Дарко Анић, човјек кога се плашила Барселона, за “Глас”: Кажу, Робсон пита за тебе?!

Најбољи тим тог времена са “правим” Роналдом, Христом Стоичковом, Пепом Гвардиолом, Луисом Енрикеом, Ђованијем и осталим мајсторима са клупе је водио искусни Боби Робсон. По слијетању на београдски аеродром енглески стратег изненадио је све присутне домаће новинаре са питањем: “Хоће ли играти Дарко Анић?” Иако су имали предност од 3:1 из прве утакмице игране на “Камп ноу” стадиону, Каталонци су у Београд дошли са респектом и несаницом, оличеном у “архитекти” Звездине игре. У интервјуу за “Глас Српске”, некада брзоноги дриблер вишеструког шампиона Србије, са поносом се сјећа двомеча против “Блаугране”, али и мечева против Кајзерслаутерна, Хартса и осталих који су обиљежили његову генерацију на “Маракани”.

- Велики је то комплимент за мене. То ми је пренео Ваш колега новинар Драган Руварац, а навече ми је исто потврдио и Миша Маринковић који ме је назвао. Пренео ми је да је Робсон рекао и ово: “Ако зауставимо Дарка Анића, фактички смо зауставили Црвену звезду и нећемо имати проблема”. То је српски Роналдо. Заиста лепе речи од једног од највећих тренера у Европи.

ГЛАС: Шта данас ради Дарко Анић?

АНИЋ: По завршетку каријере ушао сам у менаџерске воде, пратим талентоване играче и покушавам тим момцима да помогнем да изађу из Србије и да стекну одређено искуство. Прво сам и ја мало лутао, када сам “окачио копачке о клин”. Размишљао сам и о тренерској каријери, међутим, схватио сам да није то за мене и окренуо сам се менаџерском послу.

ГЛАС: Драган Џајић, тадашњи технички директор Црвене звезде, Вас је необично много цијенио.

АНИЋ: Џаја је на мене оставио баш јак утисак, много је знао о фудбалу. Увек је имао визију како Звезда треба да изгледа и кога треба да доведе. Три месеца пре него што сам отишао у Војводину сам разговарао са њим. Чак сам у једном моменту био отет. Воја Кис (Војислав Лалатовић) ме је убацио у хотел “Славија лукс”, где сам провео неких десет дана, све у нади да ће завршити посао око мог преласка у Звезду. На крају ми је и Џаја рекао: “Сине, све смо покушали, жао ми је”. Имао сам проблема са тадашњим газдом Борца, Станимиром Прелићем Цанетом. Није се наместило да тада пређем у Звезду. Тако сам после завршио у Војводини. Имали смо сјајну екипу, квалификовали смо се у Куп УЕФА. Борили смо се малтене до последњег кола за титулу. Након тога, Звезда ме је поново тражила после годину дана и под срећним околностима сам прешао.

ГЛАС: Како памтите те утакмице против Хартса, Кајзерслаутерна који су били увод у легендарни двомеч против Барселоне?

АНИЋ: После генерације која је била шампион Европе, дуго се чекало на генерацију која ће поново нешто урадити. Онда смо ми преко Хартса, Кајзерслаутерна, Барселоне “запалили” народ у Србији који воли фудбал. Рецимо против тог Кајзерслаутерна у Београду сам одиграо јако добро и навијачи се тога сећају. Направили смо тај успех и створила се еуфорија. Заинтересовала се цела Југославија, памтим то и тешко да ће се тако нешто поновити. Ушли смо у 16 најбољих тимова у Купу купова. Било је извлачење и само смо желели да избегнемо Барселону. Било кога другог да смо извукли имали бисмо неке шансе, али задесили су нас Каталонци. Гледајте да смо било кога другог добили, имали смо такву екипу која је могла да га избаци. Барса је била “тим света” фактички, али одиграли смо феноменално у Београду, чак и у Барселони. Оставили смо јак утисак у том двомечу да се и након толико година о томе прича.

ГЛАС: Мало је недостајало да елиминишете моћни каталонски састав.

