Ђорђе Томић, некадашњи фудбалер Партизана, за “Глас Српске”: Борац за вјечно памћење

Фудбалски шармер, племените технике и вјечитог осмијеха на лицу, у два наврата играо је за вишеструког шампиона Србије и Југославије и оставио дубок траг у Хумској. У интервјуу за “Глас Српске” Томић је са посебним пијететом причао о бањалучком Борцу, против којег је својевремено почео прву утакмицу у дресу који код њега изазива посебну емоцију, Партизановом! Такође, открио нам је да је био дио спектакла на стадиону ЈНА када је Борац освојио Куп Југославије у оном култном финалу против Црвене звезде 1988. године.

- Вечно ћу памтити ту прву утакмицу коју сам почео у дресу Партизана, било је то баш против Борца у сезони 1992/1993. Дебитовао сам у Крагујевцу против Заставе у Купу Југославије, а против Борца је прва у првенству. Почео сам уместо Слободана Крчмаревића, који је имао парне картоне. Тумба (Љубиша Тумбаковић) је сваку утакмицу тада убацивао по двојицу млађих пошто смо већ били први, осигурали титулу. Саво Милошевић је већ био практично стартер, некад почне Алберт Нађ, некад Драган Ћирић, некад ја... Занимљиво је да сам и дохватао лопте на утакмици финала Купа, када је Борац освојио трофеј победивши Црвену звезду. И то не само ја, већ и Александар Станојевић, Дејан Марковић и Дамир Радовић, син судије Стевана Радовића. Борац је увек имао добар тим, Тончо Јаковљевић, Слоба Каралић, Сенад Лупић, Дамир Шпица, Милорад Билбија, Божур Матејић, њих се сећам - у даху је рекао Томић.

ГЛАС: Друговали сте својевремено, док сте носили дрес кулског Хајдука, са два некадашња играча Борца, Гораном Ђукићем и покојним Синишом Пеулићем.

ТОМИЋ: Много ми је жао, велика трагедија, Пеула је био страшан момак и играч. Био сам пола сезоне у Кули, па сам после отишао у Француску, али сам са Ђуком, који је такође био добар играч, остао у контакту. Био је то скоро крај рата, мај 1995. Одиграо је Пеула доста утакмица. Дошли су да купе Ђуку и њега. Обојица су отишли. Велика трагедија је то што се десило Пеули, и жена му је ваљда била трудна, после је остала у Кули, мислим.

ГЛАС: Тада је у Хајдуку била плејада одличних играча.

ТОМИЋ: Жеља Рачић је био опасан играч, Миленко Ђедовић невиђен играч, он и Драган Стојисављевић су завршили у Партизану. Стојче је само петком долазио на тренинг. Није га интересовао фудбал, а све је знао. Тренер Драгољуб Беквалац је видео у њему квалитет и онда га је пуштао. Пеула је играо по левој страни, Ђедовић десно, а Стојче и лево и десно. Ђеда је одиграо сезону и у Партизану коректно, а Стојче био главни играч. Кад смо играли против Њукасла, оног Стјуарта Пирса је прегазио један на један, Обрад (Горан Обрадовић) био сам пред голом и промашио.

ГЛАС: Да се вратимо на Ваше почетке у Партизану. Закачили сте и Осимову екипу. 

ТОМИЋ: Нисам играо, био сам у Крагујевцу на позајмици, али сам играо неке пријатељске утакмице док је још Ивица био ту. Играли смо потпуно егал са том Звездом, шампионом Европе. На пенале смо изгубили две, три утакмице и то нас је коштало титуле. Против Звезде смо оба пута играли нерешено. У Купу смо славили на “Маракани”, Буда Вујачић је дао гол, а у реваншу је било 2:2, Пеђа Мијатовић и Славиша Јокановић су погодили.

ГЛАС: Сљедеће године супериорно сте освојили првенство, а у Купу су вам се “црвено-бијели” реванширали.

ТОМИЋ: На “Маракани” против Звезде у реваншу финала, које смо изгубили на пенале, сам седео на клупи. Могу вам рећи да је и Црвена звезда имала јак тим иако смо ми били супериорни, пазите, Иван Аџић, Ненад Масловар, Анто Дробњак, Рамбо Петковић... Чак је Владан Лукић играо неке утакмице те сезоне.

ГЛАС: Већ наредне сезоне освојили сте дуплу круну. Каква сјећања имате на ту сезону?

ТОМИЋ: Дошло је до смене генерација. Од старе екипе остали су Горан Пандуровић, Бранко Брновић, Гордан Петрић и Љуба Воркапић. После су Љуба и Гордан отишли у току сезоне. Дошли су Бата Мирковић из Рада, Ђани Ћурчић из ОФК Београда и Дејан Чуровић из Земуна. Имали су одређено искуство, играли су Прву лигу. Озбиљни су играчи били. Чуре је дао неких 20 голова у првенству и Купу, био је страшан играч. Освојили смо дуплу курну. Пеђа нам је донео финале Купа страшним голом против Звезде на самом крају за 3:1, на “Маракани” смо изгубили 0:1. После смо у финалу били бољи од Спартака из Суботице.

