Дејан Лекић, за “Глас”, о урбаној легенди послије меча каријере: Људи, нисам одбио Месија

Високи нападач у партији каријере дао је два гола за свега 22 минута и буквално, као на игралишту испред школе, се запитао: “Шта ја више да урадим, да ли да сам изађем и кажем, хвала и до виђења?!” Ипак, Србин је остао на терену до 20 минута пред крај сусрета и добио овације егзалтиране публике у Памплони.

Много урбаних легенди настало је након тог меча, а једна од њих гласи овако: Прије утакмице Лекић је договорио да мијења дрес с Леом Месијем. Аргентинац му је, по тој причи, дошао послије сусрета, по договору, да размијене опрему. Међутим, Дејан је то одбио јер је због два постигнута гола хтио да остави мајицу себи за успомену на тај дуел. “Да, да, тако је било, причао ми човек” - брујала је Србија о помало мангупском потезу јунака Осасуне.

Непуних 12 година касније, у интервјуу за “Глас Српске”, играч који је шокирао (по многима) највећег фудбалера свих времена открива шта се десило те вечери у Памплони.

- Не, не, не, то није тачно. Само смо се руковали. Меси је пребукиран захтевима за дрес и пре почетка утакмице, мислим да му прилазе и капаришу. Он по утакмици да два-три комада, у то сам уверен. Нисам имао прилику да стигнем до Аргентинца и да узмем дрес. Мени су близу били Ђерар Пике и Карлес Пујол. Од њих двојице имам по два дреса, са две утакмице - истакао је Лекић.

ГЛАС: Нису то били Ваши први голови у мрежи Каталонаца?

ЛЕКИЋ: Прво сам им дао гол у Купу, али смо изгубили... Показао сам се на том мечу код Хосе Луиса Мендилибара, који поштује само рад и дисциплину па ми је дао шансу и у првенственом мечу. Била је то ноћ за памћење и ноћ која мења све. Нисам веровао да могу да им поново дам гол. Част је била што сам у стартних 11 против екипе која је млела по Европи, тим који има Ћавија, Андреса Инијесту, Ђерара Пикеа, Карлеса Пујола, Ерика Абидала, Данија Алвеша, Серхија Бускетса, Месија... Та моја два гола су ушла у историју и данас се прича о њима, драго ми је да их се људи сете... Обележили су ми каријеру. Уживао сам, нисам имао трему, играо сам као да сам на школском игралишту. На славама ме најчешће то и питају: “Како си оном Месију дао два комада?”

ГЛАС: Памтите ли неку анегдоту с мечева против Барселоне?

ЛЕКИЋ: Био је неки корнер за нас, чувао ме је Пујол. У једном тренутку сам успео да му се сакријем у гужви па да изненада искочим испред њега очекујући да ћу тако пре доћи до лопте. Изгледа да сам га стварно изненадио, јер у тренутку када сам ја излетео у простор испред њега, он је пљунуо у том правцу и пљувачка је завршила на мом шортсу. Еј, кад је он то видео… Дође први прекид и сагне се да ми обрише шортс, па ми се извињава, па моли да разумем како је све било случајно. Трчи човек и видиш да му непријатно, хоће из своје коже да искочи, а ја га смирујем и говорим да разумем случајност. Ето, такви су ти велики играчи.

ГЛАС: Како је изгледао сам Ваш долазак у Шпанију?

ЛЕКИЋ: Мало ми је било тешко кад сам дошао из Звезде. Првих шест месеци ми није било лако баш да се привикнем. Нисам имао пријатеља, тежак је био период адаптације. Дао сам нека два-три гола, али нисам имао неку велику минутажу. Постепено је све дошло на своје место. Живот и начин живота. Шпанци су по менталитету слични нама, воле да уживају у животу, воле фудбал. Једна уређена земља. Свима саветујем ко није био да оде у Шпанију. Мени је та земља друга кућа. Први ми је, по доласку у Осасуну, запао за око Валтер Пандијани, сјајан нападач. Био је десет година старији од мене, оставио је јак утисак и имао сам шта да видим, али и научим од њега. Одличан је даса и човек. Ту су били још и Начо Монреал па Хуанфран, Раул Гарсија.

ГЛАС: Да се вратимо на прелазак у Црвену звезду. Како је Вама изгледао тај трансфер из тадашњег трећелигаша Земуна на “Маракану”?