АНИЋ: У Шпанији смо одиграли мало у грчу, можда и у страху од моћне Барселоне. Нисам играо тамо, јер сам имао два жута картона, тај други против Кајзерслаутерна сам баш глупо добио. Примили смо голове из наших грешака и изгубили 3:1. Мислили су да ће им бити лако у Београду. Нису били свесни каква их прво атмосфера чека, а нису ни веровали да ми можемо тако да одиграмо како смо одиграли. Витор Баија је бранио феноменално. Сећам се као јуче да је било, само да нисмо примили тај гол...Била је дијагонала на десној страни према Луису Енрикеу, ја сам викао Перици Огњеновићу да га затвори. Није успео, био је тако добар центаршут, Ђовани је одреаговао и примили смо гол у истом минуту у којем га је дао Зоки Јовичић. Мислим да нисмо примили тај гол, да би уз мало среће могли да угрозимо њихову разлику из првог меча. После смо мало пали. Иако смо нападали, били смо нервознији. Да смо успели, можда би то била једна од највећих сензација у историји Црвене звезде.

ГЛАС: Ривал у београдском дуелу против Барселоне био Вам је Пеп Гвардиола. Какав је утисак оставио на Вас?

АНИЋ: И данас се сећам да сам први пут у 90. минута био надигран од неког с лоптом и неког ко ми је показао како се осваја простор. Имао сам увек високо мишљење о себи, у фазону, “страшан сам играч”, али на тој утакмици сам видео како неко води екипу и држи средину терена. У сваком тренутку је био ту, свака лопта му је ишла на право место. Баш је оставио јак утисак на мене. Покушао сам у једном тренутку да га пратим, али одједном би нестао. Толико добро је освајао простор и кретао се са тако мало година тада.

ГЛАС: Дио Ваше генерације на “Маракани” су и двојица бивших играча бањалучког Борца Винко Мариновић и Дарко Љубојевић? Какве успомене Вас вежу за њих двојицу?

АНИЋ: Са Дарком сам био друг и имали смо феноменалан однос, али са Винком сам се више дружио. Сад ћу Вам нешто испричати. Својевремено сам био најбољи играч Брижа. Са мном је тада играо можда и највећи белгијски фудбалер свих времена, Френки ван дер Елст. Он је касније преузео Жерминал Бершо, бивши Екерен. Назвао ме је да се видимо. Нашли смо се и нисам ни слутио шта жели да ме пита. Каже он мени: “Винко Мариновић? Предложили су ми га, треба ми добар халф, добар играч. Верујем теби, шта ми ти кажеш, тако ћу и урадити.” Стварно сам имао високо мишљење о Винку да је добар играч, велики борац, да може да буде још бољи него у Звезди, то сам му и пренео. Звао сам после и Винка и то му рекао. Френки ми је на то све рекао да ми верује и да га узима на моју реч кад ја кажем да је добар играч. И шта се дешава, у прва четири кола најгори играч је Винко. У трећој утакмици је дао аутогол, изгубили су кући...Дошла је пета утакмица, ја Френкију кажем: “Издржи, дај му још једну, две шансе, немој га тек тако склањати.” Он ми је рекао: “И немам друго решење, морам.” И шта се дешава Винко је одиграо добро, мислим у Бриселу против Андерлехта, па су кући добили и коначно је кренуло све како треба. После ме зове Френки и каже: “Овај се твој вратио.” Тако да је на крају све испало супер.

ГЛАС: Има ли нека анегдота из периода проведеног у “црвено-бијелом” дресу коју посебно памтите?

АНИЋ: Причало се тада да сам ја морао да одем због Перице Огњеновића и Дејана Станковића. Као, ја сам њих двојицу вукао у ноћни живот. Искрено, са Дејаном никад ништа по том питању нисам имао, а што се тиче Перице, тек њега нисам изводио. Он је мене вукао. Били смо баш блиски, добри другари. Он је био заљубљен у једну малену, коју сам ја знао преко неких другара и увек је било: “Брате, морамо да идемо”. У питању је била његова бивша жена Јелена. Људима нисам могао да објасним како он мене зове, а испало је да сам ја тај коловођа. Помогао сам  му и кад је долазио у Кајзерслаутерн, јер је тренер био Ерик Геретс, којег сам знао, па сам мало то “погурао”.

ГЛАС: Из Звезде сте отишли у Белгију. Какве утиске носите из Брижа и те земље?

