Драган Вујановић открио за "Глас" за кога ће навијати у "судару" своја два бивша клуба

Ова два клуба повезује једно име - Драган Вујановић. Својевремено један од најуниверзалнијих играча у бившој Југославији био је дио прве шампионске екипе Сарајева из 1967. године. На “Кошево” је дошао 1965. из Слободе и остао четири године у највећем граду БиХ. Укупно је одиграо 38 утакмица и постигао четири гола.

- Планирам на “Млаквама” да погледам утакмицу, да видим хоће ли доћи неко од старијих играча Сарајева, а навијаћу за Слободу. Када сам као играч дошао у Сарајево тренер је био Александар Атанацковић, бивши фудбалер Партизана. Он је био ту годину дана, онда је дошао Мирослав Брозовић. Поштовали смо тренере. Мехо Брозовић је био тренер старог кова, веома строг. Спремио ме је за први тим, односно највеће домете. Послије Брозовића тренер је био Муниб Сарачевић, он ме је поред бековске, гурао и на позицију лијевог крила. Рекао ми је: “Госпон Вујановићу, морате појачати напад”. Све сам играо. У Слободи пред крај каријере играо сам либера - рекао је Вујановић за “Глас Српске”.

ГЛАС: За Сарајево сте дебитовали против Вардара у Скопљу 27.11.1966. године (1:1). Ипак утакмица која Вам је најдража је она против Челика (5:2), на “Кошеву”, пола године касније када сте освојили титулу.

ВУЈАНОВИЋ: Играо сам цијелу утакмицу, пред 30.000 људи на “Кошеву”. Била је то прва титула за Сарајево, али уједно и прва титула једног тима из БиХ у Југославији. Стандардни Фуад Музуровић и Стјепан Блажевић су због повреда морали пропустити меч, а замијенили смо их Милан Макић и ја. Пресудна утакмица за трофеј одиграна је коло прије на “Максимиру”. Тада смо успјели остати непоражени код главног конкурента Динама. Резултат је био 0:0. Титула је и више него заслужена, јер смо од 30 кола 25 провели на врху. Те године играли смо и финале купа, али је Хајдук славио са 2:1.

ГЛАС: Имали сте одличну екипу, Мирсад Фазлагић је био репрезентативац па Вахидин Мусемић...

ВУЈАНОВИЋ: Мирсад је одувијек био прави дечко, за примјер. Не само он, цијела генерација је дисала као један. Једноставно, таква клапа се просто поклопи. Вахидин Мусемић и ја смо били најмлађи. Двије године смо били цимери. Сарајево нам је плаћало стан. Ко браћа смо били, још и генерација... Звао ме је Цобер. Знао ми је рећи: “Цоберу, идем у репрезентацију, звали су ме”.

ГЛАС: Какав је био Асим Ферхатовић?

ВУЈАНОВИЋ: Он је играо до 1966. године. Тешко се повриједио у Ријеци, страдала му је нога, онда је и завршио каријеру. Био је велики, јако добар човјек. Када сам дошао у Сарајево први тренинг сам радио с њим у пару. Рекао ми је: “Дечко, 'пикам' ја теби, 'пикаш' ти мени. Ништа се не секирај”! Одмах ми је било лакше. Био је величина, ја сам дошао из провинције и као у бога сам гледао таквог играча.

ГЛАС: Као прваци играли сте у  Купу шампиона. Како памтите те мечеве, дуеле против кипарског Олимпијакоса и славног Манчестер јунајтеда?

ВУЈАНОВИЋ: Прво морам да поменем сусрете против Ујпешт Доже. У Будимпешти сам се повриједио, били су то мечеви Митропа купа играни 1967. године. Касније, због те повреде нисам могао играти против Манчестер јунајтеда у Купу шампиона. Одиграо сам само једну утакмицу против Олимпијакоса тамо. Меч у Сарајеву против “ђавола” сам гледао са трибина. Боби Чарлтон и Џорџ Бест су били појам тада. Џорџова дуга коса упадала је у очи. Био је мршав, брз, темпирана бомба. Прави мајстор. Атмосфера је била сјајна. Провукли су се на “Кошеву” (0:0). Утакмицу у Манчестеру сам гледао на телевизији и видио тај Бестов “фантомски гол”. Добили су нас са 2:1 и прошли даље.

ГЛАС: Послије Сарајева нисте отишли у иностранство иако сте имали доста понуда?

ВУЈАНОВИЋ: Из Сарајева сам се вратио у Слободу 1970. године. Имао сам понуде швајцарског Сиона и од неких шпанских клубова, звао ме је и Борац из Бањалуке, али сам отишао у Нови. Идеја је била да се клуб врати у Другу лигу. Убиједили су ме да се вратим, било је: “Ајде, Драгане, помози”. Након Јединства и Козаре, ми смо се 1972. године вратили у Другу лигу.

ГЛАС: Када и како сте окончали каријеру?

ВУЈАНОВИЋ: У љето 1980. године против Динама из Загреба сам одиграо опроштајну утакмицу. Имао сам 36 година. Онда сам отишао у Јединство из Двора да будем тренер. Првенство је почело. Из управе су ми рекли да им могу помоћи и као играч и убиједили су ме. Одиграо сам ту двије године. Годину дана нисмо изгубили утакмицу, ушли смо у Републичку лигу.

Жељо

ГЛАС: Један гол дали сте и у градском дербију против Жељезничара.

ВУЈАНОВИЋ: То је била утакмица када су се Ивица Осим и Мишо Смајловић вратили из војске и играли су против нас. Ми смо славили са 2:1. На “Кошеву” је тада било 45.000 људи. Незабораван моменат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.