ГЛАС: Услиједила је позајмица у ОФК Београду. Како Вам је тамо било?

ТОМИЋ: Имали смо одличну екипу. Бели Миловановић, који је био страшан играч и отишао после у Депортиво из Ла Коруње, али тамо је било и бољих од њега. Саша Петровић на голу, па Раде Ивљанин, који је сам могао победити Звезду, па Бранко Бањац, па Шваба Ђурђевић, који је сад тренер. Био је и Звездан Терзић...

ГЛАС: Каква искуства носите из Француске, гдје сте били на позајмици у Генгампу?

ТОМИЋ: Тамо сам играо са неколико сјајних играча. Рецимо, Венсан Кандела са којим сам имао добар однос, дружили смо се. Био је добар играч, играо у Роми. Не само он, добар је био и Шарли Едуар у ПСЖ-у, Филип Карно у Монаку, Ибер Фурније, који је био тренер у Лиону, он је играо у Менхенгладбаху, Ђика Михали, румунски репрезентативац, играо стандардно на Мундијалу у САД... Освојили смо Интертото куп. У јесењој сезони сам играо више него на пролеће, када сам повредио задњу ложу. Кад упоредим, мени је теже било да играм другу југословенску лигу, оно Челик Зеница, Приштина, Леотар Требиње, него француску. Та наша друга лига, било је добрих играча, сећам се Леотаровог Јова Мишељића, не може нико да га ухвати, дођеш после у Лучане, Предраг Плазинић, не може му нико ништа. Прво коло смо играли у Приједору 1. марта 1992. године, тога се сећам. У суботу путујемо, у недељу утакмица. Ишли смо Бијељина - Тузла, 15. марта је ишао Раднички Нови Београд да игра тамо и зауставе их, нису играли утакмицу, почео је рат.

ГЛАС: Како је било у Атлетику из Мадрида, гдје сте касније прешли?

ТОМИЋ: Више сам играо у другој екипи, али смо тренирали са првом екипом. Имам једно седам, осам седења на клупи, једно три уласка ха-ха-ха... Главни играч “јорганџија” Милинко Пантић је још у Партизану био чудо, али он је ненаметљив. Играо је у Јединству из Малог Зворника, био је најбољи играч Друге српске лиге. Кад год је играо, нешто је показао, дао је гол Динаму. Против Хајдука одигра страшно. Скупљао сам му лопте док је играо у Партизану. Супер однос смо имали.

ГЛАС: Како памтите Радомира Антића који је тада био неприкосновена личност у Мадриду и цијелој Шпанији?

ТОМИЋ: Антара је био добар играч. Био је са Ненадом Бјековићем у стручном штабу и кад му нису дали први тим, он је тражио да му дају неку селекцију па су га “спустили” код нас, међу кадете. Како је човек играо фудбал, какав је имао пас, дриблинг, шут, осећај за игру. Много смо научили од њега. И у Атлетику је свим нашима помогао и дочекао, његова породица и он. Помагали су људима. Био је велики патриота. Оставио је дубок траг. Разумео се у све. О свему је волео да прича, био је “широк”. Кад смо аутобусом ишли по Шпанији, тамо Андалузија, увек је улазио са људима у причу. Знао је све. Трагедија је што је прерано отишао.

ГЛАС: Кажите нам пар ријечи о Радету Богдановићу, Дијегу Симеонеу и Кристијану Вијерију, саиграчима из редова “јорганџија”.

ТОМИЋ: Раде је био добар играч, давао је голове. Увек је био шаљивџија, сарајевска школа, имао је увек доскочице, био је бритак на језику. Понекад се чујемо и видимо. Чоло је Радомиру био десна рука. Био је млађи од свих. Чоло је био вођа. Имао је карактер. Сваке године је давао голове, нападао прву, другу стативу, умео је да се појави. Што се Вијерија тиче, Антара га је довео, ишао је да га гледа. Консултовао се, свидео му се. Питао је Владу Југовића за њега, сећам се кад смо седели. И Вијери и Жунињо су Антарине жеље, на њима је базирао игру. Продао их је за неколико пута више него што су их платили.

ГЛАС: Услиједио је повратак у Партизан. “Гробари” још памте Ваш гол из 111. дербија који је Матеја Кежман ријешио у 90. минуту (2:1).

ТОМИЋ: Рођен сам 11. новембра, а то је био 111. дерби. Ништа није случајно, има неке симболике, али најважније да смо победили. Добро сам одиграо ту утакмицу. Имали смо добар тим, и ми и Звезда. Била је егал утакмица. Кежа је дао гол у 90. минуту. Најреалније је да се завршило нерешено. Били су и они добри, Перица Огњеновић, покојни Јован Гојковић је страшан играч био. Претходни дерби је размонтирао Партизан, појавио се Игор Дуљај, али више га је после пазио Горан Тробок.