ЛЕКИЋ: Чудно ми је било. Незабораван моменат. Поготово зато што сам ја звездаш од малих ногу. Био сам тад у Земуну. Давао сам голове у тој Српској лиги Београд. Звезда није била у сјајном финансијском моменту. Гледали су ме, ја сам тада дао 26 голова. Дошли су по мене, било ми је нестварно. Сан се остварио. Да је Звезда била у бољој ситуацији, вероватно се то не би десило. Кад сам угледао тај стадион, само сам чекао да што пре потпишем.

ГЛАС: Неисцрпна тема су Ваши голови против Динама из Тбилисија.

ЛЕКИЋ: Често причам о томе и увек је то људима интересантно. Можда је био неатрактиван противник, али била је луда утакмица. Ушли смо с минус два, ја дајем аутогол и није било пријатно. Уследио је филмски расплет. Нисмо одустали, од клупе, голмана па до мене горе. Нисмо се предавали. Лично ја нисам одустајао. Рекао сам себи - има довољно времена до краја, дај свој максимум, изгарај, то не може нико да ти одузме. Ишло је гол по гол... Пресрећан сам што се тако завршило. Да је другачији епилог био ко зна какву бих имао каријеру. Увек имам осећај да могу дати гол. Знао сам да ћу га дати. Био је прави ролеркостер и бура емоција на терену. Кад сам дао за 3:2 пукао ме је мало адреналин. Био сам убеђен да ће се нешто десити. Гол за 5:2 окренуо ми је каријеру ка узлазној путањи.

ГЛАС: Бројне анегдоте су везане за тај меч.

ЛЕКИЋ: На полувремену те београдске утакмице против Динама из Тбилисија добро памтим и састанак на паузи. Одем у тоалет да се умијем, иако је падала киша и ту нам је био масер Ива који долази код мене и каже: “Брате, па ти даде и њима и нама”. То ми је баш остало у сећању. Насмејао ме је мало у тој мојој муци. Орасположио ме је.

ГЛАС: Баш сте поносни на период проведен на “Маракани”.

ЛЕКИЋ: Волим то рећи те моје саиграче и ту “моју” Звезду не бих мењао никад! Да данас бирам саиграче бирао бих њих. Други нека суде какви смо били, али ја знам да је свако од нас дао свој максимум. Били смо један скроман тим састављен од искуства и младости, Никола Лазетић, Славољуб Ђорђевић, Павле Нинков, Вујадин Савић, Дарко Лазовић... прави момци. Навијачи су препознали ту нашу борбу, све смо остављали на терену. Бодрили су нас и хвала им на томе још једном.

ГЛАС: Каква искуства носите из Индије из периода док сте носили дрес екипе Атлетико Колката?

ЛЕКИЋ: Нисам имао клуб, тренирао сам у Београду када сам добио понуду. Борха Фернандез ме је контактирао и питао ме је да дођем. Иначе био ми је саиграч у Еибару. Размишљао сам, боље негде да играм и одлучио да одем. Индија је незаборавно искуство. По слетању на аеродром видети све те људе, гужву, тај њихов саобраћај без реда па мајмуне који шетају по улици, краве које пасу... нестварно. Људи су стварно много гостољубиви, фини. Нас фудбалере су гледали као богове. С екипом сам живео у хотелу. То је хотел од пет-шест звездица. Фудбал им тада није био на неком нивоу, али сам се задесио када су тамо били Роберто Карлос, Николас Анелка, Адријан Муту, Јон Арне Рисе... Узели су огроман новац. Углавном лепих месец и по дана сам провео тамо.

Аца Лукас

ГЛАС: Колико је тачна прича да је популарни пјевач Аца Лукас утицао на Ваш прелазак у Црвену звезду?

ЛЕКИЋ: Упознао сам га у Земуну. Сви се знају у Београду. Кад је причао неко из клуба с њим, вероватно ме је похвалио и можда је то утицало на мој прелазак на “Маракану”.

Репрезентација

ГЛАС: Каква сјећања имате на период из репрезентације Србије, односно сарадње са селектором Радомиром Антићем?

ЛЕКИЋ: Радомир је шпанска школа. Радио је у Атлетику, Реалу, Барселони. Много је видео, прошао и створио је култ репрезентације. Фалио му је континуитет да дуже буде селектор и то ми је жао. Сарадња с њим била је феноменална, јер се знао ред. Познавао сам му и породицу. Част ми је била да сам седео с њим и са играчима који су тада били у националном тиму. Одиграо сам 10 утакмица, а жао ми је што нисам дао ниједан гол.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.