг, увек је била нека гужва у саобраћају, те пукла му гума, увек нешто. Стално је налазио неке изговоре. Добар је био и друг.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.