ГЛАС: Поново сте се опробали у иностранству, у дресу Овиједа. Тамо сте играли са руским универзалцем Виктором Онопком, какав је утисак оставио на Вас?

ТОМИЋ: Онопко је аждаја, играо је и задњег везног и центархалфа, а давао је по неколико голова по сезони увек. Ишао је на скок, имао је карактер победника. Много је знао фудбала, био је висок, имао је технику, координацију. Био је баш комплетан играч. Могао је да игра у Реалу и Барси без проблема. Било је чак и неких наговештаја, хтели су га. Био је капитен руске репрезентације.

ГЛАС: Иако сте одиграли само један меч у дресу националног тима, за тадашње “плаве” вежу Вас и бројне анегдоте.

ТОМИЋ: У Ирској смо били и задеси се да смо Дејо Савићевић и ја у соби. Ми долазили из Београда, а он је већ стигао из Милана. Ја улазим у собу, помало стидљиво, а он ће: “Ајде, Томићу”. Кад видиш Деју, он је оно... Кад га гледаш одмалена, волиш Партизан, али поштујеш и остале играче.  Дејо је човек из народа, опуштен, поштен, добар, каже шта мисли. Институција и као човек и као играч. Има још једна анегдота, десила се 1988. године, кад сам био у кадетима код Решада Куновца заједно са Салетом Станојевићем, Вуком Рашовићем, Ивицом Краљем, био је ту и Саво Милошевић, иако је био млађи. Играли смо против тима ЈНА, где су били прволигашки асови, репрезентативци који су тад служили војску. Мислим да је био неки четвртак. Закажу нам пријатељску против њих. Кад нам је Куна рекао да играмо са њима сутрадан, нико није ишао у школу, сви смо дошли да играмо. Тамо су били Дејо, Звоне Бобан, Кујтим Шаља, Драган Јаковљевић, Милинко Пантић, Горан Богдановић, Дарко Панчев... Ја нешто заломим, а Дејо ме помази по глави: “Ђоле, Ђоле, заламај, шта ко зна”. А после већ следеће седмице Милану да гол. После, кад сам му то причао, није се сетио, рекао је да је давно било.

ГЛАС: Ви сте Драгану Стојковићу намјестили лопту да изведе онај култни корнер на стадиону ЈНА. када је директно, из угла, савладао голмана “црно-бијелих” Бранислава Ђукановића. Да ли Вас се Пикси сјетио кад сте му то касније причали?

ТОМИЋ: Није се сетио. Ставио сам му лопту на корнер, а онда је он њу окренуо са три прста. Претпоставио сам ја да ће он њу “звекнути” у гол. Али ти стојиш и гледаш и не можеш да верујеш какав је то шут био, како је одсекао... Ма ајде...

ГЛАС: Да ли је тачно да сте као клинац вољели ићи и на утакмице других клубова по Београду?

ТОМИЋ: Бели Бјековић и ја смо ишли на те утакмице, Саво, после, исто. Партизан смо увек гледали, али и остале. Сарајево ми је остало у сећању: Ђурковић, Радељаш, Капетановић, Желимир Видовић, Јозић, Хаџибегић, Драган Јаковљевић, осмице се не сећам, Мусемић, Бобан Божовић, био је и Драган Божовић и Предраг Пашић. Пашић је био међу десет најбољих играча свих времена у Југославији. Без Сафета Сушића су били шампиони. Моја прва утакмица где су играли он и Пашић... Био је лудило од играча. Па Жељо са Мехмедом Баждаревићем, човек једе лопту, игра напред, па задњег везног, па се појави Харис Шкоро. Какви су то тимови били...

ГЛАС: Гледате ли данас Партизанове мечеве?

ТОМИЋ: Искрено, слабо идем на утакмице, слабо пратим, понекад погледам. Навијам, наравно, за Партизан, желим им све најбоље, да будемо први. Игор Дуљај се бори као лав, добро ради, није му лако. Не треба се предавати, има још доста да се игра. Има још један дерби.

Вуковић

ГЛАС: Увијек помињете некадашњег играча Борца и саиграча Александра Вуковића.

ТОМИЋ: Страшан играч, добар момак, велики партизановац. Није добио шансу, али је био прва резерва кад изађем ја, Сале Илић или Влада Ивић. Морам и њега да поменем. С њим сам цео живот добар. Кад сам се вратио из Шпаније, био је ту, дошао као капитен омладинаца, играо много утакмица...

Управа

ГЛАС: Какво је Ваше мишљење о актуелној ситуацији у Партизану?

ТОМИЋ: Не волим да причам више о управи, стално нешто излећем, не желим да их коментаришем. Желим свима срећу, али то није за причу, колико је то све нефудбалски шта се ради, циркус... Тешка је ситуација у клубу, надам се да ће бити боље, не треба да се предају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.