АНИЋ: Било ми је феноменално тамо све до 1999. године док нисам направио једну глупост. Био сам убедљиво најбољи играч Брижа, освојио две титуле, два суперкупа, те године сам проглашен за најбољег играча Белгије. Био сам први асистент, имао сам 28 асистенција, уз 15 датих голова. Имали смо страшну екипу Едгарас Јанкаускас, данас селектор Литваније, Калилоу Фадига, Герт Класенс...Прве године смо побегли Андерлехту преко 20 бодова...И шта се дешава, почело је бомбардовање Србије, а ја сам повео демонстрације по Белгији, Хагу и целој Холандији. Четири месеца нисам ишао на тренинге, ништа ме друго није занимало. Направио сам себи “медвеђу услугу”, јер сам после схватио шта је политика и да ми то није требало. И дан-данас сам родољуб и све бих дао за своју земљу, али тада нас држава није подржала. Просто су нас млели, као машина, једног, другог, трећег играча...Буде ти после криво. Да могу да вратим ту 1999, никад не бих то урадио тако, већ на неки миран начин. Требало је да идем на тренинге и извршавам своје обавезе. Био сам млад, повучен можда примером других играча, рецимо Бате Мирковића...Хтели смо само да помогнемо својој земљи. Временом схватиш да те политичари злоупотребљавају, али то сам био ја.

ГЛАС: Ни ту није био крај недаћама?

АНИЋ: Не, био сам и суспендован, јер сам скинуо дрес, а на мајици је писало: “Зауставите рат”. После три месеца ме Геретс врати у екипу, дам два гола Беверену за титулу. Испод дреса, који сам скинуо, на мајици сам позади нацртао мету и написао “Фу** џоу Цлинтон “. Судија ми је дао црвени картон. Публика ме је извиждала што сам оставио екипу на цедилу. После смо изгубили титулу, одмахнуо сам према трибини, нешто им рекао...За три дана су ме суспендовали. Са Б тимом сам био најбољи играч. Ту сам био једно седам, осам месеци. Замисли играч са бројем 10 у другој екипи. На крају сам схватио да морам да одем из Белгије.

ГЛАС: Пут Вас је даље водио у Њемачку у Ален. Како је даље ишло?

АНИЋ: У Алену је било супер, помогао сам им да остану у лиги. После сам имао једну епизоду у Португалији, па касније на наговор Љубише Тумбаковића отишао сам у Кину. Тачније, отишли смо заједно, узели смо првенство и суперкуп. После сам отишао у Саудијску Арабију, али сам се брзо вратио због супруге, добио сам и две кћерке. Нисам могао доле да издржим. Вратио сам се у свој град и убрзо завршио каријеру.

ГЛАС: Један сте од пионира одласка у Саудијску Арабију. Како је то изгледало у Ваше време?

АНИЋ: Сад је тотално другачија ситуација у Саудијској Арабији. Кад сам ја био, била је, да кажем катастрофа, жене су морале ходати “замотане”, нису могле возити ауто, ниси имао неку слободу, све се сводило на тренинг и утакмице...Сад је све другачије, много има пара, боља је инфраструктура, жене могу на стадионе...Ми смо били пионири када је у питању долазак европских играча доле.

ГЛАС: Да ли је тачно да сте 2003. године били близу повратка у Црвену звезду?

АНИЋ: Био сам на “Маракани” И састао се са Џајом, али била је јако тешка ситуација у Црвеној звезди, разна политичка превирања, утицај навијача и нисам хтео да се вратим у то. Одлучио сам да останем у иностранству. Увек сам имао неко своје мишљење. Био сам у неким годинама...И ја кад сам био млађи, питао сам се шта ће у екипи момци од 29, 30 година, треба да пусте млађе, тако сам и тад у зрелим годинама резоновао. Нисам хтео некоме да заузимам место, иако ми је Џаја рекао да им требам, а и тадашњи тренер Славољуб Муслин је причао исто. Нисам хтео, искрено, нисам ни био на неком нивоу тада. Моје мишљење је било, ако ћу се вратити у Звезду, морам бити спреман 100 одсто, да будем бољи него 1996. године, а просто тада нисам био. Навијачи и Црвена звезда не заслужују то, већ да ме памте по лепом.

Кћерке

ГЛАС: Понос породице Анић су двије кћерке Катарина и Маша.

АНИЋ: Млађа, Катарина (16) завршава средњу школу у Београду. Јако је успешна. У Народном позоришту има своје представе. Маша (18) је чудо у плесу, Лео Меси у тој области. После светских титула примљена је у НДТ (“Недералнд денс театар”) у Холандији. То је као Барселона у фудбалу. Драго ми је због ње. То јој је била жеља од малих ногу. Ипак, било ми је много тешко кад је требало да оде од куће, али то је живот, тако сам и ја рано отишао. Надам се да ће и даље бити успешна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.